Никола Искић о писању и новом роману: Речи за лепши свет
„Писање је бег, али и отклон од проблема и свега онога што нас окружује. Некада је оно и лек“, наводи Никола Искић
Шапчанин, Никола Искић, заљубљеник је у писану реч од средњошколских дана и до сада је објавио два романа и две збирке песама. Најновији роман „Росна јутра“ говори од две сродне душе, Кољи и Дјевки. Наизглед обични, упознају себе, свет и своје место у свету.
Како истиче писање је његова потреба да допре до људи, искаже мисли и осећања. -Путем писане речи могу да оставим већи траг, него када разговарам са неким. Уколико бих цитирао колегу по перу, Николу Думитрашковића „Писци постајемо када пожелимо да мењамо свет, а тада мењамо себе“. Верујем да желимо свет да учинимо лепшим. Када говоримо о мом пориву за писањем, сигурно да је на то утицало и наслеђе. Отац је писао поезију и студирао журналистику. Верујем да је таленат наследан, али је и дар од Бога. За мене је писање живот. Оно ми даје снагу, покреће ме.
Моменти у којима стварам не могу се описати сликовито. То је посебан осећај који вас носи. Верује да писци у свако дело уткају део себе, своје душе, без задршке и резерве. Ако скривате своју личност, то није права уметност, тврди Никола.
-Писање је бег, али и отклон од проблема и свега онога што нас окружује. Некада је оно и лек. То чини и главни јунак мог новог романа „Росна јутра“, лек проналази у писању. Откривамо себе, делове своје душе, чак и оне тамне. Но, у томе нема ништа лоше, јер истовремено показујемо свету и најсветлије. У тим тренуцима настају велика, капитална дела.
-„Као што се роса ствара кад се сретну хладан и топао ваздух, тако и сузе природно и лако теку из човека, који се сусрео са топлином љубави Оца небеског.“ Речи светог Николаја Велимировића биле су ми путоказ и водиља за наслов романа. Њих сам одабрао и за сам почетак дела. Свако јутро је нови почетак, а само почеци који су обелжени сузама, да ли су то радоснице, или покајања, имају смисао и могу да нам покажу прави пут - каже Никола.
Сасвим неочекивано, млади Шапчанин је фудбалску лопту заменио са оловком и хaртијом, те се посветио књижевности. Током средње школе писао је песме, а потом је проза окупирала његове мисли и тако су настала два романа „Лилиа“ и „Росна јутра“.
-Поезија је једна од првих љубави. Прву песму сам написао у трећој години средње школе. А склоност ка поезији датира још из основне школе када сам „позајмио“ стихове Добрице Ерића и само једну измену унео, име. Заменио сам оно које је песник одабрао са себи драгим и дао наставници српског језика да прочита пред одељењем - присећа се Никола анегдоте.
Упркос увреженом мишљењу да млади не читају и да нису конзументи књижевности као раније, наш саговорник каже да се на важним књижевним манифестацијама може уверити у супротно. -Током посете Београдском сајму књига имао сам прилику да видим да млади читају књиге, али и да стварају књижевна дела. Радује ме то и волим да прочитам нове наслове младих аутора. Никола тренутно ради у служби за трансфузију, а професионални пут одабрао је по угледу на мајку, медицинску сестру. Сматра да у избору није погрешио. -Била је посвећена медицини и са много љубави је обављала свој посао, а то је пренела и на мене. Када сам добио прилику да стажирам у Болници на хирургији увидео сам да желим да се овим послом бавим - додаје Искић.
Инспирацију за дела проналази у малим и великим стварима. Један поглед је довољан да речи добију облик и постану део литерарне целине.
-Некада је то сусрет, поглед, загрљај, временске прилика, осећања. Лепе, али и мање лепе ситуације. Све оно што ме дотакне, покрене. Привилегија је стварати, те се као уметници трудимо да стварамо у домену наших могућности. Бог је једини савршен творац, сви ми други имамо привилегију да стварамо најбоље што можемо, наравно далеко од савршенства. Увек кажем да је корен речи уметник реч умети и тако је свако ко посвећено исказује оно што уме, уметник, свако појединац, само што нису сви у жижи јавности.
Никола Искић недавно је Росна јутра промовисао на Међународном београдском сајму књига и Културном центру Шабац, а велика подршка била му је Биљана Алавања, уредница романа.
Нада се да ће књига наићи да добар пријем код читалаца, те да ће наставити да писаним речима да покреће и инспирише друге. М. Ж.
