10. септембар 2025.10. сеп 2025.
фото: Завод за јавно здравље Шабац
Светски дан превенције самоубиства
Светски дан превенције самоубиства установила је 2003. године Међународна асоцијација за превенцију самоубиства у партнерству са Светском здравственом организацијом. Сваке године, 10. септембра, ова асоцијација усмерава глобалну пажњу на превенцију самоубистава, уједињујући заједнице, организације и владе са заједничким уверењем да се самоубиства могу спречити.
Трогодишња тема Светског дана превенције самоубиства (2024–2026) је „Промена наратива о самоубиству“. Ова тема позива све нас да оспоримо штетне митове, смањимо стигму и подстакнемо отворене, саосећајне разговоре о самоубиству. Реч је о преласку са тишине и неразумевања на отвореност, емпатију и подршку — стварању окружења у којима се људи осећају способним да проговоре и потраже помоћ.
Самоубиство представља велики изазов за јавно здравље, који односи више од 720.000 људских живота сваке године. Сваки изгубљени живот има дубоке друштвене, емоционалне и економске последице, дубоко погађајући породице, пријатеље, радна места и читаве заједнице широм света. Један од 100 смртних случајева у свету последица је самоубиства.
Промена наратива такође значи покретање системских промена. Акценат је на томе да превенција самоубистава и ментално здравље буду приоритет у јавној политици, позивајући владе и институције да предузму акцију. То укључује развој и спровођење стратегија заснованих на доказима, побољшање приступа квалитетној нези и осигуравање да они у невољи добију подршку која им је потребна.
Знаци упозорења
Ризик од појаве суицидног понашања може се значајно умањити ако се бринемо једни о другима. Ако неко у нашем окружењу размишља о самоубиству, ово могу бити знаци упозорења: повлачење у себе и избегавање комуникације са другима, изношење планова о извршењу самоубиства, завршавање послова и обавеза, „свођење рачуна“, стална брига за садашњост и непостојање перспективе, изражавање осећања изолованости, усамљености и неразумевања, осећај личне неуспешности, бескорисности и губитка самопоштовања, стално враћање на проблеме за које не постоје решења или су ван контроле, губитак основне животне филозофије, вере или система вредности, промена животних навика и дневне рутине, изношење теза о бесмислу живота, честа уплаканост, потиштеност и нагле промене расположења, склоност ризичном понашању, незаинтересованост за личну хигијену и физички изглед, губитак интереса за ствари које су раније представљале задовољство.
Особи која размишља о самоубиству првенствено треба понудити подршку. Треба бити пажљив слушалац који се труди да разуме кроз шта та особа пролази и како се осећа. То подразумева пуно топлине, стрпљења и охрабрења, јер је отпочињање разговора на ту тему понекад непријатно и тешко. Особу која каже да размишља о самоубиству треба схватити озбиљно. Не покушавајте да је „развеселите“ нити да је утешите тако што ћете омаловажити проблем („ма проћи ће ти то“, „није то тако страшно“). Немојте се усредсредити на решавање проблема (савети, примери других у сличним ситуацијама и др.) или држати слово о вредности живота и праву на самоубиство.
Коме се обратити?
У моментима кризе, особи је тешко да сагледа све могућности за решавање актуелних проблема и алтернативна решења. Веома је важно да особа има са ким да разговара у тренуцима када осећај безнађа постане неподношљив. То могу бити блиске особе из окружења, али и волонтерске и професионалне службе које се тиме баве:
• Хитна медицинска помоћ (у случају покушаја извршења самоубиства);
• Национална линија за превенцију самоубиства (0800/309-309, 00–24 часа);
• Центар за пружање емотивне подршке особама у кризи и превенцију самоубиства „Срце“, на телефон 0800/300-303 (петком и суботом од 14 до 4 часа, осталим данима од 14 до 23 часа), путем е-мејла: vanja@centarsrce.org.rs или чет-а на: centarsrce.org;
• Изабрани лекар и психијатар у дому здравља и вишим нивоима здравствене заштите (не чекати да се изгуби снага за обраћање за помоћ);
• Психолози у дому здравља, клиникама и другим установама.
Трогодишња тема Светског дана превенције самоубиства (2024–2026) је „Промена наратива о самоубиству“. Ова тема позива све нас да оспоримо штетне митове, смањимо стигму и подстакнемо отворене, саосећајне разговоре о самоубиству. Реч је о преласку са тишине и неразумевања на отвореност, емпатију и подршку — стварању окружења у којима се људи осећају способним да проговоре и потраже помоћ.
Самоубиство представља велики изазов за јавно здравље, који односи више од 720.000 људских живота сваке године. Сваки изгубљени живот има дубоке друштвене, емоционалне и економске последице, дубоко погађајући породице, пријатеље, радна места и читаве заједнице широм света. Један од 100 смртних случајева у свету последица је самоубиства.
Ова тема позива све нас да оспоримо штетне митове, смањимо стигму и подстакнемо отворене, саосећајне разговоре о самоубиству. Реч је о преласку са тишине и неразумевања на отвореност, емпатију и подршку — стварању окружења у којима се људи осећају способним да проговоре и потраже помоћ.
Промена наратива такође значи покретање системских промена. Акценат је на томе да превенција самоубистава и ментално здравље буду приоритет у јавној политици, позивајући владе и институције да предузму акцију. То укључује развој и спровођење стратегија заснованих на доказима, побољшање приступа квалитетној нези и осигуравање да они у невољи добију подршку која им је потребна.
Ризик од појаве суицидног понашања може се значајно умањити ако се бринемо једни о другима. Ако неко у нашем окружењу размишља о самоубиству, ово могу бити знаци упозорења: повлачење у себе и избегавање комуникације са другима, изношење планова о извршењу самоубиства, завршавање послова и обавеза, „свођење рачуна“, стална брига за садашњост и непостојање перспективе, изражавање осећања изолованости, усамљености и неразумевања, осећај личне неуспешности, бескорисности и губитка самопоштовања, стално враћање на проблеме за које не постоје решења или су ван контроле, губитак основне животне филозофије, вере или система вредности, промена животних навика и дневне рутине, изношење теза о бесмислу живота, честа уплаканост, потиштеност и нагле промене расположења, склоност ризичном понашању, незаинтересованост за личну хигијену и физички изглед, губитак интереса за ствари које су раније представљале задовољство.
Особи која размишља о самоубиству првенствено треба понудити подршку. Треба бити пажљив слушалац који се труди да разуме кроз шта та особа пролази и како се осећа. То подразумева пуно топлине, стрпљења и охрабрења, јер је отпочињање разговора на ту тему понекад непријатно и тешко. Особу која каже да размишља о самоубиству треба схватити озбиљно. Не покушавајте да је „развеселите“ нити да је утешите тако што ћете омаловажити проблем („ма проћи ће ти то“, „није то тако страшно“). Немојте се усредсредити на решавање проблема (савети, примери других у сличним ситуацијама и др.) или држати слово о вредности живота и праву на самоубиство.
Коме се обратити?
У моментима кризе, особи је тешко да сагледа све могућности за решавање актуелних проблема и алтернативна решења. Веома је важно да особа има са ким да разговара у тренуцима када осећај безнађа постане неподношљив. То могу бити блиске особе из окружења, али и волонтерске и професионалне службе које се тиме баве:
• Хитна медицинска помоћ (у случају покушаја извршења самоубиства);
• Национална линија за превенцију самоубиства (0800/309-309, 00–24 часа);
• Центар за пружање емотивне подршке особама у кризи и превенцију самоубиства „Срце“, на телефон 0800/300-303 (петком и суботом од 14 до 4 часа, осталим данима од 14 до 23 часа), путем е-мејла: vanja@centarsrce.org.rs или чет-а на: centarsrce.org;
• Изабрани лекар и психијатар у дому здравља и вишим нивоима здравствене заштите (не чекати да се изгуби снага за обраћање за помоћ);
• Психолози у дому здравља, клиникама и другим установама.
Завод за јавно здравље Шабац
Актуелно
Најновији број
4. септембар 2025.
