„Мирис детињства“ негује традицију

Јелена годинама посећује различита посластичарска такмичења по Србији, у Шабац доноси награде, те се идеја за организовање нечег сличног у и нашем граду јавила још пре две године

Овог јуна у Шапцу је одржана прво такмичење у прављењу ситних колача. Догађај је организовала Јелена Станковић са своје две сестре, окупљене у удружење „Мирис детињства“.

Јелена годинама посећује различита посластичарска такмичења по Србији, у Шабац доноси награде, те се идеја за организовање нечег сличног у и нашем граду јавила још пре две године. Међутим, из приватних разлога реализација је одлагана до сада. Недавно је, како каже „преко ноћи“ одлучила да је прави тренутак. Жеља је да манифестација постане традиционална.

-Први пут сам отишла на такмичење „Нај колачић“ у Зрењанин и освојила сам треће место у категорији посних колача, са лешник гнездима. Нисам очекивала ништа, конкуренција је била јака, а у жирију је био и Лепи Брка. Касније сам редовно ишла на ту манифестацију и увек је било лепо дружење, нова познанства и то ми се допало. Кренула сам и по другим такмичењима, а она се углавном одржавају у Војводини. Било је ту штрудлијада, ролата, куглофа... Увек сам била једина из овог краја и учествовала сам самостално, сестре су ми биле подршка. Тако сам по наговору жена, са којима сам остварила пријатељства на тим манифестацијама, одлучила да оснујем удружење и направим у Шапцу прво такмичење у прављењу колача.

На такмичњу у Шапцу је била само једна категорија – ситни колачи, што би подразумевало колаче који се могу појести у залогај или два. Учесница је дошло око 30, што самосталних, што удружења, из бројних градова Србије.

-Оцењена су прва три места, али када смо видели колико колача је спремљено додели смо и четири утешне награде и једну за најколач манифестације, који је био и визуелно и укусом најлепши.

Ситни колачи на двору Обреновића
-Први ситни колачи, ванилице, служени су на двору Томаније и Јеврема Обреновић. Сада, 200 година касније, у Шапцу имамо прво такмичење у прављењу ситних колача. Како је тада Шабац предњачио, тако је и сада. Где год одемо освајамо награде. Раније сам била самокритична, увек сам мислила да може боље, али сада сам заиста поносна на све што радим, каже Јелена и додаје да јој се никада није десило да наиђе на колач који не уме да направи и да је све што је покушала и успела да спреми.

Како би организовала један овакав догађај Јелена је прво са сестрама основала удружење „Мирис детињства“. Иако их има четири сестре, једна, Весна је у Лозници, те су у удружењу, за сада, поред Јелене Данијела Ерчић и Оливера Новаковић. Истиче да уопште није лако организовати један овакав догађај, јер изискује много времена, а оне су све три запослене.

Награда за најколач, као и прво место отишли су у Глушце, друго место у Шабац, а треће у Зрењанин. Победнике је бирао стручни жири који су чиниле једна девојка из Новог Сада, једна из Кикинде, гастрономи и један посластичар из Шапца.

Туристичка организација Шапца подржала је догађај и спремила пригодне поклон пакетиће за све учеснице. Манифестацију су подржали и „Промекс“ и „ШаЕМ“, као и Јеленини пријатељи.
Јелена је и пре само пар дана освојила прво место на такмичењу у Богатићу, где је и изгледом и укусом имала најлепшу тору. Такмичила се нугат тортом на коју је посебно поносна и коначно је она добила заслужено место.

Раније сам била самокритична, увек сам мислила да може боље, али сада сам заиста поносна на све што радим

-Она је мој потпис и лични печат. Нигде нисам пробала ни нашла сличан рецепт. Од детињства правим торте и колаче и то ми је додатна зарада уз посао који радим.

Весна је стручњак за пецива, Оља за колаче, Данијела за зимницу, а ја најбоље правим торте. Нас четири, наши мужеви, деца, најстарија сестра има и унучиће, када се сви окупимо код родитеља буде дивно. Велике и сложне породице су велика предност. Увек смо ту једна за другу и у лепим и у ружном тренуцима. Пренели смо то и на нашу деца која се много лепо слажу и друже. Родитељи су нам били велика подршка. Тата нам је увек говорио „За шта год да се определите и шта год да радите морате бити добре домаћице“. Шта год бисмо смислиле да направимо увек је био спреман да оде да нам купи шта нам треба за то. Уз своју нану сам заволела да спремам колаче. Код нас је на столу сваког дана било нешто слатко, а данас све четири са задовољством спремамо за своју породицу и пријатеље, наводи Јелена.

Глас Подриња/ Милица Миајловић