Успeшни Шапчани Невена и Радоица Драшкић: Најлепше тек долази

Брачни пару Драшкић, Невена и Радоица, софтверски инжењери и родитељи малог Павла, из Шапца кренули школским стазама успеха, свако својим путем, а заједно изградили живот пун знања, упорности и љубави

Прича о Невени и Радоици је прича о двоје младих, талентованих, успешних људи који су својим знањем, посвећеношћу, талентом и интелектом остварили значајне успехе у каријерама, а љубав, доброта, пристојност, ентузијазам, су нешто што поносно носе кроз живот.

Невени и Радоици Драшкић, успешним Шапчанима, софтверским инжењерима, годинама школски путеви су се укрштали. Пролазили су истим ходницима, седели у истим такмичарским салама, стајали на истим бинама када су додељиване дипломе и признања за најбоље ученике. Знали су једно за друго, али се истински нису познавали.

Имена су им била на списку учесника такмичења свих нивоа, од школског до националног. То им је било заједничко, но чешће су били на истом месту током доделе награда, него на самом такмичењу.

-Она је чешће била на такмичењима из друштвених наука, похађала је друштвено-језички смер, док су мој фах природне науке. Знали смо једно за друго, али познанство и дружење уследило је крајем средње школе - присећа се Радоица.

Први сусрет на такмичењу у основној школи
Први пут су се каснији супружници срели на такмичењу у седмом, односно осмом разреду. Нису се ни познавали, већ су дискутовали кратко о неком задатку.

-Наставница физике је после рекла да је “онај мој друг” имао максималних стотину бодова и да је баш посвећен. Видели смо је недавно и желела сам да је зауставим и кажем јој да је поред мене баш тај Радоица – започиње причу Невена о познатству, пријатељству и љубави.

Невена и Радоица су били ђаци генерација у основним школама, она у шабачкој Основној школи “Лаза К. Лазаревић”, а њен супруг у генерацији Основне школе “Никола Тесла” у Дубљу. Уписали су Шабачку гимназију, где су поново понели ту титулу најбољи у својим годиштима.

-На неки начин сам била изузетак, јер сам била ђак генерације као ученица друштвено-језичког смера. Пре и после тога ту титулу су углавном освајали ђаци који су били на природно-математичком смеру - дели са нама Невена наводећи да је изненадила све, укључујући и себе избором смера.

-Знала сам да желим да студирам или медицину или математику, те ни дан данас не знам зашто сам уписала друштвени смер. Следила сам, вероватно, свој осећај. Тата је дошао на први родитељски састанак и погрешио одељење и смер. Био је убеђен да сам ја природни. Ни он, ни било ко други из породице ме нису питали након уписа ништа, подразумевали су да сам уписала усмерење сродније каријерним жељама.

Сестре и брат као мотивација
Радоица је значајно млађи од сестара и брата, те су га љубав према њима и такмичарски дух који га одликује, водили до највећих резултата.
-Желео сам да будем као они. Они су били добри ђаци, желео сам и ја, они су завршавали студије, знао сам да то могу и ја. Истовремено су ми били и велика подршка. Увек су желели да помогну, а ја сам увек прихватао помоћ и мислим да је то много допринело каснијим остварењима.
Важан део његове харизме је, истиче супруга, приступ обавезама и задацима.
-Он је неко ко на све гледа као изазов и мислим да не зна функционисати уколико има мало обавеза. Сећам се током студија да некада позове у шетњу дан пред мој испит, а онда сазнам да она сутрадан има два испита и буде ме срамота да се жалим.
Инжењерски приступ је почетак остврења сваког циља у алгоритму живота Радоице Драшкића.
-Трудим се да сваку жељу посматрам као циљ до којег треба да стигнем. До остварења циља воде одређени кораци и жеља постаје план за који градим стратегију за испуњење.

Први узор за Радоицу Драшкића био је старији брат, такође ученик Гимназије који је након ње уписао медицину. Прва жеља млађег била је да се фокусира на билогију и хемију, но када је и сам постао гимназијалац, прорадио је такмичарски дух.

-Угледао сам се на старије ђаке, а они су се чешће такмичили из математике и физике, што је и мене подстакло да овим предметима, касније и информатици, посветим више пажње и надмећем се.
“Зашто једноставно, када може компликовано”, сама за свој избор корака у образовању каже Невена.

Већ у другој години је донела одлуку да ће студитрати математику, но није мењала одељење.

-Велику подршку и захвалност дугујем професору Драшку Бегушу и његовој супрузи, професорки Зорици, који су ми кроз целу Гимназију представљали велику подршку. Конкурисала сам само на Математичком факултету. Било би ми сигурно лакше да сам на студије отишла са природног смера, требало је времена да се привикнем. Када се сада осврнем, драго ми је што је баш такав био мој пут. Важна у мојим одлукама била је и професорка српског језика и књижевности Маријана Исаковић.

Одабир факултета (ни)је био лак избор
Иако је била успешан студент од првог семестра, у једном тренутку је размишљала о промени факултета.

-Први семестар је био успешан, али су већ у другом долазили стручнији предмети и стрепела сам да ли ћу успети да одговорим изазовима. Размишљала сам да пређем на медицину, већ сам правила и план припреме пријемног испита. Шетајући се градом, срела сам професора Драшка и његове речи су биле највећи подстрек да не одустајем. Уверавао ме је да ме ни он, ни професорка Зорица не би охрабривали да упишем математику да нису уверени да ћу је завршити.

Радоица је најмлађе од четворо деце. Има две старије сестре и брата, а пут се наметнуо још у првим школским данима.

-Учитељица Снежана Прокић ме је похвалила када сам урадио један задатак из математике и то је био велики подстрек, знао сам да је то то. Кроз цело школовање, сва такмичења, увек сам имао велику подршку наставника и професора, били су ослонац у свим успесима. У Гимназији су љубав према природним наукама препознали професор Синиша Мозетић, професор математике и професорка физике Јасмина Ђокић Јовановић.

Холандија - лепа држава, затворено друштво
Током посета, Невена је стекла утисак да је Холандија, уз све предности, затворено друштво.
-Странци се углавном друже са странцима и чини ми се да би било компликовано да се интегришемо у систем. Задовољни смо овде, али никада не искључујемо могућност да у будућности живот наставимо у иностранству.
-Живот у Холандији је превише скуп, динамика је другачија. Живео сам у Хагу, а факултет је био у Лајдену. Холандија је дивна држава, али је нормално да се возом путује пола сата, сат до града где је посао, да од железничке станице бициклом идете до факултета - говори Радоица.
Истовремено постоји и опција да направе искорак из Београда ка граду детињства.
-Можда се вратимо и у Шабац. Нисмо сигурни да је Београд идеалан за породични живот какав смо ми замислили, а не бисмо били први који би путовали на радно место из другог града. Путовањем из Шапца бисмо избегли и познате београдске гужве. За сада смо у престоници, а видећемо шта будућност носи.

Два факултета и три дипломе
Природне науке су обележиле његово школовање, те је и избор факултета био одређен оквирима најдражих предмета.

-Електротехнички факултет је увек генерички избор за све ђаке који су успешни из математике и физике. Физика је од шестог разреда представљала посебну мотивацију. Касније сам ишао у Петницу где сам похађао семинар из физике. У четвртој години Гимназије сам се пласирао на Физичку олимпијаду у Мумбају. Био сам један од представника Србије. Путујући и разговарајући са осталима, од којих су неки желели баш Физички факултет, деловало ми је бесмислено да и ја уписујем било шта друго после свих година у којима је физика била омиљени предмет – додаје Радоица и истиче да се неочекивано прилика указала и на још једном факултету.

-Рачунарски факултет је приватни, али даје и стипендије сваке године. Пријавио сам се у финалном тренутку. Последњег дана сам послао део документације и молбу да остатак прикупим до наредног понедељка, јер нисам могао да стигнем пре. Пристали су. Допао ми се програм за смер који би у преводу са енглеског гласио рачунарске науке, конкурисао сам за стипендију, односно ослобађање од школарине и изабран сам.

Физички факултет је свакако представљао приоритет, јер је на њему имао државну стипендију, смештај у студентском дому и да није могао да одговори обавезама на оба студијска програма, каже Драшкић, сигурно би се определио за прву љубав.

Није био у ситуацији ни да бира, стекао је обе дипломе, а потом је отишао на постдипломске студије у Холандију. Примљен је на више престижних универзитета у Европи и један у Израелу. Изабрао је Холандију, јер је имала најпримамљивији програм на смеру квантног рачунарства.

-Имају више изборних предмета, већ формиране истраживачке групе, одличне професоре, пројекте из различитих области, много опција за мастер рад, Холандија је отворена и за стартап пројекте.

Радоица легенда Шабачке гимназије
-Радиоца је легенда Шабачке гимназије. Он се такмичио из свега. Математика, физика, информатика наравно, али је долазио на такмичење из српског језика, увек са импресивним самопоуздањем. Касније је све то пренео и на мене, јер сам ја у школским данима била пуна сумњи - сећа се Невена додајући да је њен садашњи супруг некада био и неомиљена личност за њу.
-Све нас је помало нервирао, јер је у једном тренутку истог викенда имао републичка такмичења из три предмета. Онда је био пример професорима где би рекли како то Радоица може три такмичења истог викенда, а ми не можемо два теста исти дан.

Иако су мастер студије први Радоицин самостални боравак у иностранству, у Холандији се брзо снашао и осећао врло пријатно.

-Био сам у окружењу амбициозних, свестраних људи, врло иновативних, и осећао сам се да сам на правом месту. Студенте подстичу да контактирају професоре, да заједно реализују пројекте. Период који сам тамо провео уверио ме је да сам направио прави избор у одабиру универзитета. Похађао сам многе предмете којих нема на другом месту, имао сам прилику да будем и асистент - представља Драшкић наглашавајући да је осим знања, боравак у Холандији отворио и нове могућности за сарадњу и напредак.

Идеално радно окружење
После мастер студија, Радоица је остао и на докторским студијама у Холандији. Ипак, указане прилике навеле су га да одабере едукације и усавршавање кроз посао, уместо да се базира искључиво на теорији и академској каријери предавача. Драшкићи су размишљали и о опцији да се преселе трајно у иностранство.

-Била сам асистент на Природно-математичком факултет, посећивала га често и размишљали смо да тамо упишем докторске студије у Холандији и да тамо наставимо живот, но Радоица се вратио у Београд, а мени се указала прилика да радим у Мајкрософту.

-Мајкрософт је идеално окружење које испуњава сва очекивања од посла и када сам након праксе добила понуду за посао, одмах сам је прихватила. Замолила сам само да приведем крају семестар и потом сам напустила место асистента. Вероватно сам изузетак у својој струци јер могу себе да замислим како целу каријеру радим у истој фирми. Још не одустајем од докторских студија и планирам да остварим ту жељу - наглашава Невена, посебно истичући супругову самоувереност као важну и у њеној каријери.

-Он ме је пријавио за упражњено место сарадника у настави, а потом је и послао пријаву у Мајкрософт. Био је уверен да имам шансу, ја нисам. Када је стигао позив за разговор, нисам могла да се не појавим. И тако је све почело.

Тренутно Радоица ради у београдском представништву америчке компаније Tenstorrent. Основали су га студенти из Србије који су студирали у Канади, а потом основали компанију у Сједињеним Америчким Државама.

-Србија има одличне стручњаке, који су врло брзо препознати и зато компаније отварају представништва овде. Имамо одличне факултете, професоре који имају и знају да пренесу зање. Волео бих да и сам покренем компанију у будућности, то је сан који се надам да ћу реализовати.

Најлепше тек долази
Заједно су осам година, много тога су већ остварили, али не престају да сањају и да заједно граде пут до остварења својих жеља. Невена и Радоица су родитељи дечака Павла.

-Поносни смо једно на друго, бескрајно захвални за све што смо прошли, све што смо постигли, а ја верујем да нас најлепше ствари тек очекују - уз осмех задовољства говори Невена.

М.Ж.Б.