Конзерваторско умеће чува аутентичност дела

О конзервацији два значајна дела из ликовне збирке у Народном музеју Шабац говорили су дугогодишњи сарадници те установе културе, конзерватори Милица Константиновић и Бојан Николић. Како удахнути живот у материјале и боје које су зуб времена и спољашњи утицаји оштетили, а истовремено сачувати аутентичност уметничког печата, открили су присутнима на предавању одржаном у четвртак у оквиру Националне недеље музеја.

Портрет Стане Милановић Хакије Куленовића, као и икона „Крштење Исусово“ непознатог аутора, уља на платну, велики и мали формат, а време потребно за њихов потпуни третман два до три месеца. Конзервација је заустављање процеса старења, а рестаурација је реконструкција оштећења, односно враћање у првобитно стање, повратак интегритета ауторском делу, уз свест да је веома битно да се оригинални бојени слој не мења. Трајање конзервације зависи од појединачног случаја, пре свега од степена и врсте оштећења и у односу на то се прави план деловања.

-Затечено стање на слици Стане Милановић у природној величини било је веома тешко, јер је била доста оштећена, сам третман је био прилично захтеван. Украсни рам који је импонзантан и тежак више од 100 килограма је био у нарочито лошем стању и тај третман је трајао још дуже због његових димензија, богатих, украшених делова који су у великој мери недостајали, један прилично компликован и затеван рад. Процес природног старења доводи до природног оштећења, али због специфичности слике и њеног формата, нарочито када говоримо о украсном раму, свакако да је оштећењу у великој мери допринео начин чувања, манипулисање током преношења, померања, наслањања- објаснио је Николић.

Захват и изазов је био и радити на икони непознатог аутора, јер је била веома оштeћена, навела је Константиновићева, која је више од стотину дела „враћала у живот“. Узроци пропадања су различити, а најчешћима додаје и лошу манипулацију. Веза између платна и бојеног слоја је била јако лоша и нарушена структура боје. Током времена је почела још више да се оштећује, стварају пукотине и боја одваја од платна, што је претило да угрози комплетну структуру. Под УВ светлом видели су се зеленкасти тонови, неуједначени слојеви лака, као и претходне интервенције у виду ретуша.

-Слика је била фиксирана за рам дрвеним ексерима, што је реткост. Она је због саме технологије израде била у веома лошем стању, није имала ту подлогу између платна и самог бојеног слоја. Пошто је веома стара, датира из 19. века, стајала је у лошим условима, по целој површини је испуцала и почела да се љуспа. Било је смо питање времена када ће се бојени слој у потпуности изгубити. То је захтевало два- три месеца исрпног рада. Конзерваторским третманом све може да се среди, ово је школски пример како слика у јако лошем стању може да се врати у првобитно стање и да јој се врати интегритет- рекла је Константиновићева.

Оба процеса, и конзервација и рестаурација, су обновљиве категорије и поступак се понавља с времена на време. Материјали који се користе су ревирзибилни, што значи да се временом не мењају.

Д.Д.