У пензији испунио дечачки сан

Др Бранислав Р. Танасић у осмој деценији живота сам је написао, одсвирао и отпевао рок албум који је привукао пажњу Американаца и завршио на дигиталним сервисима широм света

У седамдесетој години, шабачки доктор наука и професор у пензији, др сц. Бранислав Р. Танасић, одлучио је да створи себи нови простор и ради оно што, како каже, „заиста воли и оно што он јесте“, а то је да ствара музику. У кућном студију, његова упорност ради од десет ујутру до два ноћу, где сам пише, снима и одбија модерне студијске пречице. Музику направљену за душу, објавила је продуцентска кућа из Америке након што их је професор контактирао.

-Нисам очекивао да ће све отићи тако далеко. Желео сам да нешто забележим, да остане деци и ближњима. Урадио сам најбоље што сам могао, знао и умео, у околностима које сам имао. Људи из Америке су ме контактирали након послатог упита, а касније константно звали, било им је занимљиво, профа из Србије, доктор наука, свира гитару и снима албум са милион година.

Процес је трајао неколико месеци, од фебруара, а почетком априла албум је објављен на дигиталним платформама и радио-станица широм Америке и Европе, од YouTube-а и Spotify-а до Аmazon Music-а под именом Tasa Teleforce Band.

-Све сам снимао као за живу свирку. Радио сам сам, од текстова и музике, преко свирања свих инструмената, до снимања и пребацивања у дигитални формат. Снимао гитаре, бас, певао… А никада се нисам озбиљно бавио певањем. Када сам први пут чуо свој глас на снимку, био сам шокиран. Али то је физиолошки нормално, човек свој глас изнутра чује другачије.

Гитара као константа
- С годинама сам почео да купујем опрему. Имам Hammond оргуље из 1964. године, четири Marshall појачала, неколико гитара, електронске бубњеве и све оно што ми је било потребно да своју замисао преточим у трајни запис. Инструмент којег се никада не бих одрекао јесте гитара.

Свесне несавршености у ери вештачке интелигенције
Свесно оставља несавршености у звуку као једини преостали доказ људског присуства у ери вештачке интелигенције.

- Хоћу да се чује и грешка, као доказ да свира жив човек. Да се осети како се аутор осећао, колико је био спреман и увежбан. Додуше, имао сам проблем са софтвером који је због драјвера уносио системску грешку коју нисам желео да оставим. Зато сам поново све снимио, овог пута без технолошких недостатака.

Спаја строгу научну методологију са текстовима у којима има езотерије, темплара и потраге за Светим гралом, кроз музику пројектује простор своје апсолутне аутономије.

-Управо сам написао и песму у којој кажем да нисам рођен као обичан човек, него да сам дошао на овај свет као „Voodoo Child“. Само ћу променити ниво постојања, али никада нећу умрети. Песма „Second chance“ инспирисана је мислима Чарлса Буковског: „Дај ми још један живот, не дуг, само још једну прилику“.

Аутсајдери граде свет
Себе препознаје у фигурама пилота који су постали вишак по завршетку Првог светског рата у Америци и који покушавају да пронађу нови смисао, указујући притом на друштво које фаворизује просек.

-Поистоветио сам се са тим ликовима, такозваним барнстормерима. То су људи који су одједном постали вишак и покушавали су да пронађу нови смисао тако што су правили циркуске групе и изводили акробације авионима. И сам сам се осећао тако, а кроз свирку сам пронашао излаз. Овај свет су градили људи који су одударали: чудаци, усамљеници, они које су исмевали. Генерално верујем да друштво више воли униформисаност него различитост. Све што искаче из просека, било да је генијално или проблематично, ремети систем.

Сусрет са оцем буке
-Једном приликом сам упознао Џима Маршала, оснивача чувене компаније Marshall Amplification музичких појачала, познатијег као „отац буке“. Запазио сам га на аеродрому када сам ишао на научну конференцију. Разговарали смо током лета о музици.

Као научник, истраживао је утицај фреквенција на мозак и како музика може снажно да утиче на колективну свест, па свој албум поставља и као врсту личног штита. Комерцијални успех и јурњава за хитовима га не занимају.

-Снимам за себе. Овај ЦД је мој отисак прста. Моје размишљање. Можда бих нешто касније и променио, али ако би једну реченицу могао да исправљаш до краја живота, пусти.

Додаје да је свестан да је цео живот помало заваравање.

-Често мислимо да је нешто веома важно, а када прође кроз филтер времена, покаже се да није било толико велико. Али без тих илузија човек вероватно не би могао да живи. Живим тихо и бавим се стварима које волим, за своју душу.

Због тога завршени албум више и не слуша. Увелико спрема нови, свестан да би бесконачним померањем зареза, тонова и поправљањем могао да остане заробљен на истом месту до краја живота.

-То је као фотографија. Замрзнеш тренутак у времену и то остане тако.

М.Ж.Б.