Генерације Аниних глумаца гимназијалаца на окупу

"За име Ана, Грци кажу да значи- она која се рађа поново. И поново. И поново. Са сваком представом, она удахне нови живот који, како њено име значи сад на старохебрејском, милостиво дели са нама. И човек тако ухвати себе да му је у тим наводно најлепшим зеленим годинама, најлепши део живота- део неког Аниног поновног живота. Њен рад је сваком детету семе сумње у беду сутрашњице и одраслости. Са сваким ликом, унутар зидова позорнице рађала је убице, богове, лопове или неки сасвим други народ, обичан а необичан. Моје име значи она која се рађа радосно. И тако је и било. Omen est nomen, али Acta никада није фабула. Велико хвала, велика Ана", речи су ученице Наташе Пантелић упућене професорки енглеског језика у Шабачкој гимназији Ани Јеликић, а пуштене у ретроспективном филму на коме су се смењивале фотографије, снимци, успомене са проба. Током две деценије рада на драмској секцији професорка Јеликић написала је и режирала 15 представa у којима је заиграло 120 ученика.

У суботу су се окупили у Свечаној сали Шабачке гимназије, а последња представа, премијерно изведена 15.маја, имала је своју репризу управо за њих. Комедија је настала је као спој свих претходних, тако што су поновљени неки елементи радње, текста, ликови, делови сценографије и музика. Старим глумцима је био изазов да те сегменте препознају, а новим да пред старима демонстрирају глумачко умеће. Осмехе, аплаузе и одушевљење изазвао је низ комичних ситуација и духовитих реплика уигране глумачке екипе. Једни су евоцирали успомене, други уживали у истраживању својих уметничких домета.

Лазар Јованић овим комадом опростио се од Гимназије пред нове животне изазове. Управо је током рада на секцији усавршио енглески језик, али и открио љубав према глуми. Подстицај његовим сновима могао би бити и податак да је једна полазница из прве генерације, Тања Крчмарик, наставила поход на сцену и данас је део професионалног позоришног ансамбла.

-Иза мене је рад на три представе и заиста ћу понети најлепше успомене из Гимназије захваљујући нашем дружењу на пробама током којег сам много тога научио и савладао несигурности које сам у почетку имао учећи енглески језик. Планирам да покушам да упишем Факултет техничких наука или Факултет драмских уметности, али први избор ми је глума- каже Лазар, који је на сцени бриљирао у улози амбициозног Србина- режисера филма који живи у Америци.

Петар Матић део је генерације која је матурирала 2005. и са којом је све почело. Секција је имала своју екипу, али не и адекватан комад за 27 'глумаца', па је професорка одлучила да сама напише текст представе.

-Пре 20 година играо сам фудбал у школском дворишту и случајно разбио прозор Свечане сале. Ушао сам у учионицу да се извиним и затекао сам их на проби. Питали су ме да им се придружим, пристао сам и тако је све почело. Добио сам улогу Црвенкапе и било ми је заиста много забавно. Сећам се да су нашу представу гледали глумци из Шабачког позоришта који су после прилазили да нам честитају- прича Петар, који је сада просветни радник и признаје да су ти дани и данас живи у његовом сећању, али и да је бити учесник много једноставније него за катедром.

-Били смо безбрижни и све се некако чинило лаким и једноставним. То је нешто што тај период живота сам по себи носи- додаје.

Катарина Иванишевић најпре је била део реализације представе иза кулиса, да би потом и сама заблистала на сцени.

-Као да је време стало. Посебно је емотивно бити поново овде. Осећам тежину тих емоција, али и олакшање док стојим испред ове сцене. Овде су били најлепши моменти мојих гимназијских дана. Најтеже је било научити текст и све те реплике, али све остало је било веома забавно. Надам се да ће ова секција потрајати. Професорка Ана то ради да би спасила сваког од нас, да би нас подигла и извукла оно најбоље у нама- каже Катарина.

Представе професорке Јеликић су првенствено игране у школи и за ученике и запослене у Шабачкој гимназији, а потом и на фестивалима у Србији и иностранству, где су освојиле велики број награда.

"Гимназијске представе научиле су нас да можемо више него што се чини и постале наше сопствене авантуре које смо понели у неизвесност. То су сећања која вас се држе и која вас понекад спасу", речи полазника, Бранка Ранковића, можда и најбоља порука за крај. Док неки нови клинци поново не подигну завесу на сцени.

Д.Д.