ФА „Ђидо“ кроз генерације: Три деценије љубави према фолклору

Кроз Фолклорни ансамбл из Богатића прошле су генерације и све оне окупиле су се недавно на заједничком концерту поводом јубилеја, евоцирајући успомене на почетке

Везаност играча љубављу према народној игри и истинска посвећеност традицији уписала је „Ђидо“ у трајање. Кроз Фолклорни ансамбл из Богатића за 30 година постојања прошле су генерације и све оне скупиле су се недавно на заједничком концерту поводом јубилеја, евоцирајући успомене на почетке.

Ништа, али фолклор
Бранимир Ковић је од самих почетака рада, 1995, са 15 година, постао део ансамбла.

-Нама је било најтеже, јер смо практично били нулта генерација која није имала од кога да учи како да „очисти“ корак. Чика Таћа нам је био у том тренутку уметнички руководилац и једини узор, али је другачије када имаш поред себе искусног играча- прича Бранимир, који до тада није помишљао да се бави фолклором- штавише, нимало га није привлачио.

-Отац Драгорад Ковић, који је са тадашњим директором Културно- образовног центра Пером Берићем био иницијатор оснивања Фолклорног ансамбла, покушао је да наговори брата и мене да се прикључимо. Није ме то интересовало, слушао сам неку другу музику. Прекретница у мом размишљању се догодила када се појавио шабачки бенд „Ништа али логопеди“ који је у панк/рок уврстио и музику на хармоници.
Слушајући њих, заволео сам фолклор и мој бунт је прерастао у љубав. Пружио сам шансу фолклору, дошао на једну пробу, а остало је историја- каже уз осмех.

Ту историју писала су бројна дружења, пробе, концерти, турнеје.., али и прилика да и сам Бранимир постане део ње на несвакидашњи начин.

-Фолклор ми се свидео до те мере да ми постане најважнија обавеза у животу. Баш као што каже наш уметнички руководилац Милош Симић: „Ко фолклор једном заволи, тешко може да напусти“. Занимљиво је да сам једног дана пробао да нацртам лого, директору Берићу се допао. Мало сам га прерадио и тако је постао званични лого „Ђида“- истиче он.

Прво су почели у сали основне школе као секција, али се врло брзо, након иницијативе његовог оца и неколицине људи из општине, селе у Културни центар.

Константна постава
-Фолклор је био веома заступљен међу мушком популацијом, квалитет се одржао и задржавао. Девојке су се више мењале кроз ансамбл, била је већа конкуренција, искристалисао се квалитет. У „Ђиду“ сам упознао различите профиле људи, имали смо изузетна дружења и увек је владало добро расположење.
Када је већина нас кренула на факултет, да би се одржао континуитет, померили смо пробе за викенд. Будући да нисам увек могао да долазим, прикључио сам се и АКУД „Соња Маринковић“ у Новом Саду, где сам усавршио и певачке способности и упознао другачији метод рада- напомиње.

Турнеје су оно што се памти и остаје за сва времена, јер су доживљаји са путовања увек несвакидашњи и другачији.

-Нико није веровао да ћемо 1995. године ићи у Шпанију на фестивал. Прискочили су нам у помоћ Зоран Бурмазевић Крца и Биља Рељић из Шапца. Били смо млад ансамбл са свега три кореографије на репертоару, млади, неискусни, неуиграни, а они су нам употпунили програм и били нам прави узори као искусни играчи. У Португалији 2002. године- убедљиво најгори смештај, али најбоља турнеја. Пут се одужио, смештај је био лош, али су домаћини били изузетно гостопримљиви и искуство је било изузетно- сећа се Бранимир.

Доласком на позицију уметничког руководиоца 2000. године, Милош Симић је, сматра Бранимир, значајно унапредио рад ансамбла. Иако млад, унео је свежину у игре, „чистио“ кораке, усавршавајући се и сам унапредио мушку поставу, која је била константна у саставу, што је била реткост у Србији.

Смена генерација
Срђан Ђаламић игра, у првом ансамблу седам, а укупно 15 година- од првог разреда основне. Тата је три деценије играо фудбал и очекивао да и он настави исто, али он се окренуо фолклору након што је одгледао само једну пробу.

-Први сам у породици који и даље игра, мајка је нешто кратко и сама играла у Клењу. Волим нашу традицију и све што је изворно српско. Само играње као активност изискује физички напор и то је део у коме такође уживам. Чувамо српску културу и историју, што је веома значајно- наглашава.

Турнеје су за њега прилика за дружење, али и стицање играчког знања.

-Ишао сам на турнеје кад сам постао део првог ансамбла и оно што посебно на њима волим је стицање новог играчког искуства. Специфично је и што учимо и да будемо брзи, јер немамо много времена за пресвлачење између кореографија како бисмо одиграли неколико игара предвиђених програмом. Остала су ми упечатљива Азорска острва- 20 дана насред Атланског океана памтим и дан данас- моја прва турнеја са првим ансамблом, када сам имао свега 15- 16 година. Старији играчи су бринули о мени као о најрођенијем. Пољска, Летонија, Литванија, Шпанија- све је то било изузетно лепо искуство- наводи.

Нови играчи су долазили, стари одлазили, али је нагла смена генерација „продрмала“ ансамбл.

-То је било пре неколико година, када се за годину дана променило 80 посто људи у ансамблу. Један велики преокрет, али ми смо и даље наставили да уз рад држимо континуитет и квалитет игре. Мене је „Ђидо“ везао за Богатић и Мачву, моје родно место. Све успомене и драги људи су овде. Одлазимо на турнеје, али кад се вратимо у Богатић, увек нам је осмех на лицу. Ту припадамо- наглашава Срђан.

Проширена породица
Марија Станојчић је активно играла 16 година, од 2002, и била део Концерта генерација.

-Много смо се обрадовали поновном окупљању. Када смо се нашли на првој проби пред концерт било је као да никада нисмо ни престајали да играмо. Све нас који смо ту провели године вежу јаке емоције за то дружење. Ми смо као проширена породица, фолклор јесте најбитнија споредна ствар на свету у нашем друштву- сматра она.

Последњих пет година не игра, али време у „Ђиду“ памти као период истинског дружења.

-Две године млађи брат и ја смо заједно кренули на фолклор и обоје смо спонтано почели, а остали дуго. После неког времена смо се заљубили у спој физичке активности, уметности песме, игре и традиције- каже Марија.

Много времена су проводили на редовним пробама, концертима, такмичењима.

-На крају, оно што сви волимо су турнеје које су круна сезоне- путујемо, играмо и интензивно проводимо неко време заједно. Имали смо озбиљне турнеје, захтевније дестинације- Русија, Кина, Немачка и Пољска, где смо ишли неколико пута. Атмософера на тим фестивалима је изузетна- много публике, лепа добродошлица и разноликост култура и народа која нас обогаћује и шири видике- напомиње.

„Ђидо“ и она су, примећује, некако упоредо сазревали и расли, а са њима и цео ансамбл.

-Мењале су се генерације, програм је био све шири, Милош је базу игара константно ширио и то је задржало људе у ансамблу. Улаже пуно у ансамбл, ношњу, опрему, људе, турнеје и оркестар и из године у годину је на све вишем нивоу- сматра.

Aкценат је на тимском раду и невероватној енергији, посебно кад наступају пред публиком у којој седе породица и пријатељи. Тада се улаже и последњи атом снаге у наступ, а емоције достижу свој врхунац.
И то је оно најважније уткано у три деценије на сцени.

Д.Димитријевић