Др Младен Ђурић – Шапчанин по рођењу, Поцерац по убеђењу, хирург по професионалном опредељењу

Шапчанин доктор Младен Ђурић, Поцерац по убеђењу, хирург по професионалном опредељењу у себи носи снагу и издржиљивост Поцерине, мирноћу и стабилност Мачве. Одрастање на релацији Шабац-Маови обликовало је његов карактер и животни пут.

У Маовима је научио шта значи одговорност, породичне вредности, а у Шапцу радост пријатељства и другарства са вршњацима из зграде, с којима је играо кликера, четверца и маштао о свему. Пут га је, без много планирања, одвео ка медицини. Данас је специјалиста опште хирургије са озбиљним искуством на Институту за онкологију Војводине. Не крије да је студије започео неславно, али и да је волонтирао више него што су неки у то време имали снаге и воље да замисле.

Фото: приватна архива

Маови, породична оаза мира

Његова прича почиње у кући с баштом, под крошњама шљива надомак Шапца, а наставља се на ходницима болница, међу студентима, пацијентима и колегама. Одрастање, породица, Нови Сад, Шабац, медицина, дека, супруга – све то, и још прегршт емоција и сећања, део су живота др Ђурића, који носи с поносом и преноси без улепшавања за Глас Подриња.

- За моје рано детињство везују ме успомене на живот у селу Маови надомак Шапца, у Поцерини, где се и данас налази наша породична кућа и моја оаза мира. Пред полазак у основну школу преселио сам се са родитељима и млађим братом у Шабац, али смо и даље били веома везани за село и нашег деду, те смо сваки викенд и распуст проводили у Маовима. Сећам се да бисмо брат и ја плакали сваки пут при повратку из села у град. Похађао сам Основну школу “Ната Јеличић” и био ђак легендарног учитеља Миће, који је примењивао праве традиционалне васпитне мере и несебично делио своје знање са нама.
У Великом парку у близини Натине школе током лета играли смо фудбал, а у зимским данима смо се грудвали и санкали. Наш стан налазио се прекопута тада чувене кафане “Точкоња”, а испред наше зграде редовно смо се са вршњацима надметали у четверцима и кликерима. Тада није било бојазни родитеља за нашу безбедност, јер се она подразумевала. Moje одрастање било је безбрижно, скромно и врло једноставно. Били смо деца у правом смислу те речи - умели смо да се радујемо малим стварима, да желимо, ишчекујемо и нисмо носили терет искривљених идеала који је наметнут данашњој деци. Наш систем вредности препознавао је искреност и непосредност као основне врлине – каже др Младен и истиче да потиче из патријархалне породице, у којој је отац увек био главна фигура и ослонац и који се трудио да обезбеди све што је породици потребно за пристојан живот.

Фото: Приватна архива

-Мајка је била и остала симбол пожртвовања, заштитнички настројена, она која је и саветовала и прекоревала увек једнако вођена љубављу и топлином. Често се сетим како је брата и мене усмеравала ка стицању сваког корисног знања и указивала на важност учења и образовања. Захваљујући њој кућа је била дом. Мој годину дана млађи брат био ми је увек највећа подршка, први коме се и похвалим и пожалим, како у дечачким данима, тако и касније у озбиљнијим животним ситуацијама. Посебно место у мом животу имао је деда Чедомир, који је био прави Поцерац - домаћин, честит, непоткупљив и неизмерно посвећен својој породици, а управо то су особине које је и нама оставио у аманет. У најлепшем сећању увек ће живети слика нашег деде који нас са осмехом на лицу и шеширом на глави дочекује и испраћа на прагу наше породичне куће у селу, испуњен љубављу и поносом што смо његови. Неговао је традицију и томе учио и нас, а памтим да смо најсрећнији били у хладним зимским данима, када би наше двориште било завејано, а ми згрејани и окупљени око деде у кући прослављали Божић. Неизмерно ми је жао што није дочекао да види неке од мојих приватних и пословних остварења које је толико прижељкивао.

Идеалан дан ван болнице, операционе сале
-Волим да проводим време у природи и шетњама са супругом и ћеркицом ван градске вреве, а морам да кажем да ми ни данас није стран рад у селу и руковање пољопривредним машинама, што ме увек врати у детињство када је то била моја редовност и студентске дане када сам сваки слободан викенд користио да одем у село и помогнем родитељима. Такође, повремено играм фудбал са својим пријатељима, а одмалена сам активан и када је у питању лов и трудим се да и за то пронађем времена током ловне сезоне.

Медицина и Нови Сад

Истиче да по завршетку основне школе није имао идеју о томе чиме би се бавио, те уписао сам гимназију како би стекао опште знање.

-Пред сам завршетак гимназије планирао сам да упишем архитектуру, међутим, та мисао ме је напустила неколико месеци пред пријемни испит и сасвим неочекивано одлучио сам да упишем медицину. Допала ми се идеја о хуманости лекарског позива и, иако о томе никада до тада нисам размишљао, одједном сам био чврст у намери да упишем медицину и почео сам са интензивним припремама. Да све ово баш и није одједном, често спомиње и моја мајка, која препричава једну занимљиву анегдоту из периода кад сам био врло мали. Наиме, она је уређивала живину и ја сам напоменуо да ме обавезно позове када буде секла кокош “да бих видео шта има унутра, пошто ћу ја бити лекар и оперисати људе, а то је све сигурно слично као и код људи.” – уз осмех се присећа др Ђурић и наглашава да породица није имала утицаја на његову одлуку да упише медицину.

-Напротив, сви су били веома изненађени и помало забринути, понајвише мајка која је била свесна колико посвећености и одрицања медицина захтева. Прибојавала се да можда нећу бити доследан у намери да завршим факултет – додаје наш саговорник.

Прелазак из Шапца у Нови Сад значио потпуну промену начина живота, каже доктор Ђурић.

-Требало је мало времена да се навикнем на нову средину, велики град, нова лица и доста другачији менталитет људи који сам, морам признати, на почетку теже успевао да прихватим. Познато је да су Шапчани срдачни, непосредни, прилично традиционални, принципијални, гостољубиви и врло духовити. Не могу да кажем да на те особине у Новом Саду нисам наишао, али је чињеница да у већим градовима влада једна отуђеност и мало хладнији однос међу људима него што је случај у мањим срединама. Ипак, са ове временске дистанце то је за мене био прелеп период живота, будући да сам током студија међу колегама стекао дивне пријатеље, а који су данас врсни лекари, свако у својој области. И поред вежби и предавања, дружили смо се интензивно, помагали једни другима, излазили, одлазили на медицинијаде где сам се такмичио у фудбалу и стрељаштву за свој факултет. Становао сам са својим млађим братом и другом који је такође из околине Шапца. Као и сви студенти из унутрашњости, и ми смо примали пошиљке у виду кифлица, сарме и колача које је мама слала аутобусом из Шапца. (Смех) Често смо одлазили у Шабац, за то је просто морало да се издвоји време.

Прве године студија биле су изазовне за младог Шапчанина. Размишљао је да ли је направио прави избор када је уписао медицину.

-У првом, јануарском испитном року на првој години студија амбициозно сам пријавио три испита и на сва три сам пао. То је код мене изазвало велико разочарање и преиспитивање да ли сам можда себи поставио циљ на који нисам кадар да одговорим. Међутим, десио се преокрет када сам направио јасан план и реорганизовао своје време, одрекао се учесталих одлазака кући и свега онога што ме је одвраћало од књиге и максимално се посветио учењу. Тек пред крај студија спонтано ми је дошла мисао о хирургији која је врло конкретна, егзактна, опипљива и нуди могућност да својим деловањем веома брзо видите резултате свога рада. То је оно што ме је определило за хирургију. Током студентских вежби на Институту за онкологију Војводине у Сремској Каменици наишао сам на срдачност лекара, што ме је додатно подстакло да започнем волонтерски рад на Одељењу оперативне онкологије.

Највећа подршка, ослонац у животу
-Моја највећа подршка и база је, вероватно као и сваком човеку, моја породица. Ово је професија где годишњи одмор, викенд и празници постоје само формално, али заправо посао хирурга никада није на паузи. Чак и када нисам физички присутан на клиници или отпутујем са породицом, мој телефон је увек доступан ради комуникације са колегама и пацијентима. Природа овог посла је таква да понекад не остаје довољно времена у једном дану за наше најближе, због чега је неизмерно важно разумевање од стране породице, чега заиста имам на претек.

Волонтирање на Институту за онкологију Војводине
Младен је две године волонтирао на Институту и то види као прекретницу и значајан тренутак у својој каријери.

-Као волонтер убрзо сам био прихваћен од стране колектива који је препознао мој труд и заиста се заузео за мене, што ми је представљало мотив више да ту и останем. Имао сам свакодневне асистенције у операционој сали како у току радног времена када се изводи редован оперативни програм, тако и ван радног времена, током ноћи и викендом, када сам долазио од куће ради хитних операција. Током те две године практично нисам имао слободан дан, а годишњи одмор нисам ни помишљао да затражим. То је било веома напорно и исцрпљујуће, али знао сам да је до сваког успеха пут трновит и да велика постигнућа траже велика дела.

Нови изазови, циљеви, амбиције и жеље за младог лекара уследили су када је одабрао специјализацију из опште хирургије.

-Специјализација из опште хирургије конципирана је тако да је током тих пет година потребно проћи кроз све хируршке клинике у циљу стицања знања и вештина не само из области у којој радите (што је у мом случају онколошка хирургија), него и из других грана хирургије. Самим тим, тај процес је врло динамичан јер сам по доласку на сваку од тих клиника морао изнова да се доказујем и трудим да будем запажен, будући да сам на свакој од њих био нов и непознат колективу. Сада увиђам да је то био један велики социјални и психолошки изазов, али то ми je и донело многа дивна познанства и пријатељства међу колегама. Као најзанимљивије искуство издвојио бих рад у ургентном центру, где је сама патологија таква да морате деловати промптно у циљу спасавања људског живота. Такође, у току специјализације имао сам приправности, што је значило да по позиву долазим од куће ван радног времена ради асистенције на хитним операцијама. Специјализацију бих упоредио са служењем војног рока у најпозитивнијем смислу, будући да и хирургија, као и војска, захтева дисциплину, одговорност, храброст и непоколебљивост – појашњава Младен и напомиње да су се највећи изазови тицали манипулације осетљивим, односно структурама од виталног значаја, нарочито крвним судовима од чије целовитости зависи хемодинамска стабилност пацијента и исхрана органа које ти крвни судови снабдевају крвљу.

-Такође, важно је повезати теоријско знање са оним што затекнете у операционој сали. Артерије су црвене а вене плаве боје само у књигама. У људском телу то и није баш тако. Зато ту нема компромиса, хирургија захтева мирну руку и још мирнији ум и расуђивање.

Прва операција заувек у сећању
Доктор Младен Ђурић јасно се сећа свог првог озбиљног хируршког захвата и осећаја, пре и након интервенције.

-Моја прва самостална операција била је поштедна операција карцинома дојке, што је мени тада причињавало огромно усхићење. Како је време одмицало а ја стицао додатно искуство и самопоуздање, прешао сам и на сложеније хируршке интервенције у оквиру хирургије дебелог црева, желуца и јетре. И даље сваку операцију коју изведем, као и оне с почетка, изнова и изнова веома снажно доживљавам, будући да ниједна операција, као ни пацијент, није иста. Управо у томе је лепота и динамика бављења хирургијом.

Рад у области оперативне онкологије носи посебну емотивну тежину и одговорност. Није лако носити се са одговорношћу и исљкучити емоције.

-Нажалост, данас се све чешће сусрећемо са веома младим људима који су оболели од малигних болести, као и са пацијентима код којих је болест откривена у узнапредовалој фази, када више ниједна терапијска могућност није применљива. На почетку није било лако носити се са тим и оставити по страни свој лични доживљај ових дијагноза, али након великог броја пацијената са којима сам се сусрео чини ми се да сам очврснуо и почео да посматрам ствари на другачији начин. На болест гледам као на Божју посету и прилику да се преиспитамо и поправимо, а сваки бољитак, оздрављење или лош исход болести као на Божју вољу. Он делује кроз лекара и тиме се водим са сваким уласком у операциону салу. Треба имати у виду да је, баш као и ми, сваки пацијент нечији отац или мајка, брат или сестра, син или ћерка, муж или жена, да је он некоме важан и да неко за њега брине. Када на тренутак ускочимо у туђе ципеле и уз своје знање пружимо пацијенту подршку и топлу реч, тек онда можемо бити добри лекари.

Поред рада у болници, др Ђурић предаје и на Медицинском факултету у Новом Саду. Верује да су прави предавачи и ментори кључни за образовање младих.

-Будући да радим у унивезитетској установи која се свакодневно бави едукацијом студената, и академски рад је уследио на неки начин очекивано. У времену када је све деградирано и обезвређено, професор може бити свако, али не и учитељ. На моју срећу, имао сам прилику да учим од најбољих, а имам и даље, тако да осећам дужност да пренесем млађим генерацијама знање које сам и ја добио од својих учитеља.

Фото: приватна архива

Захваљујући доброј организацији успева да балансира између операција, предавања и научних истраживања.

-Са студентима се сусрећем на клиници на којој радим, што је олакшавајућа околност у смислу уштеде времена. Тамо имам прилику и да им на примеру у операционој сали покажем оно о чему смо претходно говорили у теорији. Научна истраживања преплићу се са мојим послом, али захтевају и додатни рад код куће. Добра организација времена је кључ успеха. Хирургија је веома леп и племенит, али позив који захтева максималну посвећеност, стрпљење, много одрицања и континуирану едукацију која практично никада не престаје. Тренутно сам усмерен на истраживање које се тиче карцинома дебелог црева, а које је увертира за моју докторску дисертацију.

Излечење пацијената највећи мотив за даљи рад
Сматра да хируршке и могућности лечења малигнитета у Србији претендују да достигну нивое оних у западним земљама.

-Већ сада онколошким пацијентима је на располагању готово једнак вид лечења као у развијеним земљама, а такође наше клинике по нивоу опремљености и активном учешћу у научноистраживачком раду могу да парирају реномираним европским и светским центрима. Медицина брзо напредује, данас имамо на располагању веома широк спектар терапијских модалитета за лечење малигних болести, тако да охрабрује чињеница да је постигнуто знатно продужење животног века за поједине болести које су раније рапидно односиле људске животе.

Упркос изазовима и тешким тренуцима, посебно га мотивише осећај и сазнање да су пацијетни добили битку са опаком болешћу.

-Нема веће сатисфакције од тога када схватим да су пацијенти, који су претходно ушли у ординацију као болесни људи са безброј питања и забринутим изразом лица, након опоравка дошли на редовну контролу као излечени људи који су се сада вратили свом уобичајеном начину живота. Осим тога, сваки пут када изведем неку операцију захтевнију од оних које сам до сада радио или решим неку хируршку компликацију, то сматрам као своју личну победу и мотивацију да изнова померам сопствене границе.

Захвалност, срећа и љубав
Узором сматра сваког човека од ког може да научи нешто добро и корисно. У блиској будућности планира завршетак и одбрану докторске дисертације, додатну едукацију и профилисање у свом послу.

-Захвалан јер сам здрав, успешан јер сам нормалан, богат јер имам функционалну и здраву породицу, срећан јер радим посао који волим.

Порука за младе људе, посебно за оне који желе да им медицина буде професија
-Сад када се осврнем, чини ми се да сам увек све добијао на тежи начин, или сам можда само очекивао оно што ми у датом тренутку не припада. У оба случаја важно је бити истрајан. Управо порука за све младе људе, ма коју професију одабрали, је да буду истрајни, имају веру и да не посустају пред првом препреком. А порука за родитеље је да уче своју децу истрајности од најранијег детињства, јер истрајност је предуслов за сваки успех и ништа што није остварено мукотрпним радом не носи ту сласт победе. Као што рече Јован Дучић: “Права велика срећа, то је успех сопственог дела.”