Двоглави Арапин

У шабачким кафанама се стално прича о политици, али и о женама, додуше не и о сопственим. Тог последњег дана изборне кампање, Зоки из Масарикове је седео са својим кумом у једној угледној кафани и отворио се.
- Куме, ја не знам шта више да радим. Не могу, брате, више. Ја немам жену, ја имам двоглавог Арапина у кући – поче Зоки.
Кум се изненади, али спремно га дочека и окуражи га да настави.
- Све јој је мало. Само што се вратила са зимовања, хоће поново. Купила два пара ципела, хоће и треће, а већ гледа и најављује нови ауто – набраја без стајања Зоки.
Кум виде да није ситуација баш за зезање и покуша да га умири.
- Видиш, није теби најтеже. Има и већих проблема у животу – покуша кум да га смири.
- Нема куме, веруј ми. То није реално, ма, то није нормално – узврати Зоки.
Његов верни кум види да је ситуација напета.
- А, замисли да ти жена гомила функције, уместо потребе, и да је помоћник министра, а пре тога била директорка. Па још приде и повереник, и одборница, и шеф одборничке групе, и председница Управног одбора, и све то са масом чланских књижица. И хоће још – рече му кум.
Зоки се замисли и насмеје. Упалио кумов штос, није да није.
- Куме, то онда није двоглави Арапин, то је онда вишеглава аждаја – констатова Зоки и наручи нову туру.
- Да, не би имао жену, него аждају, која не би стигла ни да ти каже шта мисли, шта жели, шта осећа. Њу би могао да одушевиш само новом функцијом, титулом, евентуално неком дипломом – додаде кум.
Зоки схвати да је кум у праву и да таква ситуација није баш занимљива.
- Опорави ти мене куме у тренутку. Увек знаш шта и како треба да кажеш. Хвала ти од срца – закључи расправу Зоки.