Oбичаји у шабачком крају приликом сахрањивања: “Ваља се” и тачка

Српски народ има пригодан обичај за све, од рођења, преко крштења, свадбе, па до смрти. Изузетно је важно да се обичаји спроводе на одређени начин и одређеним редом, а зашто, е то већ ретко ко уме да објасни. Да ли нешто „неваља“ или „ваља се“ обично знају они најстарији и то се беспоговорно мора поштовати.

Када неко умре породици углавном није ни до чега, међутим ту су комшије и рођаци да ништа не препусте случају. Бројни обичаји су се, из практичних разлога, по градовима изгубили, док у селима и даље трају, а разликују се не само од села до села, него и од куће до куће. Од момента смрти, па до годину дана иза тога спроводе се бројни ритуали, а у Мачви и Поцерини углавном нема веће разлике у основним обичајима.

Још увек се практикује да преминули остане у свом дому до сахране, јер је то његов последњи боравак међу живима и породицом, а рођаци и комшије се окупљали на бдењу. Преминули не би требао да остаје сам у просторији, па се поред њега седи током читаве ноћи.

Такође, у многим селима се задржао обичај да жене из породице припремају покојника – купају га, облаче у одећу специјално намењену за ову прилику и постављају у сандук. Данас се то углавном препушта погребним службама.

-После припреме покојника, вода којом је опран обавезно се износи из куће и пролива на место где људи не газе, обично иза куће или у башти. Верује се да та вода носи са собом смрт и да је не треба додиривати. Лавор, сапун, чешаљм пешкири или крпе којима је покојник брисан често се спаљују или закопавају, како би се спречило да донесу несрећу укућанима, наводи наша саговорница Милена која се из једног мачванског села удала у Поцерину.

Фото: Pixabay

Према обичајима, у сандук се могу ставити предмети које је покојник користио или волео (нпр. наочаре, штап. капа). Негде се у сандук ставља новац, као симбол “плаћања пута на онај свет”, што највероватније потиче још из паганских веровања.

Обичај је да онај ко позива на сахрану иде од куће до куће, али не улази у кућу. Погребна поворка се креће од куће до гробља, а уз тело се носе крст и венац. Кућа покојника не треба да остане сама, него неко, обично од комшија или пријатља, остаје у њој, док остали одлазе на сахрану. Све ређе се до гробља иде пешке. На гробљу свештеник обавља опело, након чега се покојник полаже у гроб, а потом се земља баца на сандук.

Након сахране организује се заједнички оброк у част покојника. Обавезно се служи кувана пшеница (кољиво), хлеб и вино, а код нас је неизоставно и обиље друге хране, посне или мрсне зависи од дана сахране. На столу се често оставља прибор за једну особу вишка, што симболизује место за покојника.

-Помене породица одржава по традиционалном правилу: након 40 дана, шест месеци, годину дана, а потом сваке годишњице. Поред овога покојнику се даје и даћа. Овај помен нема неко значење, на њу се позивају сви који су били и на сахрани и представља само гозбу. Негде у Мачви даћа се издаје истог дана када је и сахрана, што се у Поцерини већ не дешава. Практикује се за мушкарце жртвовање овна, а за жене овце. Негде се још увек овца на ражњу износи пред госте, да сви виде колико су се домаћини „постарали“. На Задушнице, посебне дане намењене у црквеном календару сећању на преминуле, одлази се на гробље, пале се свеће и оставља храна на гробу, наводи наша саговорница.

Српска православна црква многе од ових обичаја сматра за празновреје, али правило је да свештеници у својој епархији поштују све што и мештани. Мишљења се највише размимоилазе око ношења хране на гробље. Иако из Цркве често поручују да се храна не носи на гробље док је српског народа биће и најразноврснијих ђаконија на гробовима предака.