Шапчанка мр др Слађана Топаловић, спец. ортопедије вилица: Све што треба деси се

Најчешће су две врсте професионално успешних људи. Они који од малих ногу имају јасан дефинисан циљ и фокусирано иду ка остварењу својих страсти и они који су подједнако надарени за све, па са лакоћом решавају изазове којим год путем да крену. Рођена Шапчанка, мр др Слађана Топаловић, спец. ортопедије вилица припада овим другим. Вуковац у основној, свестрана и одлична у Гимназији, даље професионално усмерење је могла да бира, а за стоматологију тврди да је „требала да се деси“. Ова констатација данас је потврђена бројем задовољних пацијената, радом са младим нараштајима и енергичном и посвећеном учешћу на стручним семинарима у региону и свету.

Поред професионалног, вредан је пажње и докторкин лични пут. Породично наслеђе дефинишу генерације јаких жена. Судбинску улогу одиграли су односи са мајком и очевом тетком. Обе завређују засебне приче, али у контексту ове дотаћићемо се само оних детаља, посебно значајних за Слађану.

Филозофски приступ животу: труд, рад, поштовање
Била су то нека другачија времена. Успех у школи био је Успех, а професорска улога доминантна у формирању филозофског приступа животу. Стога не чуди да је труд, рад и поштовање Слађана усвојила као врхунске вредности још током раног школовања. “Милевину” (данас ОШ “Николај Велимировић”) завршава са редовним просеком 5,00. У Гимназији улази у одељење са још 32 “вуковца” и два ђака са по једном четворком. Био је то у једну руку изазов, а у другу сигуран темељ за будућност. По њеним речима, гимназијска основа јој је омогућила да се “прошета” кроз прву годину факултета.

-Били смо једна од последњих генерација којој је предавала стара гарда професора: Којић, Јосиповић, Нешић, професорка Шишић. Имали су ауторитета, али ни мало лак посао са мојом генерацијом: да од вуковаца направе одличне, врло добре и добре ученике. Успели су да нас обликују у добре људе, од којих је већина завршила студије и наставила успешно каријеру како у земљи тако и у иностранству- сећа се Топаловићева.

Стоматологија је требала да се деси
Као што смо навели на почетку, свестраност има доста предности. Мана је што утиче на брзину и коначност одлуке којем правцу се детаљније посветити. С обзиром да је рано остала без оца, Слађана се у погледу одабира факултета обратила за савет мајци. Жени, за коју Топаловићева са поносом каже да је “градила овај град”.

-Мама је завршила грађевинску школу, и радила у тадашњој “Изградњи”. Када је требало да се одлучим за факултет, наш разговор је трајао два минута. Питала ме шта ја волим да радим, на шта сам јој одговорила: “Волим да радим са децом, природне науке и да сам самостална”, одговорила ми је: “Па то је стоматологија”, и била је стоматологија. Она је једноставно требала да се деси- објашњава Топаловићева.

Естетика и удобност, изазови 21. века
-Изазови 21. века су естетика и удобност која се захтева у терапији. Радимо нову врсту терапије која је дигитална, где се користи скенер за дијагностику, а компјутерски одради план терапије за пацијента са невидљивим протезама за исправљање зуба. Invisalign обезбеђује максималан конфор и естетику и врло смо поносни што имамо могућности да радимо ову технику- објашњава Топаловићева.

Од предавања до приватне праксе
Као врло добар и одличан ђак у гимназији, каже да је Стоматологију уписала са најбољим резултатом оствареним на пријемном, а најлошијим просеком из средње школе.

-По тадашњим критеријумима и онај ко је био врло добар у Шабачкој гимназији био је врхунски ђак. Нисам само седела и учила. Занимали су ме и друштво и спорт. Играла сам рукомет у “Медицинару”, ишла на првенства. Прву годину факултета сам “очистила” већ у мају, што само говори у прилог томе колико је гимназија била једно решето за нас.

Подршка бака Јеле
Тих деведесетих имати и издржавати студента у Београду није било лако. Ту на сцену ступа очева тетка, Слађанина бака, Јела.

-Моја бака Јела је остала са својим родитељима у Мајуру до своје 50. године. Тада се удала за свог школског друга, који је у младости отишао у иностранство, али се цео живот са њом дописивао. Брзо након венчања, он је, нажалост, преминуо, а баки је остала пензија уз помоћ које ме је тих деведесетих година школовала- прича Топаловићева и наводи да је бака Јела у направила спомен чесму у Мајуру испред куће где су јој од стране Немаца у II свeтском рату стрељани отац, (Слађанин прадеда, који је преживео Албанску голготу и носилац је Албанске споменице) стричеви и браћа, а доста је помагала и локалну библиотеку.

Факултет је завршила у року. Стекла пријатеље за цео живот: Владимира Антонијевића и Милутина Икодиновића, али место асистента на Стоматолошком факултету, намењено талентованим студентима. Рад са онима који тек улазе у воде стоматологије помогао јој је да градиво сажме из свих могућих углова. Да јој знање постане рутина, што је у многоме помогло у даљем професионалном усавршавању.

-Водила сам вежбе студентима и са њима радила осам година, паралелно развијајући приватну праксу. На ВМА сам завршила стаж, уписала сам Магистарске студије и затим добила специјализацију од Стоматолошког факултета као млади таленат - каже Топаловићева.

Специјализација је озваничила даљи професионални развој, али са усавршавањем, Слађана не стаје ни данас. Имала је прилику да се едукјује у Јапану, Јужној Кореји, Америци, државама региона.

Поштовала сам свој пут
Стоматологија јој је дала много, али сама је уложила огроман труд. Поштовала је своју визију и свој пут. Никада није себе видела у болници, као део колектива, већ неког ко располаже својим временом и живи своје приоритете. На врху листе истих јој је ћерка, за коју каже да ће јој бити подршка који год животни правац одабере, али и не крије задовољство када прича колико времена проводе заједно у ординацији.

-Могућност да неком помогнеш нема цену. Могућност да не зависиш од никог и идеш на посао насмејан, такође. Једноставно волим то што радим и зато сам успешна- тврди Топаловићева.