Библиотека шабачка организује часове знаковног језика

Горица Рајичић, први библиотекар тумач за знаковни језик у Србији, позива заинтересоване да науче знаковни језик, како бисмо заједно допринели укључивању те друштвене групе у заједницу

У свет без звука као део пројекта „Глас тишине“ библиотекарка Горица Рајичић упловила је пре четири године када је почела да учи знаковни језик у новосадском удружењу „Руке говоре“. По завршетку школовања постала је тумач за знаковни језик и време је да стечено знање у просторијама Библиотеке шабачке пренесе онима који препознају колико је то важно.

Позив заинтересованима
-Тренутно прикупљамо заинтересоване људе за овај вид програма. Библиотека је објавила да је упис у току и већ имамо много пријављених. То и даље могу учинити путем наших друштвених мрежа, контакт телефона 015/345-205 и 015/ 345-204 или личним доласком код нас. Школа, као и сви програми и активности у Библиотеци, је бесплатна. Циљ нам је да ово буде место где се бришу баријере и где су сви добродошли. Овим путем позивамо све који желе да нам се придруже - поручује Горица.

Сама у породици и ближој околини нема искуство сусрета са особама које комуницирају тим језиком, али је препознала важност укључивања те друштвене групе у заједницу.

-Мене је заинтересовао тај свет, имам ту знатижељу да сазнам како они живе у свету тишине цео живот и како функционишу, живе, раде, како се сналазе кад је невреме, кад су сирене, узбуна, пожар. Мислим да је њима стварно то потребно. Можда сам ја само „кап у мору“, али довољно ми је да знам да нешто корисно радим, да можда ипак могу да допринесем промени колективне свести. Имам утисак да су те особе врло свесне, да су у свом свету и да је њима битно да се они могу међусобно споразумети и имати и неке своје знаке. Знаковни језик није стандардизован, разликује се од града до града, од места до места, али они се међусобно добро споразумевају - наглашава.

Током рада на пројекту и по завршетку образовања, контактирала је са члановима шабачког Удружења глувих и наглувих.

-Они су срдачни, гостољубиви и пријатни, али потребно је да радимо на превазилажењу баријера и неповерења како бисмо заједно успели у томе да постану равноправнији део друштва - истиче.

Пријаве ће трајати до краја септембра, почетка октобра, након чега ће се формирати групе. Ово ће
бити пракса и у будућности, те ће сви који не буду могли сад, моћи неки други пут да се прикључе

Веће могућности
Верује да смо као друштво емпатични, само је потребно да нас неко усмери и покаже да постоји та могућност да дамо свој допринос. Чујући желе да се споразумеју са неким ко нема те способности, иако њима то није примарно потребно.

-Ево прилике да дођу у Библиотеку, да науче основе знаковног језика, које су њима сасвим довољне у контакту са глувом особом. На тај начин су већ помогли, већ су нешто урадили. Наша библиотека је једина у Србији која има званичног тумача за знаковни језик. Неко ће рећи зашто је и потребан тумач, прочитаће књигу, али то заиста није тако. Ми желимо да наши глуви и наглуви имају потпуно исте услуге као и сви чујући. Притом, међу глувима има много неписмених, постоје програми које они могу да прате, активности у које могу да се укључе и много тога што они желе да питају, али не могу ако немају тумача - подвлачи Горица.

Знаковни језик није тако једноставан, али није ни несавладив. Сви знакови су врло логични, али је мало већи изазов кад треба да се примене у реченици.

-Кроз вежбу, примену и труд, не може резултат да изостане, сви можемо да научимо знаковни језик. На тим првим часовима учимо слова и ако не знамо знак за неку реч можемо увек да спелујемо и рећи ћемо шта смо хтели. Са глувом особом која је писмена моћи ћемо да напишемо увек на папир оно што желимо да кажемо, али знаковни језик је пожељно знати, јер онда комуникација тече лакше и боље- наводи.

Шанса за све
Незванични подаци говоре да у Шапцу има око 500 глувих и наглувих. Многи „беже“ од коришћења знаковног језика из неког разлога, а није присутан ни као изборни предмет у школама, нити се учи у вртићима.

-Социјална изопштеност и комуникација им је највећи проблем. Активности било ког облика у било ком смислу би им значиле. Њима то недостаје. У Новом Саду је то пример како треба да изгледа. Ми ћемо у Библиотеци да покренемо причу, можда то неком да идеју, заинтересује публику. Волела бих да неко има слуха за управо људе који га немају. То би било лепо и требало би се обратити. Сад су маргинализоване групе дошле у фокус, али глувима се баш нико није бавио, што ме највише привукло да радим на томе- наглашава.

Пријаве ће трајати до краја септембра, почетка октобра, након чега ће се формирати групе. Ово ће бити пракса и у будућности, те ће сви који не буду могли сад, моћи неки други пут да се прикључе. У Библиотеци верују да ће порука „Кад руке говоре и тишина има глас“, имати жељеног одјека.

Д.Д.