Инфо

22. фебруар 2024.22. феб 2024.
Фото: приватна архива

Фото: приватна архива

Без љубави нема живота

Први пут су се срели још у Пачјој школи. Други пут, као ђаци генерације, на првом такмичењу средњошколаца у Дому ЈНА, а трећи сусрет, неколико месеци касније, био је судбоносан. После зиме „духе и хладне“, стигло је њихово пролеће
Драгослав (Драган) и Славица Мићић познају сe од Пачје школе, ‘54 године. Округло, седамдесет година. Додуше, Драган није ишао у поменуту школу, али јесте његов брат Аца, другар Драган и његов брат Петар. И, наравно, Славица, коју би видео сваки пут када је долазио са мајком по брата.
Не можемо говорити о љубави на први поглед, били су деца, али људи се, каже Драган, одмах препознају.


- Ми смо се препознали, најпре у пријатељству. Другарство од најранијих дана једна је врста школе у којој се учи поверење и самопоуздање, знајући да постоји неко на кога можеш да се ослониш. У таквој атмосфери смо расли. Наши родитељи су се познавали и уважавали. Шабац је био мањи, каже Драган започињући причу о пријатељству као једној од посебних љубави, „незаборавних, за цео живот“.

пачја школа 1954., Фото: Приватна архива


Драган прича, Славица послужује. На столу домаће кифлице на две тацне. На једној хрскавије и жуће, какве она воли, а на другој мекше и беље, онакве какве воли он. Увек је тако.

-Наше босоного другарство, било је тако да смо све делили, чак и једни другима давали гриз хлеба и масти, посуто шећером, или алевом паприком. Кад ти неко да гриз, твој је друг заувек, што је данас деци скоро незамисливо, можда и смешно. Младеж проводи време испред компјутера и телефона. У истом окружењу „палацају“ преко мобилних, шаљу поруке и смајлове, јер им недостају праве речи.

Заборавили су их, ако су их и имали, ушле су туђице на велика врата. Ми смо играли кликере, труле кобиле, жмурке, вије, на једном бициклу сви смо учили да возимо. Правили смо и пушкице од зове, пуцаљке, од кукурузовине тамбурице, а од блата топовњаче.

На Тркајишту 1968., Фото: Приватна архива


Други сусрет и трећа срећа
После Пачје, Славица је отишла у „Лазину“, а Драган у „Вукову“ па у „Натину“ школу као један од првих ђака. Поново су се срели као средњошколци. Као ђаци генерације, на првом такмичењу ученика средњих школа, у Дому ЈНА, она је била представник Медицинске, а он Економске школе.

- Такмичили смо се у знању, ја из познавања друштвеног уређења СФРЈ, а она из књижевности Лазе Лазаревића. Ту смо се, на бини, пред препуном салом видели и мени је одмах „запала за око“. Пришао сам јој и рекао: „Твојој екипи желим да изгуби, а теби да победиш“.

Наше босоного другарство, било је тако да смо све делили, чак и једни другима давали гриз хлеба и масти, посуто шећером, или алевом паприком. Кад ти неко да гриз, твој је друг заувек, што је данас деци скоро незамисливо, можда и смешно


Овде се укључује Славица и каже да је она том приликом водила и конферансу, осећала се као домаћица и кад је приметила да му је спала ознака са кошуље, пришла је и закачила.

- Није ми тог јуна запао за око, али јесте после неколико месеци, 22. децембра, када је начелник Дома војске организовао пријем средњошколске омладине. Рецитовала сам песму Изета Сарајлића „Мала велика моја“. На последњем стиху „Мала, велика моја, вечерас ћемо за њих волети“, сусрели су нам се погледи.

Онда јој је Драган пришао и питао је за плес.

- Нисам знао да плешем, али то није било важно. Плесали смо и више је нисам пуштао. То је био наш трећи сусрет, ‘65 године.

Пролеће и бицикл
После тога, била је зима „дуга и хладна“, родитељи им нису дозвољавали вечерње изласке. Када је стигло пролеће ‘66, као да се читава васиона удружила да их састави. Обоје су имали бицикл и увек би се сретали на истом потезу: Она са Тркалишта, он из краја код Великог парка (где данас живе) када пођу на Стари град. Мало су се возали, мало причали и тако је кренуло... Тек су касније ишли на корзо и у посластичарницу у главној улици, код „чика Јусуфа који је правио добре баклаве“. Тада није било кафића. Редовно су одлазили на Саву.

- Сава је била наше море.

Онда је живот поново променио ток. Он је отишао на служење војног рока, у Сомбор, где је остао годину и по дана. Она се, тик пре тога, запослила као лаборант у Смедереву. У међувремену су разменили око хиљаду писама, од којих су сто педесет касније објавили у књизи Војничка писма, дневник успомена.
Једном, када је Славица долазила да посети свог војника, цела чета ју је дочекала. Причало се њиховој љубави.

Код шабачке агенције 1969., Фото: Приватна архива


Венчали су се врло брзо када се вратио из војске, 5 октобра 1969. године. А тада је цео колектив из Смедерева дошао на свадбу у Шабац.

- Били смо млади, имали смо 21 годину. Ниједног момента се нисам покајао. И Славици сам рекао да могу да будем задовољан и поносан на оно што сам урадио у животу. Једино више не бих могао истовремено ванредно да студирам и радим. Једно време сам био савезни фудбалски судија и дописник Привредног прегледа, радио за Глас Подриња и Радио Шабац, био у првој ТВ екипи дописништва РТС-а са Драганом, Амиџом и Зуком. Ипак, мислим да је највећи терет поднела Славица.

Фото: Приватна архива


Она је одлучила да напусти посао и посвети се супругу и деци, синовима Бранку и Милошу, кући, од које је направила дом, мирну луку у коју је њен супруг једва чекао да се врати после напорног и стресног дана на послу.

- Најпре сам радио у „Зорки“ као економиста, а касније сам завршио и Природно-математички факултет. Пошто сам радио као референт за продају цинка, кадмијума и легура, што је било тражено, повремено сам писао у фабричком листу и, у једном тренутку, прешао у редакцију. Кад некоме хоби постане професија, то је дивно, каже Мићић који је у историји шабачког новинарства најдаље стигао. Од фабричког новинара до Танјуга. У Београду је радио тридесет година. Прве четири је путовао, а када је решио стамбено питање, преселио се у престоницу са породицом.

- У провинцијама има таквих новинара да многима у Београду не би било места, говорио сам својим колегама, каже Драган, а Славица га допуњује - У малим срединама људи расту.

Алхемија
На питање да ли су и како су знали да ће то међу њима бити једном за цео живот, каже да то није лако објаснити.

- Могу само да поновим оно што сам већ рекао, да се људи препознају, осете, временом поистовете. Себе препознају у другом. Лепо кажу да је срећан човек који у жениним очима види себе. И обрнуто. То је то.

Славица налази праву реч: алхемија.

Расли су заједно, формирали се, прошли много тога, „сва добра и зла“... Он је свирао гитару, она је певала... И умела да чека.

На питање шта би поручили читаоцима нашег листа, Драган каже:
- Без љубави нема живота. А шта је љубав? Није само када је лепо, него и кад се наљутиш на особу, а она ти је и даље драга. Да живот буде без рачунице. Брак из интереса је брак пред стечајем. Мора да се воли пуним срцем и да се припада.

Славица је то рекла, стихом „Ваздух пун слободе човеку треба“.

- То је био мото мог тате: „Кћери, мораш га пустити да дише пуним плућима“. Био је паметан човек, послушала сам га. Драган и ја смо две супротности, а супротности су фантастичне када нађу тачку додира.

У браку су добили два сина, старијег Бранка који им је даровао унуку Ању и млађег Милоша који има кћер Тару и сина Виктора. Нове радости.

У међувремену, Славица је свој дар и љубав према писаној речи коју негује од ђачког доба, преточила у три књиге: Приче сасвим обичне (1999), роман Грлица (2002) и збирку песама Испод дуге (2016). Посвету потписује као Славица Драгана Мићић.
М.Ф.

Најновији број

16. мај 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa