Томанија Обреновић : Жена која је обликовала судбину династије

Tоманија Обреновић била је жена одважног држања, достојанствена, са продорним погледом који је одавао оштроумност и непоколебљиву вољу. Умела да завлада просторијом без иједне изговорене речи, а када је говорила сва пажња била је усмерена ка њој. Сналажљивност, интелигенција, храброст и тактичност красиле су једну од најутицајнијих жена из породице Обреновић. Прича о њој је прича о истранојсти

Томанија Обреновић (1796–1881) била је супруга Јеврема Обреновића и једна од најутицајнијих жена свог времена у Србији. Рођена је у угледној породици Богићевић из Јаребица код Лознице, као једина ћерка војводе Анте Богићевића, једног од истакнутих учесника Првог српског устанка. Одрасла је у окружењу где су храброст, образовање и национална свест били неизоставни делови васпитања и идентитета.

Заједница и савезништво
Удала се 1817. године за Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша Обреновића. Њихов брак није био само породична веза, већ и спој две јаке личности које су обликовале српско друштво у првој половини 19. века. Док је Јеврем био познат по својој склоности ка дипломатији и реформама, Томанија је била снажна, одлучна и интелигентна жена, која је имала важну улогу у културном и друштвеном животу.

Један део свог живота провела је у Шапцу, где су Јеврем и она изградили раскошан конак, који је постао средиште друштвеног и политичког живота. Конак је био велелепно здање, изграђено двадесетих година 19. века уређено у европском стилу, са богато опремљеним собама, великом библиотеком и салоном у којем су се окупљали најистакнутији људи тог доба. Био је стециште трговаца, официра, песника, дипломата и реформатора, а Томанија је као домаћица умела да води разговоре на високом нивоу и буде равноправни саговорник.

Први звуци клавира чули су се баш из Јевремновог конака, а хроничари су забележили да је ту постојала и знаменита библиотека са делима Шилера, Лафонтена, Купера, Скота... Све ово говори о њеној потреби да буде у току са европским дешавањима. Стаклени прозори, уметничка дела, нови кревети, европско посуђе, уређен врт, чинили су конак најмодернијим и најинтиргантнијим домом у граду на Сави.

Жена, мајка, владарка
Била је мајка деветоро деце, од којих је шесторо преживело детињство: Јелена, Симеона, Анка, Катарина, Стана и Милош. Томанија је инсистирала на њиховом образовању и одрастању у европском духу. Децу су подучавали учитељи из иностранства. Посебну пажњу посветила је васпитању ћерке Анке, коју је учила отмености, дипломатским вештинама и улози жене у друштвеном и политичком животу.
Анка је од мајке наследила проницљивост и сналажљивост, а касније је постала једна од кључних личности династичких дешавања у Србији, а то је пренела и на своју ћерку Катарину Константиновић.

Из Малог Париза у престоницу
По пресељењу породице у Београд, њихов дом на Теразијама био је центар друштвених окупљања као што је био и у Шапцу. Посебно се истичу описи дворишта и уређеног врта. Помагала је црквама, манастирима, болницама, сиромашнима.

Њена интелигенција и утицај препознати су широм Београда. Организовала је дружења на којима су се окупљали страни конзули, официри и српска елита, дискутовало се о уметности, политици и реформама. Била је не само супруга и мајка, већ и саветница мужу, који је као управник Београда спроводио реформе. Након смрти супруга, наставила је да игра значајну улогу у династичким питањима.

Томанија остаје упамћена као жена изузетне снаге, интелигенције и одлучности, која је својим деловањем обележила једну епоху српске историје, а период који је провела у Шапцу означен је као епоха модернизације града

Чуварка династије
Томанија је 1868. године доживела личну трагедију када је кнез Михаило Обреновић убијен у Кошутњаку, а том приликом убијена је и њена ћерка Анка Константиновић док је покушавала да заштити кнеза. И поред губитка наставила да брани интересе породице Обреновић. Била је пристуна током атентата и захваљујући својој прибраности успела је да побегне, обавести двор, а неки тврде да је то значајно утицало на брзу реакцију и проглашење малолетног Милана, свог унука за кнеза.

Њена упорност и политички инстинкт помогли су да њен унук, Милан Обреновић, постане краљ Србије 1882. године. Томанија је активно подржавала политичке и дипломатске везе које су омогућиле Милану долазак на престо, користећи свој утицај у београдским круговима и међу европским дипломатама.
Њена способност да води преговоре и умири тензије у династичким круговима била је кључна у очувању стабилности породице Обреновић чиме је осигурала наставак династичке владавине. Њена борба и посвећеност породици оставиле су трајни печат у историји Србије. Неки би рекли да је Томанија победила у српској игри престола, али није доживела крунисање за краља свог унука 1882. године.

Наслеђе, истине и митови
Преминула је 13. јуна 1881. године и сахрањена у манастиру Раковица, који је породица Обреновић током година помагала. Томанија остаје упамћена као жена изузетне снаге, интелигенције и одлучности, која је својим деловањем обележила једну епоху српске историје, а период који је провела у Шапцу означен је као епоха модернизације града.

Томанија (Богићевић) Обреновић није рођена Шапчанка, али је оставила дубок траг у историји града и Србије. Њен живот, заоставштину тешко је сумирати у један новински чланак.
Позивамо вас да нам предложите Шапчанке хероине прошлости, садашњости и будућности о којима желите да читате и сазнате више.

М.Ж.Б.
Фото: Википедиа

„Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.