Гвожђе под прстима љубави

У радионици на ободу Шапца, где се гвожђе не хлади, већ оживљава у облику капија, ограда, кревета и других креација попут ружа и гроздова, двоје људи руку под руку кују занат који траје генерацијама. Радећи посао који воле, причају причу о упорности, умећу и љубави. Ариф Бајрић занат је наследио од покојног оца. Доселили су се 1986. године у кућу која им је сада дом, из другог дворишта у истој улици.

Фото: Глас Подриња

Нема немогућег
Отац је у малој радионици радио од 1974. до 2014. године, а Ариф се присећа да је први пут узео клешта за варење са осам година, када су два брата, Ракићи из Дуваништа, радили код њих.
-Тад сам први пут почео, уз оца и њих, да учим занат. Наравно да је од првог тренутка постојала љубав према том послу. Да је није било, не бих ни почињао, а сигурно не бих у овоме истрајао и дан данас. Све време сам радио приватно. Ако рачунам од војске, то је 24 године рада- додаје Ариф, који је од јутра до мрака у својој радионици.

Од метала све коване ограде ради ручно, тек понешто машински, што не може руком.
-Ништа није толико захтевно, само је потребно воље и стрпљења. Највише радимо ограде, гелендере и терасе, али највише времена одузима израда ружа и гроздова- истиче.
Бајрићи су познати по томе да не постоји ништа што не могу да ураде. За сада се, скромно каже, ништа није „отргло“.

-Било је специфичних изазова- гелендера са ружама и цветовима, али успео сам да изађем у сусрет тим захтевима- каже Ариф, показујући један од својих радова- гроздове за полукружне степенице са равним подестом из два нивоа.

Фото: Глас Подриња

Човек не може све сам и најлепше је кад му се, да олакша рад, породица придружи. Синови, млађи Арсен и старији Харис, помажу, али посебно одушевљава чињеница да се и супруга Марина латила посла.

Супруга велика помоћ
-Све је почело кад ме једног дана питао за савет у вези са бојом за сенчење. Сасвим случајно сам се прикључила, јер ме одувек привлачило све што укључује креативан рад. Мислим да је ово пета година како и сама радим. Задужена сам за фине детаље који захтевају мало маште. Највећи изазов је урадити нешто ново и другачије. Потребно је пре свега креативности. Муштерија наговести шта жели, ми дамо препоруку, договарамо се око свега. Посебно је задовољство кад нас муштерије на крају похвале. Неки нас зову и после много година да нас поздраве или за савет. Остали смо у пријатељским односима. Кад вам неко каже да сте добар човек, то је највећа награда- признаје Марина.

Фото: Глас Подриња

Љубав према послу и изазове који долазе са њим, Ариф и Марина деле свакодневно и то је и изазов и лепота рада. Од шест ујутру, обоје су на ногама, тачно се зна кад су паузе за кафу и оброке. И кад заврши посао у радионици, Марина наставља у кући, а Ариф за то време завршава започето.
-Поред љубави према послу, потребна је и вештина, знање. И тако цео живот- 45 ми је година и још увек учим. Умрећемо, нећемо све знати. Највише се учи на грешкама, али те грешке се поправе. У животу све може да се поправи, осим човека- верује Ариф.

Фото: Глас Подриња

Ти знаци се виде у његовом послу, који захтева висок ниво пажње и прецизности. У овом послу, каже, једино неколицина старијих људи знају шта су коване ограде, млађи не препознају ту разлику у квалитету, гледају само естетику. Оно што он ради, уписано је у вечност- материјал, израда и трајност.
-На наше коване ограде гаранција је доживотна- на оно што ми урадимо, саставимо, спојимо. Могу да офарбају и очисте једном у 10- 15 година, али то је пуно гвожђе- трајаће минимум 400 до 500 година- истиче он.

Упис у вечност
Какав је осећај кад се уради нешто што ће да траје и надживи генерације?
-Пријатан. Буде човеку драго, а још драже ми буде кад каже неко „То је тај мајстор радио.“ Ковано гвожђе је изазов, никад не може исто да се уради и то је лепота посла. Ручно не можете ништа сто посто урадити као машина. Лакше је зими. Лети, ако већ имамо ковање неко, радимо ујутру или предвече, јер су врућине велике- додаје.

Ковање је захтеван процес који носи ризик и зато је заштитна опрема неопходна, али није увек довољна да се избегну повреде.

-Деси се да се ударим, посечем, озледим очи, тренутак непажње је довољан. ХТЗ опрема, наочаре, ципеле, камашне, кецеља, рукавице за варење су обавезне. Треба се под одређеним углом сагнути, али увек има тај моменат „дај да још нешто пребрусим“ и то је тај тренутак кад се деси. Нема ту страха, већ сам навикао. Важно ми је да се деца чувају, па им увек кажем да склањају руке и чувају себе, све друго може да се надомести- напомиње.

Фото: Глас Подриња

Страха од малена, ваљда им је то у крви, немају ни Арсен и Харис, па је тако својевремено снимак петогодишњег Арсена како вари послужио као пример и игром случаја у једној школи професор га је показао као појашњење од када треба да се почне са учењем заната. Брусио је и себи направио столицу, а потом и шмирглао и фарбао. Сада већ шестак и спортиста, али упоредо са тим и креативац, па мајка каже да не постоји ништа што не може да направи у тренутку инспирације. Харис је ученик Техничке школе, смер индустријски механичар. На пракси је код оца, а и помаже око набавке материјала.

Наследници
-Волим да радим у радионици. Мојим родитељима је најбитније прво да будемо безбедни, па све остало. Страх је увек присутан, поготово за великим машинама, али управо нас он чува од неопрезности. Одувек ми се свиђао овај посао, само што нисам размишљао о томе да ћу бити занатлија, али сад већ планирам да после средње школе атестирам за вариоца, јер ми је то најзанимљивије- подвлачи.

Фото: Глас Подриња

Имаће ко да наследи породичну традицију, што радује и мајку и оца. Ариф истиче да „се посао не ради зато што се мора, већ зато што га волиш.

-Младе генерације се тешко одлучују за овај посао, јер је тежак и не тако чист, али је исплатив, за оне који немају превелика очекавања. Имајући у виду друштвене околности, не жалимо се. Здрави смо, то је најбитније- додаје.

Фото: Глас Подриња

Мајстору је најбоља реклама „од уста до уста“, па тако и њему људи долазе на препоруку.
-Радимо и за друге, али већином за Шабац и околину. Људи највише долазе по препоруци, нисам рекламу никад имао ни на радију, ни на телевизији- напомиње.

Викендом не раде, већ путују у своју оазу мира у Дреновцу, где су пре 10 година узели плац и тамо „пуне батерије“. А од понедељка, све поново. У времену када традиционално мења фабричко, још увек стварају полако, с душом, прецизно, као што се некад писало љубавно писмо. На крају дана, на питање шта све умеју да направе, најбољи одговор дају они који се сваког дана враћају по још једно парче уметности од гвожђа- направљено срцем.