Живот на чекању

Хемофарм група и њена фондација, у сарадњи са Министарством здравља Србије и удружењима пацијената спроводи кампању „Најважнији позив у животу”, чији је циљ повећање броја донора и трансплантација у Србији. Носиоци кампање, која се реализује од 2016. године, су пацијенти који чекају на трансплантацију органа или су трансплантирани, породице које су дале сагласност за донирање органа својих преминулих чланова, и лекари – сви они кроз дељење личних прича и искуства јачају свест људи о овом важном животном питању, јер су 20 пута веће шансе да ће некоме затребати орган од оне да буде донор.

Србија је 2024. годину дочекала са листом од 2.000 људи који чекају на трансплантацију органа. Kако би се статистика променила и пружила подршка Националном програму за трансплантацију, настављена је кампања „Најважнији позив у животу“, овог пута под слоганом Будимо бољи људи. Постани донор. У минут до 12 часова, инсталацијом 2.000 пешчаних сатова на Тргу републике у Београду, која симболизује 2.000 људи који чекају на трансплантацију органа и која носи поруку да „времена више нема“, настављена је битка за живот и већи број донора.

Агенција ИПСОС је у септембру 2024. године за потребе удружење пацијената „Донорство је херојство“ спровела истраживање о ставовима грађана Србије о донирању органа. Истраживање је дало више него охрабрујуће резултате – чак 80% грађана генерално подржава донирање органа, а скоро три четвртине испитаних је сагласно да породица донира њихове органе уколико се нађу у таквој ситуацији. Више од половине испитаних се изјаснило и да би своју одлуку о донирању органа унели у регистар донора, који у нашој земљи, на жалост, још увек не постоји. Према овом истраживању, највише затражених и добијених сагласности за донирање органа било је у Kлиничком центру Војводина.

Захваљујући кампањи, број трансплантација у Србији је у 2024. години порастао на 44, за 12 више него претходне године. Тих 44 живота спасло је деветоро донора. 15 породица одбило је да донира органе својих најближих који су доживели мождану смрт.

У суседној Хрватској је потпуно другачија статистика. Та земља је на другом месту по броју донора – близу 300 трансплантација органа обављено је само у 2024. години. На основу Закона о претпостављеном пристанку, који је на снази у Хрватској, свака преминула особа се сматра могућим донором органа, осим ако се током живота није изричито изјаснила супротно. Иако закон не прописује обавезно тражење пристанка породице, у пракси се, ипак, поштује жеља породице преминуле особе. У Србији су то изузеци, попут породице Зорана Драгишића, који је дао сагласност да се органи преминуле супруге донирају и тако спасао четири живота, и на прсте избројаних примера других појединаца због чега је важно упознати своје најближе са сопственим жељама и ставом о донирању органа. Али важно је и да најближи тај став разумеју и виде га као чин хуманости и солидарности.

Фото: Марко Рисовић

Велики утицај на висок број донора у Хрватској је имао и став католичке цркве по којој: „Све што може послужити живоме, грех је закопати“. Са друге стране, Српска православна црква, као институција којој се највише верује, прошле године је иступила јавно и саопштила да се црква „саглашава са трансплантацијом органа уколико је донатор добровољно завештао своје органе, а донаторова породица посмртно дала своју сагласност“. Ово све важи, истакнуто је у саопштењу цркве „с тим да је смрт донатора утврђена од стране стручне лекарске комисије у складу са медицинском етиком“. Верује се да би овај став цркве могао да помогне Национални програм трансплантације органа и охрабри донорство у Србији.

Осим подршке Српске православне цркве, важно је и да Србија добије Закон који би уредио ову област. Закон о пресађивању људских органа је пре неколико година усвојен у парламенту и у њему је било наведено да су сви грађани потенцијални донори органа осим ако се томе изричито не успротиве. Уставни суд је, међутим, 2021. године прогласио неуставним члан Закона који се односио на даривање људских органа са умрлог лица, а Министарству здравља је тада дат рок од 6 месеци за измену закона. Србија се од тада налази у правном вакууму и без Закона.

Kада се људи суоче са смрћу својих најмилијих, толико су обузети тугом да не размишљају о донирању органа као потенцијалној могућности. Ипак, постоји један број оних који су тада храбри толико да не мисле на себе – дозвољавањем донирања органа живот супротстављају смрти. Таквих људи је у Србији 2024. године било деветоро.
Деветоро донора спасло је 44 живота.
“Добио сам нови бубрег, а то је као да сте добили нови живот. Живот после трансплантације се из корена мења, можете да пијете воде колико желите” - тако то изгледа из визуре Ненада Јанићевића, јер људи који чекају најважнији позив у животу нису само број. Имају име, презиме, породицу којој су важни. Срећу сад налазе у томе што могу да пију воду или једу лубеницу.
Да, лубеницу.

Хемофарм група и њена фондација кроз кампању „Најважнији позив у животу“ више од 8 година посвећено раде на повећању броја донора и трансплантација органа у Србији која остварује помаке, али суштински, недостаје консензус читавог друштва око овог племенитог чина који спашава живот.

Да би нестале листе чекања на трансплантацију органа у Србији и да би наша земља постала чланица међународне организације за размену органа „Еуротрансплант“ неопходно је најмање десет донора на милион становника. Приступањем „Еуротранспланту“ смањила би се висока смртност на листама чекања и дужина чекања на трансплантацију органа.

Будимо бољи људи. Постани донор.