Звала се Мила... Убила су је деца

Звала се Мила. Имала је годину дана или мало више, њу су добри људи хранили и волели. Волела је и она њих. Веровала је деци и трчала им у сусрет. Трчала, трчала у неоправдану смрт.“

„Не знам јесте ли видели снимак који је објавило удружење „Бета“ из Зајечара? На њему су надзорне камере забележиле како деца 10-12 година стављају петарду малом црном псу у уста и петарда му разноси вилицу и пола главе, убијају га. Та деца су се забављала и смејала ужасу који су произвела.
Улични пас мален растом, ником застрашујући, послужио је као матријал за једнократни монструозни експеримент којим су, деца коју је неко родио и васпитао, тим злочином против човечног нешто себи доказала и показала. У најмању руку, та су деца доказала да имају проблем, да нису здрава, да су им родитељи оманули и да њима морамо да се бавимо у медијима и на друштвеним мрежама, јер они који су морали то да примете на време, нису. Деца врше сурове егзекуције над напуштеним животињама, већ и самим кажњеним начином на који морају да преживљавају. Не верујем да рађамо децу да би убијали слабе и незаштићене. Не верујем да ико роди дете да му буде срамота, ноћна мора, исконски страх.

Рађамо их да свет учине лепим, добрим и нежним. Рађамо их да нас радују.

Од 3. маја, убиства у Рибникару, ово друшто живи на ивици ужаса. Демон је поново ту да нас прогони: дошли смо до границе када треба процесуирати, законским мерама спречити децу од 13 година, а ево и млађу, да смеју да посегну за туђим животима из хира, из обести, из унутрашње празнине за коју није крива нека животиња, неко друго дете, него они и њихово најближе окружење. Свет је још увек, такав-какав је леп и наше је да га, пред катаклизмом од насиља и страхоте, бранимо. Да вичемо, да вриштимо, да допремо до ушију институција које нас не чују, које заташкавају грозоте и не раде оно што по закону морају, чувају мир и безбедност својих грађана. Институције морају да нађу ову децу и ове родитеље и да их натерају да запамте да су криви за злочин. И да више не важи правило: данас пас, сутра човек. Све је то део истог угрожавања права на живот. Деца нам убијају децу, деца нам убијају животиње. ДЕЦА НЕМАЈУ СТРАХ ДА УБИЈУ.

Звала се Мила. Имала је годину дана или мало више, њу су добри људи хранили и волели. Волела је и она њих. Веровала је деци и трчала им у сусрет. Трчала, трчала у неоправдану смрт.“

Овај текст написала је волонтерка удружења „Право на живот“ Даниела Берић Дамњановић поводом суровог убиства пса у Зајечару. Текст смо пренели у целости јер нисмо нашли адекватније речи како бисмо известили о овом догађају.

Деца од десетак година петардама су убила малог уличног пса. Није се радило о несрећном случају него о егзекуцији. Јесте се десило у Зајечару, али није само њихов проблем.

Удружење је пре неког времена обавештено и да је у једној шабачкој основној школи девојчица трећег разреда удавила маче пред друговима, како би им показала да мачке немају девет живота.

Ми као новинари остали смо без текста након ових дешавања. Немамо моћ да изменимо ствари, нити свест дела популације. Надамо се да ћемо допрети бар до некога и МОЛИМО РОДИТЕЉЕ да обрате пажњу на своју децу. Уколико примете да муче животиње да реагују на време и консултују неког стручног. Огромна је вероватноћа да ће са злостављања животиња када одрасту злостављачи прећи и на људе.

Ово јесте проблем свих нас, али деца се, пре свега, васпитавају у породици!

М.М.