Др Соња Јовановић: Бити научник значи „играти“ се читавог живота

Др Соња Јовановић, рођена Макевић, из Шапца, једна је од наших научница која својим радом спаја Србију и свет. Докторске и пост-докторске студије завршила је на Институту „Јожеф Штефан“ у Словенији, потом се вратила у Србију, где је данас истраживач и ментор младим научницима у Институту за нуклеарне науке „Винча“. Иако ју је пут науке водио у различите лабораторије и земље, своје корене и највећу инспирацију никада није заборавила - родни Шабац, детињство у Бенској Бари и реку Саву.

Када се код Вас родила љубав према физичкој хемији?
-Љубав је кренула још у основној школи. Заправо је то љубав према природним наукама - физици, хемији, математици, које су ми увек добро ишле. То приписујем личном афинитету, али и наставницима који су умели да подстакну љубав ка тим предметима. Некоме лакше иде писање састава, а некоме извођење формула и тригонометрија! Мени су формуле увек биле ближе него писање састава, иако волим да читам књиге и уживам у њима. Фармација ми је, такође, дошла природно после основне школе и желела сам да упишем Фармацеутски факултет. После пријемног испита на Фармацеутском факултету била сам прва испод црте. Касније сам ипак стекла услов за упис, али сам готово истовремено сазнала за Факултет за физичку хемију, те одлучила да се упишем тамо. Гледајући тај период са ове временске дистанце, видим и осећам да је то био прави избор. Мени је студирање, међутим, било захтевно, уз много експерименталних вежби али истовремено и изузетно занимљиво. Олакшање је било у томе да смо се ми, студенти, сви познавали, подржавали и помагали једни другима. Математика, физика и хемија се непрестано прожимају и у свему томе сам се пронашла.

Да ли су и докторске студије дошле као природни наставак?
-Имала сам срећу да сам била на правом месту у право време. Радила сам мастер рад код професора Драгана Ускоковића на Институту техничких наука Српске академије наука и уметности. Професор Ускоковић понудио ми је да идем на докторат у Словенију, код професора Данила Суворова, на Одсек за истраживање напредних материјала. Имала сам једно поподне да одлучим! Разговарала сам са тадашњим вереником (сада супругом) јер је прилика била изузетна. Одлучила сам се да кренем путем науке, отишла на Институт „Јожеф Штефан“ и започела докторат из области нанонаука и нанотехнологија.

Шта је то нанонаука? Како бисте је објаснили некоме ко први пут чује тај појам?
-Под нанонауком подразумева се изучавање објеката чија је бар једна димензија мања од 100 нанометара, као и феномена који се појављују као последица смањења физичких димензија. Имам утисак да се мање знало о нанонаукама и нанотехнологијама у време када сам уписивала факултет, док се данас ти појмови провлаче свуда, од козметике, боја, мобилних телефона, итд. Од почетка истраживачке каријере бавим се развојем наночестица. Пластично објашњење скале величине јесте да је наночестица у односу на фудбалску лопту у истој сразмери као фудбалска лопта у односу на Месец. Разлика у размерама свакодневног света и нано света је толико огромна да оваква поређења помажу да се схвати колико је ситан свет који нанонаука проучава. А нанотехнологија користи те нано објекте и пратеће феномене за одређене примене.

Импресивна биографија
Соња Јовановић завршила је Основну школу „Милева Косовац“ (данас „Николај Велимировић“) и Средњу медицинску школу, смер фармацеутски техничар. Као девојчица свирала је виолину у Музичкој школи и стигла до дипломског у Средњој музичкој, који никада није имала времена да заврши. Дипломирала је на Факултету за физичку хемију у Београду, а докторирала на Институту „Јожеф Штефан“ у Љубљани. Професионалну каријеру наставила је у Србији, у Институту за нуклеарне науке „Винча“, где данас ради као виши научни сарадник (ускоро научни саветник) и ментор младим научницима. Иако ју је наука водила широм Европе, везана је за своје корене, реку Саву и очево родно село Синошевић. Са супругом, такође научником, свако слободно време проводи у „летњој канцеларији“ на обали Саве, где налази мир и инспирацију за нове идеје.

На пример, на пројекту „ASPIRE“, финансиран од Фонда за науку Републике Србије, радимо на развоју композита наноматеријала који су перспективни кандидати за електрохемијске суперкондензаторе и гасне сензоре. Наш циљ је да унапредимо својства композита како би добили материјал са унапређеним својствима складиштења наелектрисања и сензорским својсвима. Испитујемокако се наноматеријали понашају и покушавамо да на основу одређеног својства и синергије својстава пронађемо или унапредимо њихову примену. Укратко, бити истраживач значи бити читавог живота дете! Ми се стално „играмо“, а уз то стално и учимо, пратимо и стварамо нове трендове, изазове. Морамо да будемо креативни, упорни, жељни знања, да постављамо питања и тражимо одговоре на њих.

Где су наши научници у односу на европске и светске? Колико су цењени у иностранству?
-По знању и умећу смо јако високо котирани. Тражени смо. Наше образовање се у свету веома цени. На факултетима нас добро припреме, имамо одлично базично образовање. Колеге из иностранства стално траже наше студенте. Поред тога, имамо још једну врлину - умемо ни из чега да направимо нешто!

Истраживачи у иностранству углавном раде на пројектима који су веома строго дефинисани, те је и рад у оквиру таквих пројеката значајно ограничен. У поређењу са тиме, мој утисак је да у Србији постоји већа флексибилност, да за постизање циља имамо већу слободу у научном раду, те да сву креативност можемо испољити без формалних ограничења.

Који је главни циљ пројекта на ком тренутно радите?
-У пројекту „ASPIRE“ истражујемо како да унапредимо композите наноматеријала који су базирани на графену и наночестицама. Један део пројекта фокусиран је на електрохемијске суперкондензаторе, као направе које могу да складиште и испоручују електричну енергију, а други део окренут је ка развоју материјала за гасне сензоре. Циљ је да направимо самоодрживи уређај који ће електричну енергију из соларних панела складиштити у супер-кондензаторима, а који ће затим, по потреби, напајати гасни сензор. Планирамо да такав уређај користимо у индустријским и урбаним срединама за праћење концентрације загађујућих гасова (сумпор-диоксид, азот-диоксид, угљен-моноксид). Такав уређај ће уједно бити и сензор влаге и температуре. Идеја је да у Београду и другим градовима Србије поставимо мерне станице које би се користиле за мониторинг квалитета ваздуха. Перспектива наноматеријала је врло разноврсна. На пример, исте врсте материјала које испитујемо за супер-кондензаторе и гасне сензоре, показали су се врло погодним за електрохемијске сензоре полифенола у напицима. Наш приступ развоју материјала је увек усмерен ка више примена истовремено.

Где видите себе за 10 година?
-Видим себе на истом месту. Желим и даље да радим са студентима, да преносим стечено знање, да посвећено радим на пројектима, и сл. Наравно, видим себе и убудуће свако лето на Сави, на „109.“, са породицом и пријатељима.

М.М.