Животни лет Горана Крнете

„Нико није веровао да ћу проћи на конкурсу, ипак у јуну сам добио позив за школовање. Све је било добро док смо на настави, али после часова имали смо поподневни одмор када све утихне и останемо сами са собом и носталгијом. Прва године академије у Задру представљала је прелазак из либералног војног одрастања у дрил. Први сам у свету извео лупинг и ваљак хеликоптером Газела, 2009. године. Припремао сам то две године, док нисам извео у јавности“ прича Горан Крнета, пензинисани потпуковник и власник школе за пилоте хеликоптера

Почетком седамдесетих година прошлог века, Јован Крнета из Сремске Митровице довезао је камион шљаке у своје двориште. Чудним сплетом околности, или прстом судбине, у гомили је био оловни авиончић. Управо ова играчка на неки начин одредила је животни пут његовог сина Горана, једног од најбољих пилота хеликоптера у нашој земљи.

Данас као пензионисани потпукновник у Добановцима обучава пилоте у јединој школи за пилоте хеликоптера у Србији. Истовремено обавља и комерцијалне летове који подразумевају одласке до одређених дестинација, али и панорамско разгледање, па и просидбе.

-Отац је радио у комуналном предузећу и довезао је камион шљаке да наспе испред куће. Ја сам у томе нашао оловни Г-2 (Галеб) и тако почиње моје сањарење. Након основне школе уписујем Ваздухопловну општу средњу војну школу (ВОСВШ) „Маршал Тито“ у Мостару, а после четири године и Војну академију, две године сам завршио у Задру, а две такође у Мостару, наводи Горан.

Први је у породици, у којој се школи није придавало много значаја, завршио факултет. На почетку ништа није указивало да ће тако бити, поготову, не да ће бити пилот.

-Рођен сам са урођеним проширењем дебелог црева, имао сам три операције до пет година, а пре тога сам сваких месец дана био у болници. Био сам метиљав. На крају осмог разреда био сам висок 146 центиметара и имао 46 килограма. Нико није веровао да ћу проћи на конкурсу, ипак у јуну сам добио позив за школовање. Потекао сам из радничке фамилије и моји родитељи нису ни знали шта је права школа. Било је добро само да нисам „јединичар“, а ја сам у основној био „добар тројкаш“, присећа се са осмехом Горан.

Горан неретко наврати до Шапца на кафу или ручак, хеликоптером. Спусти се на Саву, јер за слетање ван насељеног места за хеликоптер не требају посебне дозволе. Чак су се и раличите дезинформације пласирале по друштвеним мрежама, док се нагађало ко и због чега долази.
Истина је да Горана за Мачву вежу лепа сећања на детињство и мајку Гроздану која је преминула 2008. године.
-Моја мајка је из Узвећа, из фамилије Јолдића, а њена мајка из Фирауновића из Богатића. Као дете сам тамо често одлазио, а и данас имам тамо браћу од ујака и тетке, наводи Горан.

Истиче да је тада школовање у југословенској војној гимназији било на светском нивоу. Прво одвајања од куће није лако поднео, али није одустао. Тада је у ову школу конкурисало три до четири хиљаде кандидата, а уписивало је само 150-160 по класи.

-Прво су нас седам дана одвели на море, да се упознамо. Било је суза, неки су одмах после мора отишли кући, неки су издржали два или три месеца. Имао сам и ја кризу. Све је било добро док смо на настави, али после часова имали смо поподневни одмор када све утихне и останемо сами са собом и носталгијом. Мајка ме је после петнаестак дана током разговора питала хоћу ли да се вратим кући, ја сам одмах одговорио да хоћу, али отац је рекао да га не срамотим. Дошли су једног четвртка по мене. Памтим као да је данас било, ћевапи у Кладњу, па за Митровицу. Имао сам три дана да одлучим. Прво вече сам сањао школу и пробудио се у зноју. Међутим, у наредна два дана сам видео да се моје друштво разишло и одлучио сам да се вратим назад у Мостар. Тако почињем овај живот...

Почео је сарадњу са Емиром Кустурицом, што ће на неки начин одредити наставак његовог живота. Поред тога што упознао је многе познате личности, а гости у Добановцима су били Моника Белучи, Цони Деп, Петер Хандке, Никита Михалков, Матија Бећковић

Од „доброг тројкаша“ постао је одликаш. Већ у другој години гимназије су почели да лете, у трећој години су имали падобранске скокове, а у четвртој селективо летење. Селективно летење је одређивало да ли могу на академију, или не. Признаје да, иако сама реч „селективно“ говори о чему се ради, нико од њих није схватио да ће им ти летови бити оцењивани.

-Прва године академије у Задру представљала је прелазак из либералног војног одрастања у дрил. Већ првог дана сам зарадио чишћење вц-а четкицом за зубе. Селекција ко ће у авион, а ко у хеликоптер била је у другој години и ја сам прво био распоређен за авион. Међутим, доста питомаца је падало због математике и физике и нас десет је пребачено на хеликоптер. Физика и математика су пилотима битни због прорачуна, али и да покажу колико брзо и логички размишљамо, објашњава Горан.

Треће и четврте године академије вратио се у Мостар, где су школовање настављали пилоти хеликоптера. Тражио је да се школује на Ми-8, великом транспортном хеликоптеру који тада није био много популаран.

Академију је завршио 1990. године и почиње да ради у Сплиту, међутим, вратили су га у Мостар и верује да се већ тада знало шта ће бити у тадашњој Југославији. Добио је прекоманду у Бања Луку, а потом у Подгорицу, где постаје наставник летења и тамо остаје дестак година, а затим одлучује да се врати у Србију.

-Изашао је конкурс за Ваздухопловно опитни центар у Батајници, где сам био први од 20 кандидата. Тамо сам провео наредних 17 година као опитни пилот, што значи да сам испитивао опрему, наоружање, парформансе ваздухоплова, мотора... Први сам у свету извео лупинг и ваљак хеликоптером Газела, 2009. године. Припремао сам то две године, док нисам извео у јавности. Следеће године сам у Крњешевцима имао удес цивилном Газелом. Тај хеликоптер је био у Великој Британији на сервису, власник ме позвао да га пробам када је враћем и блокирала ми је команда... Две секунде је прошло од тог момента до пада. Истина је да прође цео живот у те две секунде, али прво чега сам се сетио била је инструкција мог наставника летења Јозе Радића – Треба пустити хеликоптер да лопатице ударе у воду и сам ће се исправити. Када смо ударили хеликоптер се исправио сам. Штета је била тотална, али ни два путника, ни је нисмо били повређени. Након тога за годину дана доживљава пет пута отказ оба мотора на Ми-8 и први пут, од 1968. успева у тим условима да слети без штете и повреда, прича Горан.

Нешто раније почео је сарадњу са Емиром Кустурицом, што ће на неки начин одредити наставак његовог живота. Поред тога што је упознао многе познате личности, а гости у Добановцима су били Моника Белучи, Џони Деп, Петер Хандке, Никита Михалков, Матија Бећковић, Кустурица му је помогао и да отвори прву приватну школу за пилоте хеликоптера у Србији, који је основао 2010. године - „Хелимастер“. Школа ради обуке за приватне пилоте, пословне пилоте, за наставника и инструкторе летања, ноћно летење, као и теоријски део за саобраћајног пилота. Током последњих неколико година израдили су пет хелиодрома у Србији. Годишње имају око 900 часова летења, а Горан истиче да је то за нашу земљу импозантан број.

-Цивилно летење захтева много мање предуслова од војног, довољно је добро срце, две руке, две ноге и два ока. За војног пилота здравствени прегледи су ригорозни, каже Горан.

Под истим кровом је и „Балкан хеликоптерс“, јавни хеликоптерски превозник, основан 2013. године, а прве панорамске летове су имали 2016. године, по добијању свих дозвола. Одржавају седам хеликоптера, који су у приватном власнитву и којима лете за потребе корисника. Најчешће их користе бизнисмени за пословне састанке у удаљенијим местима, али и други грађани за обиласке винарија на Фрушкој гори, панорамско разгледање града, снимање реклама...

Власник Балкан хеликоптерса је Горанова ћерка Сара и пријатељ Живорад Томић.

Није потребна посебна дозвола да би хеликоптер слетео било где ван насељеног места.
Горан је постао потпуковних 2004. године и како га војне науке нису интересовале, него вазухопловство, са тим чином је и пензионисан 2018. године.

Горан има сина Славка и ћерку Сару. Сара, мастер инжењер саобраћаја, је пилот хеликоптера и пилот авиона. Живи у селу Гостиље на Златибору и мајка је троје деце - Михаила, Љубице и Матије и производи органски гостиљски сир који невероватно подсећа на пармезан.

-Била је лепа и војна каријера, али и сада ово цивилно. Све лоше се заборавило, а добро је изашло на површину и потиснуло негативно. Када бих се поново родио, опет бих све исто. Деведесете су биле тешке и не волим да их се сећам, што због рата, што због тешке материјалне ситуације, али су ми професионално биле веома значајне. Са само 25 година постао сам вођа посаде на хеликоптеру Ми – 8 и мислим да у историји хеликоптерске авиације имам највише сати проведених у ваздуху – 9.000, каже Горан.

Глас Подриња/ Милица Миајловић