Инфо

18. новембар 2021.18. нов 2021.
Славица Ранковић,  заменица председника  општине Коцељева:  Научила сам да се борим за оно што хоћу  и шта сматрам да заслужујем, Фото: "Глас Подриња"

Славица Ранковић, заменица председника општине Коцељева: Научила сам да се борим за оно што хоћу и шта сматрам да заслужујем, Фото: "Глас Подриња"

ПОКРЕНИ СЕ... (15)

Велики број жена и даље трпи

Колико смо као друштво одмакли у погледу родне равноправности? Да ли је питање једнакости полова само или и питање језика? Каква је ситуација на територији Мачванског округа на ову тему? Ко су жене које су успеле да се остваре на свим пољима, на које су препрека наилазиле и шта им је причињавало највећу сатисфакцију на путу успеха? Ово су нека од питања на које ћемо покушати да одговоримо серијом текстова у оквиру рубрике Покрени се, подржане од стране Министарства културе и информисања Републике Србије
Заменица председника општине Коцељева, докторка ветерине, представник Општине у републичком телу за роднуравноправност Славица Ранковић, рођена је и одрасла у Дружетићу као прва од три ћерке. Уважавајући њену бунтовну природу, деда јој је током одрастања био највећа подршка. Учио ју је да “гази све пред собом, и од живота узима шта јој треба”. Са његовим ветром у леђима и одобравањем свих дечјих несташлука увек је успевала да се избори за своје место у свету дечака, док су јој дедине поуке касније служиле као мотивацијске поруке у борби кроз живот у свету мушкараца.

Завршила је Ветеринарски факултет у Београду. Каже да су јој предлагали да остане на Катедри за месо и млеко, али је љубав према селу победила. Седамнаест година је радила по коцељевачким селима и суочавала се са бројним предрасудама о женама ветеринаркама док није стекла поверење и поштовање, а некима постала и сигурно раме за плакање. Ово последње наведено је често и данас. Нема недеље да јој се неки невољник не појави са својим мукама на вратима канцеларије ни проблема који се неће потрудити да реши. Жена оперативац, или речено родносензитивним језиком: оперативка.

Најлепше детињство на свету
-Ништа лепше од детињства у Дружетићу- каже Славица, која иако је била једна од три ћерке ограничења због пола није имала.

-Деда ме је подстицао и бодрио да се борим. Немам брата, па је он узео моје васпитање у своје руке- кроз осмех прича Славица и даодаје да због силних невоља у које је упадала, а често их и сама започињала родитељи нису могли да јој се накупују “Мирко и Славко” школских торби.

-Научила сам да се борим за оно што хоћу и шта сматрам да заслужујем. Оно што ме тад деда научио остало ми је за цео живот- истиче Славица, данас супруга и мајка двоје деце.

-Никада нисам дозволила да ме неко гази, да ме понижава. Деда ме научио да је један од облика понишења је и чишћење ципела свекру и мужу. Никада не би опростио да сам мужу некад ципеле очистила, тако да нисам- у свом духу прича Славица.

Стање на терену
Славица је свесна да је за разлику од многих жена са села имала среће. Срећу у облику непроцењиве подршке да се развија и расте онако како она то хоће. Друге једноставно нису имале прилику, а ни дозволу да оду даље.

-Када сам почела да радим на терену дочекивали су ме са неверицом и негодовањем. Подразумевало се да ветеринар треба да буде мушко. “Ко си ти, ја сам тражио ветеринара”, било је питање на дневном нивоу. Требало ми је времена да добијем поверење, а након тога су ме гледали као мало воде на длану- препричава Славица своје искуство и додаје:

-На жалост, велики број жена у селима је и даље само радна снага. Наја (свекрва) је главна и после њене речи више нема. Економски су зависне, ту су да ћуте и да раде, да гаје децу. Имају право да иду у школу и да гласају и ту свака прича о родној равноправности престаје. Тешко је то променити. У средини где кад се роди мушко дете све грми и сева, а кад се роди женско сви оборе носеве, девојчице се уче да трпе и оне тако трпе цео живот. Не виде други избор. Што је село удаљеније од града то је ситуација гора.

Славица је свесна да је за разлику од многих жена са села имала среће. Срећу у облику непроцењиве подршке да се развија и расте онако како она то хоће. Друге једноставно нису имале прилику, а ни дозволу да оду даље


Тешко, али не и немогуће
Последњих година у Србији је роднаравноправност честа тема. Недавно смо добили и Закон. Велике су жеље и циљеви по овом питању, али је на терену традиција патријархата јака. Њена снага се управо огледа међу сеоским женама. Оне у брдско планинским пределима су у посебно тешком положају. Васпитаване да се не питају и покоравају, не знају да могу и вреде више. Економски су зависне, без уплаћеног здравственог и социјалног осигурања, готово без могућности избора.

-Тешко је слушати њихова искуства, а камоли тако живети. Када ми се повере трудим се да помогнем колико могу. Практично, однесем им оно што треба. Другачије не умем. Помаци су по овом питању спори, јер је пресудно васпитање, а оно не иде из државе, већ из куће- објашњава Славица Ранковић.

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa