Вукашин Томић из Шеварица о школовању у САД-у: У школи се не оцењује само знање

Одабрао сам школу у Охају, која ми је највише одговарала финансијки, академски и спортски, пружа много могућности, клима је повољна. Охајо је земља спорта. Много им је битан спорт, али њим не може да се бави неко ко је лош ђак. Приче да су Американци негостољубиви су најдаље могуће од истине, каже Вукашин

-Највећа разлика између школовања у Сједињеним Америчким Државама у односу на нас јесте флексибилност и слобода за доношење одлука о томе шта желимо да учимо. Тамо се не бира смер након чега предмети више не могу да се промене. Био сам раучнарски смер у Гимназији и један од тежих предмета ми је била психологија. Сада могу да бирам шта од предмета желим и колико напредан ниво. Поред тога, све се оцењује. Не само знање, него и наше понашање, ваннаставне активности, све се рачуна. Школу у Србији ће завршити свако ко долази на часове, у САД мора да има изграђену личност и комуникацију са људима, наводи Вукашин Томић, ученик Средње школе Maumee Valley Country Day School у Толеду у Охају, некадашњи ђак Шабачке гимназије.

Прве две године средње школе завршио је у Шапцу, трећу у Америци, где планира и наставак школовања. Дете из Шеварица, сопственим трудом, добрим оценама и спортским талентом, добило је стипендију престижне америчке приватне школе. Заједно са још једим дечаком из Ваљева први су Срби у тој школи, где су окачили и српску заставу.

-Чуо сам од друга на фудбалском тренингу да иде на школовање у САД. Моји родитељи су причали са његовим и тако смо сазнали за агенцију преко које могу да се добију атлетско-академске стипендије. Од агенције смо добили списак школа са подацима какве услове нуде и колике стипендије дају. Заказао сам разговоре са школама и након тога за мене су биле заинтересоване три. Одабрао сам школу у Охају, која ми је највише одговарала финансијски, академски и спортски, пружа много могућности, клима је повољна, прича Вукашин.

Оцене у Гимназији су му биле одличне, као и знање енглеског језика. Школи је био потребан фудбалер. Његова комуникативност је додатно допринела томе да на разговору побере све симпатије и убрзо му је стигло писмо да је примљен у жељену школу.

Предрасуде о Американцима
-Заблуде су да су Американци глупи, да не воле Србе, да су сви дебели или да никада немају времена. Знају где се Србија налази и то им је довољно, а о нама немају никаве предрасуде. Охајо је град спортиста, тако да нема ништа више дебелих људи него у Шапцу. Мање од нас раде, имају више новца и више слободног времена.

Без проблема је добио визу, а на пут је са, поменутим, годину дана старијим Ваљевцем кренуо сам. Упознали су се на аеродрому.

-Чекао нас је превоз из школе. Држали су папире са нашим именима, баш као у филмовима. Дошао је и један млађи ученик, Кинез, који обожава Ђоковића и желео је да упозна Србе.

Тамо је смештен у интернат, који је заправо једна велика кућа у којој станује 30-ак ученика и људи који су задужени да пазе на њих. Мора да се јави сваки пут када излази, а родитељи у Србији су обавештени о свему.

-Једном ми нису дозволили да одем у теретану која је у оквиру школе, јер је било касно, па сам се искрао. После су разговарали са мном о томе и како нисам отишао и направио неку глупост, омогућили су ми додатне термине за теретану. Уколико желим да одем негде са друштвом морам прво да добијем одобрење родитеља.

Вукашина су већ на почетку сви добро прихватили. Када су га упознали потрудили су се и да му што више помогну и олакшају живот далеко од куће. Проглашен ја за најбољег фудбалера у дистрикту, а школске клупе дели са децом изузетно успешних Американаца и досељеника, углавном Кинеза. Из његове школе сто одсто ученика одлази на колеџе.

-Охајо је земља спорта. Много им је битан спорт, али њим не може да се бави неко ко је лош ђак. Подстичу децу да тренирају због тога што се тако развијају као личности, а и много значи приликом уписа на факултет. Фудбал и кошарка су главни мушки спортови у школи. Отац једног мог друга ме је питао да ли желим да играм клупски фудбал и рекао сам да желим, али то кошта неколико хиљада долара на годишњем нивоу, што ми је недостижно. Касније су ме позвали и рекли да ћу играти и да је све сређено. Сада сам у првом тиму. Ни сада не знам ко је то платио, али на све утакмице су се родитељи друге деце организовали да ме возе, чак су ми и плаћали хотеле, а код неких сам и спавао.
Приче да су Американци негостољубиви су најдаље могуће од истине, каже Вукашин.

Млађем брату отворена врата
Вукашинов млађи брат Јаков такође је заинтересован за школовање у САД. Самим тим што је Вукашин на своје домаћине оставио добар утисак Јакову су многа врата отворена. Чак су добили и понуду једног од менаџера школе да би могао да живи код њега у кући, са његовом децом, уколико одлучи да упише исту средњу школу.
-Талентован је за кошарку, добар је ђак и одлично говори енглески. Поред тога, сада тамо има и мене, што много значи. Ја нисам имао никога, али су сви знали да цене што сам, због бољег образовања, прешао пут од 5.000 миља, из једног села у Србији, као дете људи који су обични радници, а поред тога се баве и пољопривредом, каже Вукашин.

Многе САД асоцирају и на нездраву исхрану, међутим, Вукашин истиче да у обиљу избора свако може да се определи за оно што му одговара. Тамо храну спрема сам, а школа му, у оквиру стипендије, обезбеђује све што жели.

-Ко жели може да једе нездраву, прерађену храну са много соје. Отишао сам неколико пута у фаст фудове, али ми се није свидела храна. Можемо да једемо у школи, где су спремали и јастоге, а имао сам прилику да пробам и кавијар. Углавном спремам сам. Направим листу шта желим и то добијем, набавили су ми чак и „Подравкину“ вегету, каже Вукашин.

Српски језик
Како им је било тешко да изговоре име Вукашин, од школских другова је добио надимак Каши. Он је њих научио неке основне ствари из нашег језика. Тако је једног дана чуо да се свађају и вређају искључиво на српском.

Још једна од ствари која се код нас потцењује је друштвено корисни рад. Док је код нас обављање одређених радова у школи вид казне, у САД се подразумева и час спада у обавезне школске активности.

-Код мене у школи је обавезно да се током школовања одради 40 сати друштвено корисног рада. Одабрао сам да након школе проводим време са децом са сметњама у развоју, играм фудбал са њима. Поред тога, чистио сам лишће у школи, помагао домару. Смисао друштвено користног рада је у томе да вратиш друштву оно што је уложило у тебе и да схватиш вредност тога,објашњава Вукашин.

Након 10 месеци први пут је дошао кући. Недостаје му породица и друштво, али истиче предност савремених технологија захваљујући којима сваки дан могу да се чују и виде.

Жеља му је и да по завршетку средње школе остане у САД на колеџу и то по могућности MIT, који сматра најбољим на свету. Такође, планира да подигне студентски кредит који је тамо јако повољан, како би могао потпуно сам да се издржава. По завршетку колеџа може себе да замисли и негде у Европи, јер планира да ради као програмер, што може на било ком месту на свету.

Не заборавља ни своју Шабачку гимазију и истиче да посебну захвалност дугује директорки Маријани Исаковић и разредној Лидији Перишић.

М.М.