Предраг Видовић - музичар, бубњар, угоститељ

Предрагу Видовићу Преји бубњеви су обележили део живота. Музика га је одвела на бројна путовања, омогућила сарадњу са највећим звездама некадашње југословенске естраде. Данас је угоститељ који за себе каже да је упорност карактеристика која му је много тога донела и учинила да буде задовољан човек, муж, отац и дека

Музичар, бубњар, сада угоститељ Предраг Видовић Преја рођен је у Санском мосту где је завршио основну школу и гимназију. После тога уписује Факултет биологије и хемије у Сарајеву али га и напушта на другој години због музике. Већ одавно себе сматра Шапчанином а град поред Саве својим домом.

-Први некакав додир са музиком био је још у основној школи и то заједно са друговима који су ми то остали сво ово време. И сви су постали професионални музичари – Теуфик Велетанлић који је завршио академију у Сарајеву за хармонку, други је мој кум Драган Мутић који има музички студио у Београду. У то време са нама су били Томо Миљуш и Живојин Милић. Заједно смо још као клинци, полако упливавали у музичке воде још при крају основне. Поласком у гимназију, почињу и свирке по игранкама у Дому културе, током све четири године. Нико тада није ни размишљао да је музика бизнис – прича Преја.

Сваки подрум имао је свој бенд
Први избор инструмента који ће касније обележити каријеру свирача, Видовићу нису били бубњеви.
- Са тадашњим другаром Младеном Бјелцем кренуо сам у Ватрогасно друштво и обојица смо добили да свирамо кларинет али је у том моменту оркестру фалио бубњар. Један је морао да пређе на тај инструмент и ја сам се пријавио све због комшије којег сам слушао док „лупа“ у бас бубањ. И тако је све почело..Касније, као студенти, кад смо већ оформили свој бенд, иако аматери потрудили смо се да набавимо професионалну опрему. Тако смо уложили у куповину разгласа од 600 вати који је стигао из Лондона. Уследио је фестивал у Сарајеву где смо добили шансу да снимимо своју прву сингл плочу за Дискотон. Велики је то успех био, за нас који смо дошли из једног малог места и свирали у време када су се појавиле групе попут „Зов“-а, претече бенда „Хари Мата Хари“ и „Мерлина“ – сећа се.

Није било лако изборити се за своје место у то време поред музичара и бендова који су обележили сарајевску, босанскохерцеговачку и југословенску сцену тог времена и који трају и дан данас.

- Када смо дошли из Санског моста јако пуно смо радили, непрекидно вежбали. Наш репертоар био је искључиво рок музика и понешто попа који је све више почео да влада овим просторима. Схватили смо брзо, а и достигли музичку зрелост, да је време да нешто своје урадимо и понудимо публици. „Морате нешто своје направити“, говорили су нам сви који су слушали како свирамо. Наш бенд звао се „Лептир“ и под тим називом је и снимљен први сингл. Убрзо увиђамо да у музици коју смо интерпретирали има задовољства, али нема пара. Теуфик и ја тада одлазимо и почињемо да свирамо народну музику. Није било лако из једног миљеа, који је у основи био чист ентузијазам, пребацити се на финансијски.
„Народњаци су украли мој бенд“ су Балашевићеви стихови који одлично описују то време и животне приче многих музичара и група -

Шабачка веза
Сарадња са бројним шабачким музичарима пратила је кроз каријеру Видовића. Није било случајно, што је баш овај град изабрао за место у којем ће изградити свој дом, посао и живот.

- Прикључујем се једном квалитетном оркестру у којем су били хармоникаш Мићан Катић и његова супруга Љубинка, Раде Томић Бели на гитари. Свирали смо у хотелу у мом родном Санском мосту, Прњавору, Бања Луци, Челинцу, Босанској Градишки. Понуда да одемо у Америку стигла је 1979. године и тамо проводимо четири месеца, касније поново идемо на турнеју која је трајала месец дана где смо пратили више певача између осталих Шабана, Љубу Аличића, Аземину Грбић, Рада Вучковића – објашњава Преја.

- Сваки дан су биле пробе, и кад смо свирали игранке и касније пред велике концерте. Озбиљно се радило и још озбиљније односило према послу -

У Америци је за то време зарадио како каже „пристојан“ новац и он одлучује да финансира окупљање старог бенда. У студију код Николе Бороте снима комплетну плочу, ауторску, и права су продата ПГП-у. Долазе осамдесете и наставак народњачке свирке по хотелима, избор нове певачице, замена за Љубинку која се вратила у Шабац због породичних обавеза.

- Свирамо неко време у Минхену и по повратку са колегом и пријатељем Теуфиком за којег је и везана читава моја музичка каријера правим потпуно нов оркестар са којим наступамо у Дубровнику и по завршетку сезоне крећемо са припремама за издавање плоче. „Ја нисам рођена да живим сама“ је назив тог првог албума са којим смо остварили велики успех. У то време сам већ био у процесу куповине куће у Шапцу за који сам се одлучио због сарадње са сјајним музичарима из овог краја – Зораном Бурсаћем, Микицом Пупком, Мирољубом Ђенадићем, Мићаном, Авом, Домићем, Миленком Божићем, браћом Николић, Браном Костадиновић. Кафана „Код Икаша“ је било место где смо први пут свирали у Шапцу – прича.

„Све је динамика у мом животу“
На тадашњој естради није било певача а да нешто вреди са којима није наступао. Шабан, Халид Бешлић, Драгана Мирковић, Топаловић, Ханка Палдум, Кеба, Роквић, Вера Матовић, Радиша Урошевић, само су нека од имена музичке сцене са којима је свирао концерте по бившој Југославији и турнеје широм света.

- Лепа сећања носим из тог периода иако је било прилично напорно. Најтежа су била путовања, знали смо да снимамо увече нешто за сарајевску телевизију а сутрадан да наступамо у Суботици. Путовали смо аутомобилима и комбијем, утоваривала се и распакивала сва та опрема. Имали смо преко 200 концерата годишње, али младост је то носила – објашњава Преја и додаје - Сви који се баве било којом врстом уметности су племенити људи. Уметност је сфера у којој то што радиш волиш и никако другачије.
Музичари су генерално добри људи и изнад свега борци. Шабац обилује таквим уметницима. Нашем граду недостаје фестивал који ће неговати музику која је аутентична за Шабац, један од ретких градова који има своју, препознатљиву, градску музику. Печат би била манифестација која би то неговала, духовни бренд који траје – истиче.

Велики део живота каже, провео је са једне стране шанка, сада је на другој. Више од 40 година прошло је од када живи у Шапцу, граду где је упознао супругу Тању, добио двоје деце, унуку – „они су круна мог успеха, највећа радост“ – истиче Преја.

- У једном моменту сам схватио да музика није једини посао којим могу да се бавим и да је време да започнем и опробам се у нечем другом. У делу породичне куће опремили смо простор за ресторан који је лепо радио све до инфлације деведесетих. Тања је још раније започела бизнис у козметици. Њену идеју сам подржао, надоградили је заједно, модернизовали, изашли на тржиште. Угоститељство је потом дошло као нешто што је логичан след и ево нас данас овде док су у току радови за адаптацију и проширење дела простора Конака –

Већ одавно нема комплет бубњева и не седа за њих када се нађе у близини. Узме гитару и за своју душу нешто одсвира, у најужем кругу и у ретким приликама.

- Добио сам од пријатеља недавно палице за рођендан и то је све што имам од инструмента са којим сам толико тога прошао. Остало ми је само богато искуство кад је живот музичара у питању, а већ одавно сам са ове, друге стране шанка. Оно што се није променило јесте упорност која ме, поред моје Тање, прати кроз живот – истиче Преја.