Ђорђе Рашић, рукометаш и рукометни тренер: Заувек плави шабачки ванземаљац

Серијал “Шабац кроз генерације” је путовање кроз време. Кроз приче Шапчанки и Шапчана откривамо како се град мењао. Кроз њихова сећања и искуства, анегдоте о култним местима, каријерама, сновима, жељама и изазовима подсећамо вас на оно што нас све повезује – Шабац. Придружите нам се на овом путовању кроз време и откријте како је пет генерација обликовало град, и како је град обликовао њих. Фотографије Шапца можете нам послати на мејл адресу marija.zivanovic@glaspodrinja.rs, на Фејсбук страницу “Гласа Подриња” или донети у просторије “Гласа Подриња” (Кнеза Лазара бр. 1, Бенска бара).

Протекло је више од пола века од када је мали Ђорђе дошао у посету слепом ујаку. Живо памти тај сусрет. У недостатку чула вида „гледао“ је сестрића рукама. Грлећи сестрића осетио је сваку кошчицу. „Сама кост и кожа, мораш ићи на неки спорт“, саветовао је потомка коме те речи нису значиле ништа.

Спорт је за ученика петог разреда био фудбал где га други нису примали у екипу баш зато што је био слаб и неухрањен. Изгубио би вероватно интересовање да је у аргументовању ујак истицао нешто уобичајено попут здравља, дружења, ипак је употребио чаробне речи: „Спортисти имају пара и много путују.“

Детињство одредило животни пут

Одрастајући у материјалној оскудици, где је пут до оближњег града био недостижни луксуз, помисао на богатство и обилазак света отворила је врата успешној спортској каријери Ђорђа Рашића, прослављеног шабачког рукометаша и рукометног тренера.

-Живео сам у Војводе Степе, родитељи су били надничари. Некада није било новца ни за редован оброк, а камоли за нешто више. Као и свако дете, био сам пун енергије, али и проблематичан. Волео сам да луњам, да се потучем. Ко зна којим путем бих кренуо да се нисмо преселили у Јове Курсуле и да нисам прешао из Јанкове у Натину школу - сећа се раног детињства Рашић.

Шабац је нудио много спортских алтернатива. Не сећа се наш саговорник зашто, али су га прво уписали на кошарку. Клуб је носио име „Мачва“. На првом тренингу сусрео је старије играче. Страховао је да тренира с њима, био је задовољан да само додаје лопте. Годину дана касније играо је у првој петорци.

-У седмом разреду сам давао просечно двадесет поена по утакмици. Када сам похађао осми разред стигао је позив из Београда да се придружим Црвеној Звезди. У школи баш нису били одушевљени, али мени су се враћале у сећање ујакове речи и „обећана“ путовања. На полугодишту сам отпутовао у Београд. Био је то први пут да сам изашао из Шапца. Издржао сам две недеље, а потом побегао, само овај пут у Шабац. Сећам се да је и Божа Копривица такође поступио исто. Он се касније вратио. Био је капитен Звезде, а ја сам остао у родном граду, променивши спорт.

Такмичарски дух део карактера

Када је као дете променио адресу, није одмах променио и задовољства, говори нам. Волео је још да се такмичи, да одмери снагу и ногама и рукама, највише песницама.

-Сада би неко песничење дечака изједначио с насиљем, али код нас су биле те „ферке“. Много дечака и младића у Шапцу је тако проверавало ко је јачи. Одмах после би се мирили и наставили дружење.

Кукавица није онај ко изгуби, већ ко се понесе нечасно. Све смо гледали као такмичење. Када смо били деца никоме се није седело у кући. Друштво се без позива скупљало напољу и онда смо смишљали како да попунимо време. Тркали смо се око зграде, прескакали препреке или одлазили до великог парка, то је било наше двориште. Лета смо проводили на Сави, на Агенцији, Мачвиној плажи, Старом граду.

Нико не зна како би се одвијао живот Ђорђа Рашића, признаје и сам, да није било Ђорђа Ђоке Петровића, наставника физичког у ОШ „Ната Јеличић“. Тамо где су други видели несташног ђака, потенцијално проблематичног, он је видео енергију коју треба усмерити на прави начин. Форсирао је рукомет, а Ђорђе је један од оних талената које је препознао и увео у свет спорта.

- Године су се поштовале. Бити старији значило је бити искуснији, мудрији и то су уважавали млађи. Наставник је био степеник више. Колико пута су нас повукли за зулуф или уши, а нас више срамота, него што нас боли. Ђока је преокренуо мој живот и стално носим осећај да му нисам исказао довољно захвалности.

Металопластика остварење сна

Када је Рашић ушао у први тим Металопластике, касније европског шампиона, екипа је играла тек прву сезону у Првој савезној лиги. Играо је у саставу где се налазио и Лазар Алексић, његов професор математике у Економској школи.

Никада више такве екипе као што је била она Металопластика, али и тог времена

-Преподне смо ученик и професор, поподне на тренингу саиграчи. Једном ми је ударио шамар на тренингу. На саиграча бих се љутио, на професора нисам могао. Ту је била плејада искусних рукометаша. Све сам их гледао као божанства. Било ми је тешко, али сам био срећан и поносан. То су људи којима сам се дивио док сам их гледао у Другој лиги, на отвореном терену „Партизана“, а онда сам играо с њима.

Седамдесетих се у Шапцу музика могла чути на сваком кораку, различити жанрови. Излазак је подразумевао свирку због које млади из тог доба ни данас не могу да замисле провод.

-Сећам се како ми родитељи нису дали да изађем увече. Деца нису смела у Дом омладине. Изађем кроз прозор куће, па с друштвом до зида иза баште Дома. Онда на „лоповске” и са ивице слушамо Лолију, Гибу и друге. Када смо почели да излазимо биле су популарне баште хотела „Слобода“, „Зеленог венца“, и мотел. Свирали су: Стари звуци, Цвака цвак, Микица Антонић, а после фајронта код „Лиле“ у Малу, да нам свира до зоре.

Шампиони света

С титулама је дошла и слава, популарност. Били су најбољи на свету. Посета на утакмицама у хали “Зорка” је превазилазила капацитете трибина. Стотине су долазиле на тренинге Металопластике. Признаје Рашић да су уживали да буду у друштву девојака, да их препознају, али уз сав хедонизам имали су радну етику. Учени су да човек може бити срећан, али се на срећу не сме ослонити.

-Ми смо умели да попијемо по коју, али нисмо се никада напијали. Имали смо снаге да некада из кафане одемо на тренинг, али не да будемо на броју, већ радимо максимално. Било је довољно енергије у нама, па после на спавање. Такмичарски дух из детињства нас никада није напуштао. Лети смо се такмичили у препливавању Саве, комплетно обучени, да буде теже. На тренинзима је било некада више жара и борбе него на утакмицама. Свако је био луд на свој начин. Данас Вујовић (Веселин, легенда светског рукомета) и ја погурени, преко 60 година, играмо тенис као да играмо финале Ролан Гароса – смеје се Рашић, инсистирајући да је вредности рада учио и синове, успешне спортисте, Александра, некадашњег кошаркашког и Давида, некадашњег рукометног репрезентативца. Обојица су данас тренери.

Године су се поштовале. Бити старији значило је бити искуснији, мудрији и то су уважавали млађи

- Рад доноси успех. Они нису пропуштали тренинге, али сам радио с њима и индивидуално. Колико је само лампи и других ломљивих предмета разбијено на спрату куће док сам вежбао с њима као децом. Касније смо изнајмљивали просторе за тренинг. Они вежбају, ја додајем лопте, бодрим. Рад води до успеха, не срећа. Када сам био тренер Металопластике, у екипи су били и мој син, кумић и синовац. Био сам строжији према њима, него према другима.

Слава, срећа и успех

Никада више такве екипе као што је била она Металопластика, али и тог времена, говори Ђорђе сетно гледајући у даљину. Звали су их „шабачки ванземаљци”. Новац је увек био важан, предуслов свега, али није био примаран чак и када га није било много. Спорт је за нашег јунака био и бег од сиромаштва. Знао је да је каријера кратка и да новац треба уложити, али није, како каже, осећао страх да га неће бити довољно да се све оствари.

- Први аутомобил, црвени југо, купио сам на кредит и био пресрећан, а већ сам био европски првак. Читав живот новац и ја као да смо посвађани - поново се Ђорђе насмејао - прво га нисам имао, а онда када сам га стицао, брзо је и одлазио. Не знам ни сам како, али имам га довољно и не жалим се.

Играо је после Шапца у Шпанији. Могао је онда, а верује да би и сада успео да се пресели тамо, само не жели.

- Понуђено ми је да се преслим у Кангас, приморски град. Добијао сам смештај близу плаже. Жена је пресудила да останемо и била је у праву. Тамо је сувише притиска јавности, папараца. Колико вас уздигне успех, толико вас унизи неуспех. Највећа титула су ми добра деца, седам унука и то што сам сачувао брак, мада жена, Снежана, увек каже да га је она сачувала и у праву је.

Другачије време

Време је другачије од оног у коме је замишљао своје дане у трећем добу.

-Много је отуђености. Сви ми замерају да сам много на фејсбуку, а мени је то веза с пријатељима с неколико континената. Мрзим да се дописујем, ставим неку слику, напишем где сам, о чему размишљам. Више волим да разговарам уживо, као некада, мада не знам што је то сада изашло из моде.

Први текст из серијала "Шабац кроз генерације" о професору, песнику, писцу, текстописцу, представнику тихе генерације Ивану Глишићу можете прочитати кликом на линк.

Projekat "Lokal pres Lab 2.0" je razvijen i podržan od strane programa "Medijski inkubator za Zapadni Balkan" Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU "Lokal pres".

М.Ж.Б./Д.Б.