Срећа увек прати храбре

Почетак Слађанине приче личи на успомене многих наших суграђана рођених средином седамдесетих година двадесетог века. Безбрижност, дечја граја, мирис топлог асфалта који у себе упија и амортизује и највеће дечје снове. Атмосфера свемогућег, уверење да се знањем може покорити свет.
Разлике постају уочљивије током деведесетих. Док већину њених вршњака почиње да гутуа безнађе, Средојевићева, ношена непоколебљивом снагом младости и огромном подршком породице, истрајава у својој мисији стицања вештина којим ће у будућности моћи да изгради живот по њеној мери.
Данас, када је на свим пољима успешна и остварена жена, онима који тек крећу на пут личног и професионалног трагања поручује да се рад, образовање и упорност без изузетка испалте, односно да срећа увек прати храбре, те да колико год изгледале непријатељски, околности могу и да се промене, а на нама је да покушамо и то потврдимо.

Између безбрижности и дисциплине
Најраније успомене на детињство везане су за улицу “Вука Караџића” и дечја окупљања током летњих вечери. Посебну драж имале су посете Старој робној кући где је захваљујући чињеници да јој је отац био шеф, а мајка трговац могла да завири и “иза кулиса”. Основну школу памти као храм различитости, али и место доминације реда, рада и правила. Предахе од учења, често је проналазила у вожњи рошула код старог Забрана и ШУП школе.
-Сећања на те најраније дане могу поделити у две категорије. Она која су везана за игру и наша дечја окупљања, и друга која се тичу доживљеног у основној школи “Вук Караџић”, где сам се са пуном озбиљношћу усресредила да што више сазнам о свету око нас. Оно по чему је та школа била посебна је чињеница да се ту боље него на било ком другом месту могло научити уважавање разлика. Односно, без обзира да ли смо дошли из чисто радничких породица, породице лекара, музичара, да ли смо били деца из шабачке мале, нико се тих осамдесетих није издвајао, сви смо били исти, уједињени вибрацијом општег оптимизма- каже Слађана Средојевић, и истиче да данас када пролази поред своје основне школе у њој доминира осећај поноса, јер “сама та зграда, двориште, наставни програм, особље, у набољем облику испуњавају своју сврху и достојанствено оправдавају име које носе”.
Гледано из прспективе садашњег тренутка, спој безбрижности уличне игре са вршњацима, са једне, и, поштовање разлика и дисциплине укорењене у основној школи, са друге стране, могу се узети као чиниоци једначине успешног савладавања каснијих животних задатака. Оно што јој је додатно помогло у времену које је уследило, је адекватност и стучност наставника који су јој знање несебично преносили.
-Из основне школе памтим професорку Жабаљац која је предавала физику, професорку Новку која ми је из енглеског подарила знање које користим цео живот, професора Бору из математике. Памтим их готово све, јер у том периоду ме доста тога интересовало, из свега сам била одлична, иако ми ни у једном тренутку нико није рекао да морам да учим. То сам једноставно осећала, једноставно сам наслућивала да је у занању моћ- објашњава Слађана, која је због своје свестраности, имала бројне предности, али и тешкоћу да јасно дефинише свој пут.
Економска школа као последица тренутка
Озбиљнија недоумица се први пут јавила приликом одабира средње школе. Ширина и свестраност су морале да се усмере, јер почетком деведесетих, све почиње да се мења. Безбрижност прелази у општу забринутост која ће касније прерасти у рат, а знање зарад знања више није на цени, те Гимназија у страту отпада.
-Постојао је притисак да изаберем средњу школу после које имате неко занимање. То су биле сугестије одраслих, а ја нисам знала шта желим. Имала сам неке апстрактне мисли да будем саобраћајни техничар, али је коначни избор била средња економска. Зашто? Вероватно из разлога да се после ње што пре запослим- прича Слађана, којој је срењошколски период осенчен тамом тадашњих друштвено политичких дешавања.
- Атмосфера предстојећег рата се осећала свуда. У вишим разредима, старији другари из улице су одлазили на ратиште. Преовладала је тама, а ја сам била преокупирана даљим личним трагањима. Савесно сам учила све предмете, иако се у некима нисам проналазила. Тих година, да ли због смрти деде за којег сам била везана, или професора који је знао да интригира дух жељан знања, јако ме к себи провукла филозофија. У једном тренутку сам осетила да би то могла бити моја будућа професија, али се то није десило. Размишљала сам и о архитектури, но ни за то нисам имала довољно подршке да покушам, па сам на крају, можда и инерцијом донела одлуку да наставим школовање на Економском факултету- истиче Слађана Средојевић.
Жудела сам за светом, а нисмо могли ни до Сегедина
Факултет је уписала 1993. године. Периоду највећег сиромаштва и безнађа. Није била сигурна у предмет студирања, али је била свесна јаке потребе да “види свет”. Парадокс је била је чињеница да се тада из Србије није могло ни до Сегедина, а камо ли до “белог света”.
Тешко време за државу, губитак достојанства међу суграђанима, и мучнину коју цела ситуација ствара, успела је да превазиђе фокусираношћу на циљ: стицање факултетске дипломе. Такође, упркос тешким тренуцима, гашењу неких старих познанстава, то је било време ставарња и јачању нових пријатељстава.
-То је био период великог сиромаштва, због којег сам патила, али ме од предавња тој патњи чувала изузетна снага младости, која ме гурала напред. Тада сам освестила у позадини увек тињајућу жељу да видим свет. Дечји снови о томе да ћу ту идеју реализовати преко размене студената су се срушили, али упркос свему у мени је постојала нада и непоколебљивост да ће ствари у једном тренутку да се промене- сећа се Слађана,која се у трећој години факултета, тренутку највеће изолације Србије, усмерава на Спољњу и унутрашњу трговину, тада најмање атрактиван смер, али за њу једину опцију, јер асоцира на међународно сарадњу и отвореност.
-Изабрала сам тај смер само са једним мотивом. Да будем спремна када тренутак промене дође- објашњава Средојевићева, којој је реченица “чини све што можеш”, временом прерасла у животни мото.
Током трће и четврте године, Слађана је заволела економију. Уживала је у учењу, иако, није имала представу коме ће у земљи под санкцијама бити од користи спољна трговина, али оно на шта је посебно поносна је чињеница да је била довољно снажна и пркосна да следи себе.
Основне студије завршава 1999. године. Време промене, не да се није надзирало, него се чинило црњим него што је било. Земља је бомбардована, а до посла се није могло без партијске књижице.
Са одличним просеком у индексу, и кофером пуним снова вратила се у родни Шабац. Ту, на жалост, никоме није била потребна.
-Конкурисала сам на неколико места, али сам била одбијена. Покушала сам да одем код сестре у Немачку, само да одморим, али су ме проценили као “ризничну”, па нисам добила визу. Онда сам јако патила. Осећала сам се беспомоћно, осећала сам да као млад и образован човек ником нисам потребна. Али, на сву срећу, у мојој природи није да дуго будем у безнађу, врло брзо сам се скупила, и почела да размишљам шта ми је чинити, јер, напокон нисам била само ја у питању. Све време студирања сам имала огромну подршку родитеља и породице, и не би било фер да то на крају упропастим- сећа се Слађана, која после неколико месеци од дипломе, одлучује да пребаци своју документацију у Београд.
Тренутак промене: свет почиње да долази мени
Уочи 5. октобра 2000. године, почиње да одрађује приправнички стаж у Савезном министарству финансија. Међу одабране је ушла путем Конкурса, који је, упркос неверици околине, прошао у фер плеју. Односно, прилику да раде добили су најбољи са листе, без обзира на страначку припадност.

Људски додир у преношењу знања
Упоредо са послом развијала се и академска каријера. Средојевићева тврди да никада није планирала да своје звање крунише докторатом, већ се то једноставно стицајем околности десило. Захваљујући докторату на тему Јавно приватног партнерства и могућности финансирања инфраструктуре на Балкану, као и књизи која је на основу тезе објављена, Слађану данас позивају као стручног консултанта и сарадника бројне организације попут Сталне конференције градова и општина, НАЛЕД-а, УСАИД-а. Међутим, посебно јој је драго преношење знања студентима, јер има ту част да буде једини домаћи предавач на међународном мастер програму на Правном факултету.
-Није поента само стати пред студенте и испричати им лекцију. Најбитнје је да они у вама осете људскост и жељу да им помогнете и пренесете своје искуство које им може користити у њиховом послу. Поента је у људском додиру- истиче Средојевићева.

-После годину дана, захваљујући свом раду и посвећености, добила сам посао стручног сарадника, а касније и саветика. Имала сам јединствену прилику да будем део првих мисија које су долазиле у нашу земљу (Међународни монетарни фонд, Светска банка, Европска банка за обнову и развој), и присуствујем историјским састанцима. Преговарало се тада о старом спољном дугу, о регулацији новог чланства, јер смо као Југославија били избачени из свих тих институција, о новим пројектима за инфраструктуру. Координатор свега тога је био професор Мирољуб Лабус- истиче Средојевићева, и каже да су све колеге од којих је тада учила имале добру дозу савременог приступа, али и рањивости и поноса, у односу на оно кроз шта смо као народ раније прошли.
Ово је био период у којем је по Слађаниним речима, свет којем је стремила почео да долази њој у њен живот. То су били дани када су се бројне дотадашње одлуке показале исправним, а пре свега одабир смера на факултету.
-Смер који сам изабрала из љубави, довео је до остварења сна и довео цео свет мени- поносна је Слађана, која је захваљујући својој посвећености послу, касније добила бројне прилике да и сама оде у свет.
-Први одлазак у иностранство је био пут у Луксембург, у Европску инвестициону банку, потом, пут у Лондон у Европску банку за обнову и развој. То су били дани у којима човек који је рођен у граду који није главни град земље која је до јуче имала челичне границе помисли да му је живот постаје филм- описује осећања Средојевићева, и додаје:
-То су моменти у којима се питате како је могуће да вам се све исплатило, и избори и улози, и снови од којих никада нисам одустајала. Да ли је на то утицала срећа која увек прати храбре и оне који пуно раде, или нешто друго, не знам,али у сваком случају сам захвална животу и Богу што ми је такве шансе давао, јер мислим да сам сваку оправдала.
Након формирања државне заједнице Србије и Црне Горе, Савезно министарство престаје да постоји, а Слађана учествује на пројекту Светске банке посвећеном реформи здравства у Србији. По истеку годишњег уговора, прелази поново у државну управу, односно у Министарство за економске односе са иностранством и фокусира се на донације и развојну помоћ.

У Удружењу банака, Средојевићева је развила бројне послове у домену међународне сарадње и едукације. Са Европском банкарском федерацијом, чије је средиште у Бриселу учествује у раду на финансијској едукацији и реализацији бројних пројеката, попут Европске недеље новца, у којем је ове године учествовала и Шабачка гимназија.
-У овом удружењу сарађујем са 30 банака, што изискује доста енергије и велику координацију, али и задовољстрво што радити нешто што нико није пре вас, и што ће остати иза вас- каже Средојевићева која је активна и у Европској банкарској тренинг мрежи, која броји 42 чланице, и где се тренутно налази на функцији преседавајуће у Комитету за финансијску писменост и потпреседнице целе асоцијације.
-Не плашим се одговорности. У годинама сам када имам самопоуздање да преузмем такве ствари, а мотивише ме пре свега ново знање. Жеља за знањем ме никада неће напустити. Чак и када мислим да желим да поједноставим ствари, то се не деси јер је потреба за новим изазовима јача- објашњава Слађана.

-Ту сам провела три године, и имала сам сјајне колеге, као и прилику да два месеца проведем у Јапану на семинару. Заувек ћу бити захвална јапанској влади која је финансирала тај програм и својим претпостављенима у министарству и нашој влади који су ме делегирали- истиче Средојевићева, која три године касније напушта јавну службу и прелази у Удружење банака Србије, у којем је на функцији Специјалног саветника за међунароодну сарадњу и данас.
Нетипична мама
Као што смо на почетку текста навели Слађана Средојевић је остварена у свим сегментима живота. За себе каже да је нетипична мама деветогодишњег Давида, чија породица функционише у две државе Србији и Италији земљи њеног мужа, Ђорђа. Посебно је чини срећном чињеница, да у својој малој породици увек проналази подршку за своје изборе и разумевање за прековремени рад. Оно што Слађану и Ђорђа посебно спаја је страст за путвањима и трагање за сличностима у различитим културама, јер без обзира на зидове које нам политичари упорно намећу, сви смо ми само људи који се исто смејемо и плачемо.

Елвисовим стопама
Слађанина прича треба да послужи као пример да од снова никада не смемо одустати, колико год нам се великим они чинили. О томе сведочи њен цео досадашњи пут, али и чињеница да је као велика љубитељка музике и Елвисна Прислија, успела, захваљујући подршци мужа да посети Мемфис.
-Ђорђо је инисистирао да “мама иде да оствари свој сан”, и тако смо се са петогодишњим дететом нашли у Америци. Било је предивно, Циљ је био Мемфис, и када је тај циљ досегнут нисам скидала осмех са уста пет дана и пет ноћи. Ни данас не могу да верујем да сам то остварила- каже Слађана.

Имамо заједничку страст да освајамо свет заједно. Можда то носим још из основне школе, и та нека интернационалност је део моје личности и интересовања, као и порив да откријем шта је то исто у свима нама. Са друге стране приликом тих путовања себе доживљавам као амбасадора своје земље, прилику да кроз пријатељства много научим о другима и доста кажем и пренесем о нама- каже Средојевићева.
Т.Трифковић