20. јун 2025.20. јун 2025.

(Фото: Глас Подриња)

Писани трагови не постоје али се верује да је манастир Чокешина подигнут заслугом Милоша Обилића

Манастир Чокешина: Манастир лековитог мира, за понос и пример

Манастир Чокешина се налази у истоименом селу на подручју општине Лозница, на северној страни планине Цер

Манастир Чокешина припада Епархији шабачкој и представља значајан споменик српске културе. Кроз векове и бурну историју, сведок је битака, ратова, вере у слободу, боље сутра, наде у обнову и решености да се у свему истраје.

-Не постоје званични подаци о манастиру али зна се да је из времена Немањића јер су све цркве и манастири, од Дебрца до Тавне, њихове задужбине. Краљ Драгутин је подигао цркава онолико колико је година владао али пуно тога је нажалост срушено, попаљено, тако да нема тачних података кад је првобитни манастир изграђен. Према предању, обнову је отпочео Милош Обилић уочи Косовске битке. Током векова, више пута је рушен и паљен али увек изнова подизан. На старим темељима крајем 18. века изграђена је нова црква, али је и она срушена 1804. за време Првог српског устанка, када се одиграо Бој на Чокешини. Данашња црква манастира је грађена око 1820. заслугом кнеза Милоша и његовог брата Јеврема. Тако да у шали кажем да су све Милоши заслужни за манастир, прво Обилић па Обреновић, а да смо сад ми сви мали Милоши који бринемо о њему – објашњава мати Ана, игуманија манастира.

Ратови нису мимоишли ни овај верски објекат, па је и после ослобођења од Османлија, манастир нарушаван. Ипак, увек је из недаћа излазио и лепши и већи. Обнова манастира новијег датума започета је 2002. године, када манастир добија нову зграду и нови конак. Ради се асфалт до манастира, уређује простор испред и иза манастирске капије. Игуманија манастира Чокешина Мати Ана, по налогу владике Лаврентија, долази на чело сестринства са мисијом али и задатком да здање уреди, обнови, доведе у стање којим ће се дичити црква, Чокешина, Мачва. Манастир који ће бити понос и пример како се вољом и радом може. Игуманија се, поносна на указано поверење и са дозом недоумице пред великим задатком постављеним пред њу, прихватила посла. Две деценије касније, са несмањеним ентузијазмом и упорношћу надгледа и пази да све функционише у најбољем реду а да манастирско здање и имање никог не оставе равнодушним, у најпозитивнијем смислу.

Игуманију затичемо у надгледању радова у оближњем пластенику и заливању цветних леја које заузимају велики простор порте и које шаренилом врста и боја скрећу поглед са објеката унутар самог дворишта.

-Пуно има посла овде, нас неколико све одржавамо, не само дворишни простор и зграде, већ и економију у којој гајимо воће, купину, боровницу, имамо лешник, пластенике, поврће, кошнице. Стално има нешто да се ради, донеси ово, однеси оно, пусти воду, почупај, оплеви. Кад дође на бербу, онда буде ту и још по која жена из села. Све треба пропратити тако да некад буде кратак дан и усред лета да се све позавршава. Преко сат времена треба само цвеће све да залијем, а тако лети сваки дан. Али стиже се – прича игуманија.

Манастирска црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице. У њој се као и у порти обележава Лазарева субота, датум Боја на Чокешини када се окупи велики број посетилаца и организује пригодан програм.

-Буде велика свечаност, када се ми мали, одужујемо кроз помен тим великим људима који су дали животе за ослобођење од Турака. Манастирска слава је Мала Госпојина а славимо и Покров Пресвете Богородице тако да практично имамо три славе. Црква је испуњена вредним реликвијама. Иконостас су радили уметници пореклом из Битоља и Охрида, десет година после изградње и освећења цркве, око 1834. године и он је оригиналан, сачуван до данас – прича игуманија Ана.

Световно Љубица, монашко Ана, у Чокешину је дошла по жељи владике Лаврентија који је, непогрешиво проценио да ће управо она успети да манастир учини таквим какав је данас.

-У манастиру Радовашница сам провела 17 година, док је био женски. Једно сам време била у манастиру Крка где сам до пада Крајине кувала за богослове. Божијим промислом сам изашла из места недељу дана пре него што је кренуло исељавање. Отишла сам до Шапца да обиђем свој стан и тамо ме је затекла вест да је кренуо егзодус. Ја сам безбедно дошла из Крајине, али се много народа напатило. После сам била на Соко граду где ми је владика Лаврентије једног дана саопштио да је решио да ме пошаље овде у Чокешину. Сјајан је то човек и епископ био. Као што је он и почивши патријарх Павле, неће се скоро родити. И ето ме Богу хвала, све се стигло урадити и још се ради. Овде увек има народа, долазе људи, излетници, екскурзије, мештани, верници – прича мати Ана.

Ова седамдесетпетогодишња монахиња, поред великог труда уложеног у свакодневно надгледање, бригу и одржавање манастира и економије, одваја време за припрему лековите биљке козлаца, како каже, природног цитостатика, који чисти болесне ћелије у организму.

У знак сећања на храбре српске устанике, крајем 19. века подигнут је споменик са гробницом у манастирској порти у спомен страдалима у Боју на Чокешини, испод кога се налазе кости српских устаника. Заслуге за подизање споменика приписују се игуману Герману.
- Цело манастирско имање киша прескаче, буде је само кад су опште падавине па траје данима. И град нас заобилази, али ја за сваки случај кад видим да се спрема невреме или кад чујем противградне ракете да се испаљују, узмем да звоним. Звук звона просеца облаке –
С.Г.

-Доста времена трошим око припреме козлаца, биљке коју су људи од давнина користили за лечење. У народу је позната као „змијско грожђе“ или „гујин грозд“. Пуно људи долази у Чокешину само по козлац, за лек, јер су чули да је помогло многима да се излече и од најтежих болести. Није козлац лако наћи, он хоће тачно одређено земљиште и климу, специфична је биљка, хоће хумус, влагу, речне долине. Неколико њих иде по Србији да га нађе, донесу, па онда следи чишћење, припрема. Мисле људи да могу сами да спреме, ал није баш једноставно, чак ни наћи га. Мора озбиљно да се ради. Ничије тинктуре не признајем, само оно како се прави овде. Пакујемо у мале посуде и дајемо коме треба, козлац се не продаје. Свако јутро комадић се прогута „на таште“ са водом. Ко је користио и коме је помогао, стално се враћа – објашњава мати Ана.

Враћају се посетиоци и због лепоте уочљиве у сваком кутку здања и окружења. Због мира који се осећа у ваздуху и погледу на цркву, споменик српским војницима, манастирске конаке.

С.Г.