Петак мелем за душу

Међу љубитељима кафане познати су као Аласки дилбери. Музички двојац који сваког петка у Алаској колиби, по речима упућених, песмом ставља мелем на душу. Исти тврде и то да кад их једном чујеш, долазиш опет, док Дилбери за „Глас Подриња“ кажу да је тајна сваке добре атмосфере у искрености:
-Наш највећи квалитет је што дођемо да се забавимо и уживамо. Немамо другу намеру ни мотив, осим доброг провода. Људи то препознају и цене, зато се и враћају.

Магија микрофона
Економисту Зорана Попадића и доктора Борисава Лукићa, повезала је љубав према музици, али и нешто што би могли назвати магијом микрофона и заводљивом моћи аплауза. Слажу се да лепшег осећаја до искреног одобравања публике нема:

-Кад отпеваш добру песму и кад људи апалудирају, не можеш, а да се не најежиш. За то треба живети!
Свесни значења и снаге тог осећаја, радо га деле са гостима. За њихове наступе је постало правило да свако ко има потребу, може да доживи својих неколико минута славе.

1% таленат 99% рад
Основна музичка школа за Борисава је била место тријумфа, али и муке. Наиме, неколико година за редом Бора је освајао прво место на републичком такмичењу за виолину, али то време памти као време када је схватио да сваки успех у себи садржи један одсто талента, а 99 одсто тешког рада. Пред последње такмичење је размишљао и да се не појави. Виолина је након тога отишла у заборав, али са музиком је и даље имао контакт преко гитаре и кафане.

-Волео сам да узмем микрофон и певам, иако сам знао да то и не звучи нјабоље, због тога, данас, након часова певања и искуства са хором, имам још веће поштовање према људима, који од музичког знања имају само жељу да отпевају строфу. После тога, углавном добију огроман аплауз и оно, још значајније, огромно самопоштовање, јер су померили своје границе, објашњава Борисав.

Љубав у сваком случају
Зоран и Борисав заједно наступају неколико деценија. Првобитно су чинили трио са Драгим Домићем (старијим), но последњих пар година раде сами. Оно што се није променило је чињеница да су и онда и сад искључиво радили и раде из љубави.

-Са Драгим смо провели лепе деценије. Почело је као забава, он је повукао са собом мене, а ја укључио Бору. Њему је музика била животно опредељење, а ми гости који раде из љубави. Он је у једном тренутку постао презасићен и повукао се, па смо нас двојица упали у једну нову причу која је од нас тражила нову дозу озбиљности. Од споредних смо постали главни ликови што је повлачило много професионалнији начин функционисања, међутим, упркос тој озбиљности остали смо оно што смо одувек били, људи који воле музику и уз њу се одлично забављају- каже Зоран Попaдић.

Весеља под шатром, посебан гушт
-Волео сам да будем у свакој чорби мириђија. Омиљена су ми била весеља под шатором. Често нисам знао никог ни са младине, ни са младожењине стране, али сам знао музику. Дођем први и испратим све госте. Волео сам да пијем и упознајем људе. Касније су ми та познанства много значила, са неким од тих људи сам постао добар пријатељ- каже Борисав.

(фото: М. Ждракановић)

Кафана стална животна станица
Живот је од њих направио музичаре. Обојица су ишла у музичку школу, обојица су инструменте оставила зарад другачије професионалне каријере. Бора је постао признати радиолог, Зоран је завршио Економију и данас је директор у Зорка Фарми.

Немузички сан
Оно што и данас сања, нема везе са музиком. Баскет је био и остао велика Борина љубав:
-Дуго сам играо баскет и данас га сањам. Понекад, кад помислим шта сам све имао од обавеза током студирања питам се како сам стизао, али ваљда је била пресудна мотивација: да све завршим на време и не оптерећујем више родитеље да плаћају даџбине за стан.

Породица је од њих направила стабилне и креативне људе, способне да се носе са свим изазовима које живот носи. Породица је, и за једног и за другог, сигурна база и место највећег поноса. За своју супругу Миру, Борисав тврди да је „једна на свету“. Деца су одрасла, осамосталила се. Син је завршио Eлектротехнику и живи у Београду, док су ћерка и зет, од којих има двa унукa, доктори и данас живе у Немачкој. Зоран се два пута женио, сада живи са супругом Маријом, а ради са најстаријим сином, економистом по струци. Старија ћерка, радиу Аир Србија, док најмлађа студира Mедицину.

Од Абрашевића до Дилбера
У Зорановом случају музика је била успутна константа. Ишла је као паралелни ток свих животних доби. Свирао је кларинет, као млад наступао са „Абрашевићима“, а онда са неколицином познаника направио озбиљну групу „Шабачки дилбери“. Међутим факултет је био пречи, група се разишла, остала је само љубав према наступу. Кларинет је свирао док није морао из здравствених разлога да га се одрекне, онда је почео да пева.

Кафана је од њих направила извођаче, професионалне аматере, како воле да се назову. Препознатљиви су у Шапцу, али и ван његових оквира. Због атмосфере коју праве и широког репертоара за њих се интересује и публика околних градова. Долазе из Лознице, Ваљева, Београда да их чују, а кад једном дођу поново се врате. Кажу да је за то и амбијент заслужан. Аласка колиба има посебну енергију на коју утиче и близина реке. Тврде да је то објекат са широком душом способном обухвати и прихвати.