Фото: "Глас Подриња"
ПРИЧА О НЕПРЕДВИДИВОМ, А МОЖДА И СУДБИНИ САМОЈ
Живот се не планира већ носи
Сећање и просторно и временски иде далеко... Почиње једног новембарског дана 1935. у Шапцу, просеже се преко београдске балетске приче, затим емотивно пословних заплета дуж Канаде и Америке, па поново Шапца. Нит која спаја трагове овог 89 година дугог сећања је храброст. Храброст да се прихвати да живот не подноси строгу структуру и планове и поштује само оне који умеју непредвидивог да га носе
У причу не може да стане све као ни у сећање. Трагамо за јединственом нити која веже догађаје, као што душа скупља трагове искуства само њој смислене и битне. У том смислу Американка Луси Хинман, рођена као Шапчанка Љубинка Куршиновић, тврди да је оно што се највише сећа, а сећање и просторно и временски иде далеко... Почиње једног новембарског дана 1935. у Шапцу, просеже се преко београдске балетске приче, затим емотивно пословних заплета дуж Канаде и Америке, па поново Шапца.
Нит која спаја трагове овог 89 година дугог сећања је храброст. Храброст да се прихвати да живот не подноси строгу структуру и планове и поштује само оне који умеју непредвидивог да га носе.
Љубавна прича Ђорђа и Аделе (почетак)
По окончању Првог светског рата Србин Ђорђе Куршиновић се враћа из заробљеништва. Одлази да посети тетку у Хрватској и ту у Лусиној историји судбина први пут ступа на сцену. Прва особа коју је видео била је Адела Улдријан Хрватица, будућа Лусина мајка.
-Срели су се на мосту.
„Госпођице, имате лепе ноге“, рекао јој је.
„Хвала лепо, али ја не причам са странцима“, одговорила је са осмехом.
„Нисам ја странац, ја сам само мушко, а ти женско. Да ли би се удала за мене“, питао је.
„Само ако питаш моје родитеље“, казала је моја мајка дубоко убеђена да је само шала у питању, а он јој је тражио адресу и тог истог дана Адела је била испрошена за Ђорђа који се после месец дана са сватовима по њу вратио- описује Луси први сусрет својих родитеља за које тврди да су били јединствен спој сродних душа.
Балетска прича (поново прича о љубави)
До гимназијских дана живи са породицом у Шапцу. Луси девојчица памти тешка времен, памти рат, сећа се фашизма и комунизма. У Београд одлази 1946, завршава Гимназију и уписује Немачки језик. Упоредо са усвајањем општег знања јаче њена љубав прем покрету, према плесу. Заљубила се у козачок, желела је класични балет, а усавршила модерни.
-Професорка Смиљана Мандукић је била необична. Донела је модерни балет из Немачке и пренела нам знање. Имали смо озбиљну трупу и напступали дуж региона. Међутим моја велика љубав је и даље био класични балет- прича Луси и описује друго значајно уплитање судбине у њен живот:
-Нина Кирсанова је решила да упише генерацију талентованих девојчица и подари им балетско знање по скраћеном, интензивном програму за четири уместо осам година. Бавила се нама до свог одласка у пензију. Након тога, пошто сам рано схватила да бити на сцени не значи да си најбољи, него да ти требају и неке друге особине које код себе нисам желела, одлучила сам се за педагошки рад и оформила балетску групу од деце и жена. Били смо јако успешни. Трајали смо до мог одласка у Канаду.
Канада (прича о покушају уговорене љубави)
Да би прехранио бројну децу, деда са мајчине стране одлазио је у више наврата у Канаду. За њим је касније отишао и један део породице, као и Лусина мајка и сестра. Док је она остваривала у Београду своје балетске снове, оне су ковале планове како да је удају. Имала је Луси тад дечка у Београду. Љубав је трајала четири године. Прекинуло ју је писмо из Канаде 1962. и услов или да се удаје, или да се сели.
Актуелни београдски момак је био за то да оде, питала се разочарано каква је то љубав уопште ако је тако лако пушта. Укрцала се на брод.
У луци је дочекала сестра. Казала јој је до стана да оне новца за пут нису имале, али су нашле господина који је био рад да јој купи карту.
-Дакле, продале ме- каже драматично Луси и наставља:
-Измучена и омршавела од неугодне пловидбе силазила сам низ степенице, а он је безобразно прокоментарисао: Ја сам мислио да силази нека лепотица“, „А ја сам мислила да ту седи неки интелектуалац“, одговорила сам му и ту смо све разговоре заувек завршили.
Породица је била разочарана а она нашла први од разних и бројних послова да скупи новац за повратну карту. Чистила је, радила у фабрици за шивење капута, прала аутомобиле... Није знала енглески, тек по коју реч, али ју је знање из математике довело на позицију раднице у осигурању, касније банкарске службенице, раднице у администрацији брата Џорџа Буша... но то су већ њујоршке године, а пре њих, Луси се први од укупно три пута, удала и родила двоје деце. Почела да прича енглески и своју кандаску, балетску причу, којој је планирала у потпуности да се посвети, али поново, та судбина...
Бег у Америку (прича о бегу од насилне љубави)
Имала је знакове упозорења. Снове. Даве је мушке руке. Није им веровала, док није доживела. Први муж био је насилник. Тврди да је три пута покушао да је убије. Први покушај био је дављење. Кошмар је постао стварност, а Канада несигурно место за живот. Балетску школу је затворила и бежи у Америку.
Живела је у Сан Дијегу, Чикакгу, а потом од 1980. године прелази у Њујорк. Деведесетих се поново удала, поново несрећно. Међутим у мору животних потреса издваја рушење кула близнакиња које ју је разболело и којем је посвећена њена песма Септембар саткана од њених најтањих емоција.
-Ја говорим кроз моје песме, истиче Луси која објавила десетак књига, пре свега збирки песама, али и аутобиографски роман „Мој живот, а какав је твој“.
Судбина у свим смислима (прича о прихватању)
У Њујорку је живела 34 године. Пет најлепших провела је, како наводи радећи у хотелу, гледајући познатим особама у чај. Радила је за једну од најбогатијих жена света Лиону Хелмсли, гледала у тарот и кристале принцу од Марока, Кисинџеру...
Умеће читања судбине из слика од кафе наследила је од мајке. Била је позната кројачица и својим муштеријама је често у паузам гледала у шољу. Једном приликом се разболела, па је мала Љубинка преузела ту улогу. На почетку несигурно, а касније све самоувереније и за новац.
Тумачење судбине другима исплатило јој се онда када је прихватила своју. 2013. удала се и трећи пут за Нормана Хинмана, девет година млађег хемисјког инжењера и иноватора. На његов наговор дошли су да живе у Шабац. Упркос неким изазовима, у родном граду је нашла своју оазу и мир. Енергична и предузимљива и даље се најлакше изражава кроз стихове, а често неком од познаника тумачи сликовно шаптање судбине.
Нит која спаја трагове овог 89 година дугог сећања је храброст. Храброст да се прихвати да живот не подноси строгу структуру и планове и поштује само оне који умеју непредвидивог да га носе.
Љубавна прича Ђорђа и Аделе (почетак)
По окончању Првог светског рата Србин Ђорђе Куршиновић се враћа из заробљеништва. Одлази да посети тетку у Хрватској и ту у Лусиној историји судбина први пут ступа на сцену. Прва особа коју је видео била је Адела Улдријан Хрватица, будућа Лусина мајка.
-Срели су се на мосту.
„Госпођице, имате лепе ноге“, рекао јој је.
„Хвала лепо, али ја не причам са странцима“, одговорила је са осмехом.
„Нисам ја странац, ја сам само мушко, а ти женско. Да ли би се удала за мене“, питао је.
„Само ако питаш моје родитеље“, казала је моја мајка дубоко убеђена да је само шала у питању, а он јој је тражио адресу и тог истог дана Адела је била испрошена за Ђорђа који се после месец дана са сватовима по њу вратио- описује Луси први сусрет својих родитеља за које тврди да су били јединствен спој сродних душа.
Балетска прича (поново прича о љубави)
До гимназијских дана живи са породицом у Шапцу. Луси девојчица памти тешка времен, памти рат, сећа се фашизма и комунизма. У Београд одлази 1946, завршава Гимназију и уписује Немачки језик. Упоредо са усвајањем општег знања јаче њена љубав прем покрету, према плесу. Заљубила се у козачок, желела је класични балет, а усавршила модерни.
-Професорка Смиљана Мандукић је била необична. Донела је модерни балет из Немачке и пренела нам знање. Имали смо озбиљну трупу и напступали дуж региона. Међутим моја велика љубав је и даље био класични балет- прича Луси и описује друго значајно уплитање судбине у њен живот:
-Нина Кирсанова је решила да упише генерацију талентованих девојчица и подари им балетско знање по скраћеном, интензивном програму за четири уместо осам година. Бавила се нама до свог одласка у пензију. Након тога, пошто сам рано схватила да бити на сцени не значи да си најбољи, него да ти требају и неке друге особине које код себе нисам желела, одлучила сам се за педагошки рад и оформила балетску групу од деце и жена. Били смо јако успешни. Трајали смо до мог одласка у Канаду.
Канада (прича о покушају уговорене љубави)
Да би прехранио бројну децу, деда са мајчине стране одлазио је у више наврата у Канаду. За њим је касније отишао и један део породице, као и Лусина мајка и сестра. Док је она остваривала у Београду своје балетске снове, оне су ковале планове како да је удају. Имала је Луси тад дечка у Београду. Љубав је трајала четири године. Прекинуло ју је писмо из Канаде 1962. и услов или да се удаје, или да се сели.
Актуелни београдски момак је био за то да оде, питала се разочарано каква је то љубав уопште ако је тако лако пушта. Укрцала се на брод.
У луци је дочекала сестра. Казала јој је до стана да оне новца за пут нису имале, али су нашле господина који је био рад да јој купи карту.
-Дакле, продале ме- каже драматично Луси и наставља:
-Измучена и омршавела од неугодне пловидбе силазила сам низ степенице, а он је безобразно прокоментарисао: Ја сам мислио да силази нека лепотица“, „А ја сам мислила да ту седи неки интелектуалац“, одговорила сам му и ту смо све разговоре заувек завршили.
Није знала енглески, тек по коју реч, али ју је знање из математике довело на позицију раднице у осигурању, касније банкарске службенице, раднице у администрацији брата Џорџа Буша... но то су већ
њујоршке године
Породица је била разочарана а она нашла први од разних и бројних послова да скупи новац за повратну карту. Чистила је, радила у фабрици за шивење капута, прала аутомобиле... Није знала енглески, тек по коју реч, али ју је знање из математике довело на позицију раднице у осигурању, касније банкарске службенице, раднице у администрацији брата Џорџа Буша... но то су већ њујоршке године, а пре њих, Луси се први од укупно три пута, удала и родила двоје деце. Почела да прича енглески и своју кандаску, балетску причу, којој је планирала у потпуности да се посвети, али поново, та судбина...
Бег у Америку (прича о бегу од насилне љубави)
Имала је знакове упозорења. Снове. Даве је мушке руке. Није им веровала, док није доживела. Први муж био је насилник. Тврди да је три пута покушао да је убије. Први покушај био је дављење. Кошмар је постао стварност, а Канада несигурно место за живот. Балетску школу је затворила и бежи у Америку.
Живела је у Сан Дијегу, Чикакгу, а потом од 1980. године прелази у Њујорк. Деведесетих се поново удала, поново несрећно. Међутим у мору животних потреса издваја рушење кула близнакиња које ју је разболело и којем је посвећена њена песма Септембар саткана од њених најтањих емоција.
-Ја говорим кроз моје песме, истиче Луси која објавила десетак књига, пре свега збирки песама, али и аутобиографски роман „Мој живот, а какав је твој“.
Судбина у свим смислима (прича о прихватању)
У Њујорку је живела 34 године. Пет најлепших провела је, како наводи радећи у хотелу, гледајући познатим особама у чај. Радила је за једну од најбогатијих жена света Лиону Хелмсли, гледала у тарот и кристале принцу од Марока, Кисинџеру...
Умеће читања судбине из слика од кафе наследила је од мајке. Била је позната кројачица и својим муштеријама је често у паузам гледала у шољу. Једном приликом се разболела, па је мала Љубинка преузела ту улогу. На почетку несигурно, а касније све самоувереније и за новац.
Тумачење судбине другима исплатило јој се онда када је прихватила своју. 2013. удала се и трећи пут за Нормана Хинмана, девет година млађег хемисјког инжењера и иноватора. На његов наговор дошли су да живе у Шабац. Упркос неким изазовима, у родном граду је нашла своју оазу и мир. Енергична и предузимљива и даље се најлакше изражава кроз стихове, а често неком од познаника тумачи сликовно шаптање судбине.
Т.Трифковић
Најновији број
24. април 2025.
