СА “ХУМАНИМ СРЦЕМ” У БАЊИ БАДАЊИ
СВЕ МОЖЕ ДА СЕ ПРЕБРОДИ
У питомој долини Цернице, на огранцима “Плаве” планине, смештена је Бања Бадања. Лековите минералне воде открили су пастири, видевши како старе и болесне животиње оздрављају после ваљања у бањском блату. Ова лепотица је оаза, не само за болесне, него и за све оболеле од буке овог века, жељне тишине и мира.
Тамо, где је време стало, посетили смо прву групу корисника Фондације “Хумано срце”.
- Кућу сам купила сасвим случајно, од блиског рођака мог супруга. Кад је чуо у које ћу је сврхе користити, симболично ју је продао, малтене поклонио. Окречила сам је, средила, променила намештај… Намењена је корисницима Фондације који немају шансу да користе бањско лечилиште, социјално угроженима. У групи од четири корисника, свако има своју собу, остају седам дана, док не дође смена. Драго ми је сто сам у прилици да неког усрећим, каже Ружа Поповић, председница Фондације “Хумано срце”.
Када новинари у жаргону кажу за причу да је добра, то обично значи да је било тврдо и сурово живети је. Разговарали смо са Бранком Голубовићем, корисником Фондације.
- Чим сам чуо за “Хумано срце”, сутрадан ујутру сам запуцао тамо. Ушао сам, сео, запалио цигарету и чекао. Прва је стигла нека жена. Каже: ”Добар дан. Којим добром?” – Тражим посао, одговорим. Понудила ме је кафом и попричала кратко са мном. Испоставило се да је то била Ружа Поповић. Узела је мој број телефона и позвала ме после седам дана. Каже: “Спреми се да идеш у бању у Горњу Трепчу”. – Што, питам зачуђен - “Да се мало одмориш и опоравиш.”
Бранкова прича
Бранков отац је био војно лице, селио се са породицом по Војводини, све док се није доселио у Шабац, шездесет и девете, кад је његовом сину јединцу било десет година. По завршетку Економског факултета, Бранко је радио као референт продаје, а кад се доказао на послу, постао је комерцијални директор. Живот је обећавао. Али, никад се не зна. Посебно у Србији. Прво је Бранкова супруга Загорка остала без посла, а потом и он. Онда су дошли други проблеми, најпре здравствени.
- Загорка је имала операцију бубрега, а ја сам доживео шлог у време гашења фирме”Полиестер Прибој”, за коју сам тада радио. Био је толико јак удар да сам три и по године провео у кревету. Све сам морао да учим из почетка – да ходам, једем, говорим… Доживео сам и нервни слом. Све се окренуло наопако. Пре тога сам живео нормално, никад раскалашно, а под тим подразумевам да човек два пута месечно оде у позориште, једном у биоскоп и да сваког дана купи новине. Сада то не могу себи да приуштим.
Бранко и Загорка имају двоје деце. Син Александар има тридесет година, прехрамбени је техничар без посла. Ни ћерка Катарина (32) не ради нигде. Морала је, због тешке финансијске ситуације, да напусти студије на трећој години Пољопривредног факултета. Низ десетки у индексу сведоче нека боља времена и чекају да се заврши овај и започне нови круг.
- Катарина нам је даровала Дуњу. Није се удала. После порођаја, на дан кад је требало да изађе из болнице са бебом, звао ме је несуђени зет и рекао: “Бранко, јел можете ви у кући да се организујете и изведете Каћу и Дуњу из болнице?” Ја му кажем: “Нема проблема, од данас си ти мој највећи пријатељ. Сву љубав, нежност и пажњу детета добиће наша, а не твоја кућа. Носиће моје, а не твоје презиме. А једног дана ћеш је бити жељан, доћи ћеш на моја врата и тражити да је видиш. Тако и јесте. Свакога дана долази до капије и ја му кажем: “Уђи, узми је за руку, одведи и врати”. Тако и уради. Али, мора да пита.
Голубовићи живе од социјалне помоћи (Бранка је комисија прогласила потпуно неспособним за рад), а мала Дуња прима дечји додатак. Њих петоро располажу са двадесет и две хиљаде динара месечно. Најтеже је зими.
- Кад човек нема посао, не може да подигне кредит, а огрев просто једе новац. Котао је велики, гута и кад се заврне. Зато пецам с пролећа. Не стидим се тога, јер не крадем. Верујте, прошле године сам упецао осам метара дрва. И нисам једини. У априлу и мају, кад крену пролећне воде, у чамцима, људи кукама пецају дрва.
Ипак, када је радио код Руже и обилазио кориснике “Хуманог срца” месец дана, видео је да има много тежих прича од његове. Све се да пребродити, каже, осим Дуњиних питања: “Како ти, деда, кад год те питам, немаш пара, а чика Љубинко ми увек купи чоколадицу?” Или, “Што тата не живи са нама?”
- Рекао сам да дете мора у обданиште, иако немамо никаквих бенефиција, морамо да плаћамо. Хоћу да иде у хор у Културни центар, мада кошта осам стотина динара месечно. Надарена је за певање и свирање, нећу да осети нашу немаштину. Прошле године, Каћа је радила код Руже четири месеца. Штедљива је, половину зараде је сачувала до јуна ове године да би одвела Дуњу у Соко бању, јер мала има астму.
Дуња је радосница која држи породицу на окупу. Бранко и Загорка воде рачуна о здрављу, подсећају једно друго да на време попију лекове, да би што дуже живели, због Дуње. А пре њеног рођења, у највећој кризи, Бранко замало није подигао руку на себе.
- Кад смо остали без посла, прво су почеле ситне свађе, а после се акумулирала немаштина. Понекад, кад у кући угледам нешто што није неопходно, пепељару рецимо, прсото експлодирам. Живци попустили…. Не могу себи да опростим што сам једном приликом ошамарио супругу, Умрећу кајући се. Не могу да вам опишем њену лепоту, физичку и унутрашњу. То је шабачка лепотица, предивна жена која ме никад није увредила, ни изневерила.
Генијални мађионичар
Дванаестог маја, пре тридесет и шест година, у осам сати увече, Бранко је угледао Загорку у пролазу, поред Саборног храма. У пола дванаест је питао да се уда за њега. Пристала је.
- Кад сам се погледали, наставили смо да ходамо једно поред другог. Пропустила је аутобус за Јевремовац, који је стајао код Касине. Онда смо наставили до “Декора”. Пропустила је и тај. Кад смо стигли до Електродистрибуције, питао сам је: “Да ли би се удала за мене?” Тихо је одговрила:”Бих”. Тада смо се вратили до Сремске улице, где сам живео са родитељима. Пробудио сам их и рекао да се женим.
Мајка Ката није била одушевљена у први мах. Саветовала им је да сачекају, да се прво забављају неколико месеци. - Где да чекам, каже Бранко, остале ми очи на Загорки - Наредног дана је отишао са оцем и будућом супругом код њених родитеља, у Јевремовац. У међувремену је његов најбољи друг Пера дошао да му честита и затекао мајка Кату саму код куће.
- Где је Бранко? Јел истина?
- Јесте
- А што ти ниси пошла са њима?
- Због фризуре.
- Дај кево, немој да се фолираш. Жени ти се син јединац. Идемо у Јевремовац да их нађемо.
Није прошло ни седам дана, кад је неко, око поноћи, позвонио Бранку на врата.
- Ја отварам, онако бунован, кад Пера стоји, држи за руку моју свастику и каже: “И ја сам се оженио. Испоставило се да се заљубио у Загоркину сестру кад је возио моју мајку у Јевремовац (смех). Били смо најбољи пријатељи, а постали смо пашанци.
Живот. Генијални мађионичар.
Тамо, где је време стало, посетили смо прву групу корисника Фондације “Хумано срце”.
- Кућу сам купила сасвим случајно, од блиског рођака мог супруга. Кад је чуо у које ћу је сврхе користити, симболично ју је продао, малтене поклонио. Окречила сам је, средила, променила намештај… Намењена је корисницима Фондације који немају шансу да користе бањско лечилиште, социјално угроженима. У групи од четири корисника, свако има своју собу, остају седам дана, док не дође смена. Драго ми је сто сам у прилици да неког усрећим, каже Ружа Поповић, председница Фондације “Хумано срце”.
Када новинари у жаргону кажу за причу да је добра, то обично значи да је било тврдо и сурово живети је. Разговарали смо са Бранком Голубовићем, корисником Фондације.
- Чим сам чуо за “Хумано срце”, сутрадан ујутру сам запуцао тамо. Ушао сам, сео, запалио цигарету и чекао. Прва је стигла нека жена. Каже: ”Добар дан. Којим добром?” – Тражим посао, одговорим. Понудила ме је кафом и попричала кратко са мном. Испоставило се да је то била Ружа Поповић. Узела је мој број телефона и позвала ме после седам дана. Каже: “Спреми се да идеш у бању у Горњу Трепчу”. – Што, питам зачуђен - “Да се мало одмориш и опоравиш.”
Бранкова прича
Бранков отац је био војно лице, селио се са породицом по Војводини, све док се није доселио у Шабац, шездесет и девете, кад је његовом сину јединцу било десет година. По завршетку Економског факултета, Бранко је радио као референт продаје, а кад се доказао на послу, постао је комерцијални директор. Живот је обећавао. Али, никад се не зна. Посебно у Србији. Прво је Бранкова супруга Загорка остала без посла, а потом и он. Онда су дошли други проблеми, најпре здравствени.
- Загорка је имала операцију бубрега, а ја сам доживео шлог у време гашења фирме”Полиестер Прибој”, за коју сам тада радио. Био је толико јак удар да сам три и по године провео у кревету. Све сам морао да учим из почетка – да ходам, једем, говорим… Доживео сам и нервни слом. Све се окренуло наопако. Пре тога сам живео нормално, никад раскалашно, а под тим подразумевам да човек два пута месечно оде у позориште, једном у биоскоп и да сваког дана купи новине. Сада то не могу себи да приуштим.
Бранко и Загорка имају двоје деце. Син Александар има тридесет година, прехрамбени је техничар без посла. Ни ћерка Катарина (32) не ради нигде. Морала је, због тешке финансијске ситуације, да напусти студије на трећој години Пољопривредног факултета. Низ десетки у индексу сведоче нека боља времена и чекају да се заврши овај и започне нови круг.
- Катарина нам је даровала Дуњу. Није се удала. После порођаја, на дан кад је требало да изађе из болнице са бебом, звао ме је несуђени зет и рекао: “Бранко, јел можете ви у кући да се организујете и изведете Каћу и Дуњу из болнице?” Ја му кажем: “Нема проблема, од данас си ти мој највећи пријатељ. Сву љубав, нежност и пажњу детета добиће наша, а не твоја кућа. Носиће моје, а не твоје презиме. А једног дана ћеш је бити жељан, доћи ћеш на моја врата и тражити да је видиш. Тако и јесте. Свакога дана долази до капије и ја му кажем: “Уђи, узми је за руку, одведи и врати”. Тако и уради. Али, мора да пита.
Голубовићи живе од социјалне помоћи (Бранка је комисија прогласила потпуно неспособним за рад), а мала Дуња прима дечји додатак. Њих петоро располажу са двадесет и две хиљаде динара месечно. Најтеже је зими.
- Кад човек нема посао, не може да подигне кредит, а огрев просто једе новац. Котао је велики, гута и кад се заврне. Зато пецам с пролећа. Не стидим се тога, јер не крадем. Верујте, прошле године сам упецао осам метара дрва. И нисам једини. У априлу и мају, кад крену пролећне воде, у чамцима, људи кукама пецају дрва.
Ипак, када је радио код Руже и обилазио кориснике “Хуманог срца” месец дана, видео је да има много тежих прича од његове. Све се да пребродити, каже, осим Дуњиних питања: “Како ти, деда, кад год те питам, немаш пара, а чика Љубинко ми увек купи чоколадицу?” Или, “Што тата не живи са нама?”
- Рекао сам да дете мора у обданиште, иако немамо никаквих бенефиција, морамо да плаћамо. Хоћу да иде у хор у Културни центар, мада кошта осам стотина динара месечно. Надарена је за певање и свирање, нећу да осети нашу немаштину. Прошле године, Каћа је радила код Руже четири месеца. Штедљива је, половину зараде је сачувала до јуна ове године да би одвела Дуњу у Соко бању, јер мала има астму.
Дуња је радосница која држи породицу на окупу. Бранко и Загорка воде рачуна о здрављу, подсећају једно друго да на време попију лекове, да би што дуже живели, због Дуње. А пре њеног рођења, у највећој кризи, Бранко замало није подигао руку на себе.
- Кад смо остали без посла, прво су почеле ситне свађе, а после се акумулирала немаштина. Понекад, кад у кући угледам нешто што није неопходно, пепељару рецимо, прсото експлодирам. Живци попустили…. Не могу себи да опростим што сам једном приликом ошамарио супругу, Умрећу кајући се. Не могу да вам опишем њену лепоту, физичку и унутрашњу. То је шабачка лепотица, предивна жена која ме никад није увредила, ни изневерила.
Генијални мађионичар
Дванаестог маја, пре тридесет и шест година, у осам сати увече, Бранко је угледао Загорку у пролазу, поред Саборног храма. У пола дванаест је питао да се уда за њега. Пристала је.
- Кад сам се погледали, наставили смо да ходамо једно поред другог. Пропустила је аутобус за Јевремовац, који је стајао код Касине. Онда смо наставили до “Декора”. Пропустила је и тај. Кад смо стигли до Електродистрибуције, питао сам је: “Да ли би се удала за мене?” Тихо је одговрила:”Бих”. Тада смо се вратили до Сремске улице, где сам живео са родитељима. Пробудио сам их и рекао да се женим.
Мајка Ката није била одушевљена у први мах. Саветовала им је да сачекају, да се прво забављају неколико месеци. - Где да чекам, каже Бранко, остале ми очи на Загорки - Наредног дана је отишао са оцем и будућом супругом код њених родитеља, у Јевремовац. У међувремену је његов најбољи друг Пера дошао да му честита и затекао мајка Кату саму код куће.
- Где је Бранко? Јел истина?
- Јесте
- А што ти ниси пошла са њима?
- Због фризуре.
- Дај кево, немој да се фолираш. Жени ти се син јединац. Идемо у Јевремовац да их нађемо.
Није прошло ни седам дана, кад је неко, око поноћи, позвонио Бранку на врата.
- Ја отварам, онако бунован, кад Пера стоји, држи за руку моју свастику и каже: “И ја сам се оженио. Испоставило се да се заљубио у Загоркину сестру кад је возио моју мајку у Јевремовац (смех). Били смо најбољи пријатељи, а постали смо пашанци.
Живот. Генијални мађионичар.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
