Јана Нишевић, студенткиња Медицинског факултета : Љубав је потребна свима

Јана је крајем септембра, пред почетак академске године, спаковала кофере и кренула тамо где је воде снови, планови, нови кораци у образовању. Полазна станица Шабац, завршна престоница, циљ и суштина Медицински факултет.

-Најмлађа сам од три сестре, обе су похађале Медицинску школу “Др Андра Јовановић”. Прво сам слушала њихове приче о школи, предметима, а онда сам почела и да гледам популарне серије с таквом тематиком. Схватила сам да је то позив за мене. Од првог часа сам желела да учим стручне предмете и та жеља није престајала - говори нам уз осмех Јана Нишевић, ђак генерације Медицинске школе у Шапцу и бруцошкиња Медицинског факултета.

Најмлађа сам од три сестре, обе су похађале Медицинску школу “Др Андра Јовановић”

Осмех с којим борави у садашњости уз мале екскурзије у прошлост и будућност персонификација је и задовољство због сигурних корака на путу који је себи зацртала.

-Признајем да сам такмичарски настројена, али мислим да ми и то помаже уз веру у сопствене могућности. Први наредни корак је да будем добар студент, а потом се надам да ће уследити жељена специјализација. Желим да будем хируршкиња, осећам да је то мој позив. Мало је жена у тој професији, сматрају то мушким занимањем, не знам због чега. Знам да је пут дуг, али сам спремна.

Позив који се мора волети
Лекарски позив је одговоран, тежак, захтева много и све што представља чини га другачијим, а како сматра наша саговорница и привлачнијим, јер за квалитетан рад стручност је неопходна, али не и довољна.

-Уверена сам да је то звање које мора да се воли, морамо носити у себи искрену, снажну жељу да помажемо људима и будемо део заједнице која може да донесе неку промену, учини нешто добро. Када смо на почетку средње школе говорили зашто смо баш изабрали Медицинску, нервирало ме је када год неко каже да није знао шта би друго. Медицина је последња професија којом треба да се бави неко ко не зна шта би друго или због лаког проналаска посла.

Појединац има снагу, њихов збир је сила.
-Више појединаца може да мења ствари, искрено верујем то, појединац тешко, али више удружених могу много тога - дели с нама Јана.

Безгранична радозналост
Прва четири разреда основне школе похађала је у Јевремовцу, тамошњем одељењу ОШ “Лаза К. Лазаревић”, а преостала четири у матичној шабачкој школи.

-Нисам често долазила у Шабац као мала. За мене су детињство игре, жмурке, лопова и жандара, између две ватре. То су најлепше успомене. Често је у истом дружењу учествовало нас двадесет, тридесет и није била гужва. Жао ми је што се све мање деце данас тако игра. Знали смо да се окупимо у мојој улици и играмо тако и када падне мрак лети.

Увек је била добар ђак, вредна, одговорна, али никада није спутавала радозналост. Знала је шта је приоритет, нагалашава, но без страха је одлазила у сусрет свему што је привлачило.

-Тренирала сам рукомет четири године, била сам у новинарској, драмској секцији, све сам ваннаставне активности волела да пробам током основне школе. У средњој је било више обавеза, али сам остала у новинарској секцији и у школском рукометном тиму.

Успела је Јана Нишевић, не само да буде ђак генерације, већ и део екипе која је државни школски шампион у рукомету, да представља своју школу на такмичењима у кошарци и футсалу, буде у вицешампионској екипи, на националном нивоу, у пружању прве помоћи и реалистичном приказу повреда, учествује у изради часописа “Медикус”, званично проглашеног за најбољи школски часопис у Србији, да представља Медицинску школу “Др Андра Јовановић” на “Сајму даровитости”, буде репрезент града у пројекту “Светионик знања”, понесе признања “Др Вера Рајић” и признање Ротари клуба...
Искорачила је даље, из Шапца, али тај корак није био лак. Адреса је иста у личној карти, за сада је привремено одсутна, шта ће бити даље показаће време.

Јана је ђак генерације, државни школски шампион у рукомету, представница града и школе у пројекту “Светионик знања”, носилац признања “Др Вера Рајић” и Ротари клуба, део новинарске секције школског часописа “Медикус”

-Волим Шабац, везана сам за породицу, међутим мислим да већи градови пружају веће могућности. Жеља за напретком је увек ту. Динамична сам, волим промене и сматрам да бих могла да живим и у иностранству. Нашим бакама и декама било је незамисливо да оду из родног места, сада је другачије, бржа је комуникација, лакша су путовања - истиче “џен зијевка” којој је блиска модерна технологија, али увиђа и њене недостатке.

Ризница успомена
-Мислим да смо ми у предности у односу на друге генерације, осећам како је све надохват руке, више прилика, шанси, све је много лакше него раније, на појединцима је да то искористе. Интернет има много предности, али и мана, сматрам да често људи превише ствари деле у том свету. Телевизију не гледам, још од онлајн наставе. Када ме родитељи не разумеју увек кажем “баш сте бумери”, али морали су и они у корак с времено и сада тата има снепчет. Многима је то изненађење.

Посвећеност, такмичарски дух, тврдоглавост које Јана истиче као своје особине, прожети су сентименталношћу која увек чува оно драго што је било и што увек радује.

-Имам кутију успомена у којој су важне ситнице. Њу бих понела било где, као и фотографије, волим да израдим неке мени посебне. Не волим што се вредност свега гледа кроз брендове.

Кроз визир сентименталности и блиских успомена пролази и Шабац средњошколских дана.

-Стари град ми је најдраже место, свака шетња водила је ка њему. Привлачи јер је миран, ушушкан, одвојен - описује Јана додајући да су петак и субота били резервисани за изласке.

-Брзо се договоримо, најтеже је одабрати одећу. Шабац нема много места за изласке, али смо ми налазили своја. Волела сам изласке петком увече, лети на Стари град “Бич бар”, зими “Бунга бар” , субота уживо музика, кафићи “Нана” и “Липа”.

Шабац, говори Јана, дели једну врлину и ману.
-Сви се знају, то је предност, а опет мана је што се сви знају. Шабац је диван град за породице и одрастање, има лепоту, драж малог града који се може читав прећи за пола сата.

Породица пре свега
На крају ипак сваки пут води и враћа ка љубави и породици који су синоними и међусобне асоцијације.
- За мене је породица срећа. Сигурно место где знаш да си увек добродошао. Родитељи су ту за мене. Често кажу да се наша генерација не слаже са родитељима, мислим да је то велика грешка и да не схватају колико је породица важна. Уз породицу, ту су и пријатељи , то је потребно за срећу, све материјално је пролазно.

Љубав је потребна свима и сваки човек треба да буде вољен и да воли

Говорили су Битлси 1967. како нам је само љубав потребна, исто сматра и девојка рођена 38 година касније.

-Љубав је потребна свима и сваки човек треба да буде вољен и да воли.