ГЛАС МЛАДИХ
Напредна извињења
Навикли смо да од људи на власти добијамо неиспуњена обећања, празне приче или једно велико ништа. Међутим, остаје нејасно чему поред свега тога још и њихова потреба за вређањем, претњама и недоличним понашањем. Из искуства нам је јасно да се од тренутне власти и не може очекивати боље али чињеница да се непримерено, а понекад и криминално понашање људи из њихових редова завршава само на извињењу уместо сношењу одређене одговорности треба и те како да нас забрине.
Наиме, пре неколико дана је у јавност доспео снимак на којем Богдан Лабан, градоначелник Суботице и члан Српске напредне странке (СНС), прети и напада свог партијског колегу проф. Владимира Половину. Лабан је јавно признао да је вређања са његове стране заиста било и стога упутио јавно извињење грађанима Србије. У медијима се поред овога помиње и изјава породице професора Половине у којој се инсистира на томе да је било чак и физичког напада, иако Лабан напослетку све своди на правдање да је само био жртва једног изрежираног случаја.
Ми као неми посматрачи оваквих изрежираних или пак сасвим спонтаних сценарија можемо једино нагађати ко је крив и због чега, док је на судству да се овим бави професионално и независно. Да живимо у некој уређеној држави ствари би се тако и решавале или би људи на власти имали бар моралну одговорност да се једноставно повуку када погреше. У Србији је, међутим, само једно “извини” довољно да случај заувек заврши у фиоци и све буде заборављено. Пошто ово нажалост није први овакав случај а вођење “извини политике” није безазлено, вреди подсетити се и осталих сличних примера.
Кренимо редом. У јуну ове године, неколико новинара је физички нападнуто на дан Вучићеве инаугурације. Председник се због овога јавно извинио али нико још није сносио одговорност. Потом, средином прошле године је Марија Обрадовић, тадашња потпредседница главног одбора СНС, упутила извињење грађанима Србије због свог недоличног речника који је користила на једној седници где је увредила посланицу Српске радикалне странке. Затим, крајем претпрошле године је обезбеђење Синише Малог напало новинаре КРИК. Према њиховим изјавама, отети су им мобилни телефони и фотоапарат из којег су им избрисали снимке где се види како покушавају да градоначелнику поставе питање о становима у Бугарској. Синиша Мали се због овога извинио јавности а за напад опет нико није одговарао. Такође, крајем претпрошле године је тадашњи министар одбране Братислав Гашић увредио једну новинарку због чега се јавно покајао и такође извинио. Истини за вољу, Гашић је тада био смењен са места министра одбране али је нешто више од годину дана касније ипак поново унапређен на место директора БИА.
Ово су само неки од примера, а с обзиром на избегавање одговорности ова такозвана извињења бисмо пре могли назвати „нон-апологy“ (не-извињења) како се обично и назива изјава која има форму извињења, али суштински, у њој нема искреног кајања за оно што је изговорено.
И тако док чекамо да судство постане независно само од себе, нама се чланство политичких странака на власти редом само извињава. Према незваничним подацима их има бар 600.000. Питање је како ће ова држава изгледати ако наставимо да чекамо да нам се и тај шестстохиљадити члан извини.
Наиме, пре неколико дана је у јавност доспео снимак на којем Богдан Лабан, градоначелник Суботице и члан Српске напредне странке (СНС), прети и напада свог партијског колегу проф. Владимира Половину. Лабан је јавно признао да је вређања са његове стране заиста било и стога упутио јавно извињење грађанима Србије. У медијима се поред овога помиње и изјава породице професора Половине у којој се инсистира на томе да је било чак и физичког напада, иако Лабан напослетку све своди на правдање да је само био жртва једног изрежираног случаја.
Ми као неми посматрачи оваквих изрежираних или пак сасвим спонтаних сценарија можемо једино нагађати ко је крив и због чега, док је на судству да се овим бави професионално и независно. Да живимо у некој уређеној држави ствари би се тако и решавале или би људи на власти имали бар моралну одговорност да се једноставно повуку када погреше. У Србији је, међутим, само једно “извини” довољно да случај заувек заврши у фиоци и све буде заборављено. Пошто ово нажалост није први овакав случај а вођење “извини политике” није безазлено, вреди подсетити се и осталих сличних примера.
Кренимо редом. У јуну ове године, неколико новинара је физички нападнуто на дан Вучићеве инаугурације. Председник се због овога јавно извинио али нико још није сносио одговорност. Потом, средином прошле године је Марија Обрадовић, тадашња потпредседница главног одбора СНС, упутила извињење грађанима Србије због свог недоличног речника који је користила на једној седници где је увредила посланицу Српске радикалне странке. Затим, крајем претпрошле године је обезбеђење Синише Малог напало новинаре КРИК. Према њиховим изјавама, отети су им мобилни телефони и фотоапарат из којег су им избрисали снимке где се види како покушавају да градоначелнику поставе питање о становима у Бугарској. Синиша Мали се због овога извинио јавности а за напад опет нико није одговарао. Такође, крајем претпрошле године је тадашњи министар одбране Братислав Гашић увредио једну новинарку због чега се јавно покајао и такође извинио. Истини за вољу, Гашић је тада био смењен са места министра одбране али је нешто више од годину дана касније ипак поново унапређен на место директора БИА.
Ово су само неки од примера, а с обзиром на избегавање одговорности ова такозвана извињења бисмо пре могли назвати „нон-апологy“ (не-извињења) како се обично и назива изјава која има форму извињења, али суштински, у њој нема искреног кајања за оно што је изговорено.
И тако док чекамо да судство постане независно само од себе, нама се чланство политичких странака на власти редом само извињава. Према незваничним подацима их има бар 600.000. Питање је како ће ова држава изгледати ако наставимо да чекамо да нам се и тај шестстохиљадити члан извини.
Катарина Антонић
Најновији број
25. април 2024.
