Бунт као тренд

Друштвене теорије, које се баве анализом динамике моћи, идентитета и културе, указују на то да бунт постаје тренд када се политичка или друштвена борба нађе у средишту пажње због свог “културног капитала”. Овај културни капитал не односи се само на економску вредност, већ и на симболичку моћ коју носи одређена идеја или покрет. Када људи, нарочито млађе генерације, користе платформе попут Инстаграма да изразе своје ставове, они не само да учествују у политичком дискурсу, већ те ставове претварају у производ који се може “продати” као тренд. Овај феномен није само политички, већ се дубоко преплиће са културом, где протести, активизам и политичке борбе постају стилске изјаве, па чак и део свакодневног живота. На овај начин, бунт постаје део перформативног идентитета, где се ангажман не мери дубином разумевања, већ видљивошћу и естетиком.

Што се тиче бунта као тренда, то у случају тренутних протеста може значити да људи долазе до става из жеље да буду “у току” или да би били виђени као прогресивни или ангажовани, али без дубљег ангажовања и разумевања флоскола које „пумпају“ месецима уназад. Овај површински ангажман отвара питање о аутентичности и дубини политичког деловања. Да ли је бунт само још једна форма конзумеризма, где се идеје купују и продају као модни додаци? Да ли је могуће да се борба за правду и једнакост сведе на естетику и перформанс? Ово нас враћа на класично филозофско питање о односу између форме и садржаја, где форма постаје доминантна, а садржај губи своју суштину.

Живимо у систему који је оптерећен брзином, великом количином информација у реалном времену и константном потребом за исказивањем. Овај систем, овај “капитализам пажње”, ствара окружење у којем људи немају времена да размишљају. Уместо тога, идеје се често редукују на флоскуле или слогане који се лако преносе, али немају вредност. Ово је последица ширег система који не вреднује ни идеју као такву.

Да се ради о суштинском неразумевању система од стране студената и њихових присталица, може нам као пример послужити ситуација у којој се поносно позивају и пишу петиције УН и случним међународним организацијама. Овакав приступ отвара питање о наивности, али и о манипулацији која се крије иза позивања на међународне институције. Каква је тачно замисао наше будућности некога ко мисли да ће правду добити од исте оне организације која је бомбардовање наше земље назвала „милосрдним анђелом“?! Да ли је могуће да се истинска правда може постићи кроз институције које су саме биле део историјских неправди? Какву конкретно правду очекују наши студенти када се радују Лаури Ковеши, жени која под маском борбе против корупције заправо испуњава заповест Запада која каже (парафразираћу Чомског) „Ми смо за демократију увек осим онда када нам се не допадају њени резултати“. О каквој праведности студенти могу да нам говоре када своје суграђане етикетирају на рачун изгледа, броја зуба или образовања?

Овај је протест као и сваки до сада креирао извесну „бити или не бити“ ситуацију у друштву. То је ситуација где бунтовне снаге представљају себе као носиоце највишег добра а самим тим је свако ко их игнорише или се са њима не слаже, априори лош и недостојан сваког разговора или постојања. Зато није чудо да нам студенти не указују на конкретан план, политичку опцију или идеју која ће на делу преобразити ову државу. Представљени као највише добро студенти сматрају да су самодовољни, без одговорности да полажу било какав рачун. Популарност стечена на друштвеним мрежама и значај који су добили чак и од својих професора је сасвим довољна. У суштини, такав нарцисоидни бунтовник постмодерне користи флоскуле и одбацује ауторитете не зато што тежи стварној промени, већ зато што жели да потврди своју личну аутономију и супериорност.

Занимљив је начин на који се идентитети формирају унутар друштвених и политичких покрета. Наши млади демонстранти, као што сам горе поменула али поновићу, настоје приказати себе као носиоце “моралне истине”. Уверења су да делују у име вишег добра, које је неупитно и неоспорно. У том контексту, они себе доживљавају као представнике народа, правде и борбе против репресивног система. Овај концепт је сличан ономе што се у теорији назива “херојски наратив”, то је идеја да се сукоби и протести интерпретирају као борба светла против таме, у којој је свака жртва оправдана јер се бори за „праву ствар“.

Када млади демонстранти себе перципирају као противнике режима, они често обликују свој идентитет у контрасту са силама које перципирају као неправедне, ауторитарне или корумпиране. То им омогућава да се виде као носиоци нечег вишег. У том оквиру, напад на њих, или на њихове идеале, постаје напад на основне људске вредности, па чак и на целокупан народ. Али зато с друге стране када се нападају људи које су означили за „Ћације“ јер они стварају дистинкцију између “њих” и “нас”, за њих, тај напад није напад на људска бића, јер се види као напад на морално и политички опасну групу која је у основи не-легитимна. То омогућава дехуманизацију противника, што им помаже да оправдају насиље према њима.

Како је, нажалост, све у овој борби црно или бело, сива зона између оставља у запећку питања о противуставности овог вишемесечног штрајка; о опасности промене односа снага између професора и ученика; о томе како живот није Инстаграм; о безидејности и о томе да ли би ико устао да је надстрешница пала јужније од Саве и Дунава.