Витешки манири

Ривали у белој опреми, маска, гест поштовања противника, поздрав публици, судији, став. Пуна концентрација сваки тренутак одлучује, звук кратког контакта метала, још један потез и сирена семафора која означава победика дуела. У неколико секунди мачевалачке борбе стале су године тренинга, слила се радост и туга
Вештина која је некада красила витезове и средњовековне ратнике, полако је прелазила у спорт госпара и дворанских свечаности, да би потом постао још једна дисциплина отворена за свакога.
- Подстиче размишљање, брзо одлучивање и правилно усмеравање физичке снаге, дајући примат техници. На врху је реквизит заобљен, али прво што учимо децу је брига о безбедности. Најстрожије кажњавамо свако “играње” без маске – истиче Владан Ранковић, председник најмлађег мачевалачког клуба у земљи “Церски јунаци 1914” Шабац.
Вештина се демонстрира на мачу, сабљи и флорету, реквизитима различитих рукохвата, али и правила борбе.
- Додир врха мача (убод) било где на ривалу се бодује, код сабље циљ је погодити горњи део противника, а осим врха, важи се и “засецање”, погодак било којим делом оружја. Торзо је кључан за флорет, валоризује се само убод. Убод који промаши тај део не одлучује победника, али се борба зауставља.
- Гледао сам неколико пута мачевање и допало ми се то што није статично, а опет, пажња се не расипа, већ само гледамо противника – сматра мачевалац шабачког клуба Лука Максимовић.
Некада се срце дама освајало мачевалачком вештином, а данас се и лепши пол једнако предано бави овом дисциплином.
- Изгледамо лепо у опреми, зависимо само од себе у борби, а не можемо да се повредимо – каже млада Јеликић Нина.
Најбоље усавршавање бораца и тренера су турнири, семинари, а велесиле су у суседству, Руминије и Мађарска, појаснио је Ранковић.
- На сваком турниру деце учествују гости из ових држава, учимо од њих, а у Мађарској је и седиште светске федерације (ФИА). Као што код нас свако село има фудбалски, тако тамо има мачевалачки клуб.