Фото: Глас Подриња
Петар Берић, најстарији мачвански сликар на обновљеној колонији
Сликарство испуњава душу
Сећа се почетака, када је свима њима Милић од Мачве био ветар у леђа, учитељ и вођа на том путу уметничког сазревања и љубави према стварању која за уметника траје докле год свој уметнички потпис утискује у платно
Прича о уметницима траје колико и сам живот, јер уметник никад не зна кад његова уметност истински почиње, а кад завршава. То препознавање се догоди кад на путу самооткривања пронађе ретке дарове које даљим неговањем и усавршавањем дели са човечанством, пружајући му најбоље од себе. Најстаријем учеснику Мачванске сликарске колоније Петру Берићу припала је част да отвори поновно окупљање уметника и обнову једне идеје о уметности и љубави према њој. Један од утемељивача Мачванске сликарске школе сећа се почетака, када је свима њима Милић Станковић познатији као Милић од Мачве, био „ветар у леђа“, учитељ и вођа на том путу уметничког сазревања и љубави према стварању која за уметника траје докле год свој уметнички потпис утискује у платно.
Сусрет са Милићем
-Познанство са Милићем траје од кад сам био основац. Имао је прву изложбу 1964. године у општинској свечаној сали и тај сусрет са њим је на мене оставио дубок утисак. Расадник талената у овој мачванској скупини датира од основне школе, код Рала Торбице, још давно, пре 50 и више година, да би нас касније, 1968. године, Милић окупио кад је завршена Радован кула. Нас, људе који су већ умели да цртају, сликају, тзв. наивце. Милић нас је осетио и препознао и направио Удружење мачванских сликара које и данас постоји. Од тих младих људи неки су завршили академију, али има нас и самоуких сликара, као и наставника са вишом и високом школом, чак о и чланова УЛУС-а, тако да имамо разне нивое заната и знања у сликарству- прича Берић, који је био ученик у Милићевом атељеу.
Неколицина их је, додаје, ушла у антологију српског и југословенског наивног сликарства. -Појављивали смо се на много заједничких изложби са уздинским, ковачичким сликарима, где је родоначелник Зузана Халупова, па онда Јанко Брашић из Опарића, Милан Рашић, Алексић и вајари, имали смо сусрете. Учествовао сам на изложби светске наиве у Загребу 1971. године. Ту сам упознао Рабузина, Ковачића, Ивана и Јосипа Генералића - легенде Хлебинске школе хрватског сликарства- напомиње.
Љубав са којом се путује
Излагао је додаје, у Београду, Светозареву и даље и путујући доживљавао незаборавна искуства.
-Ми сликари ишли смо као путујеће позориште са глумцима и играчима фолклора. У оквиру свечаности локалног карактера учествовали смо на наменској продајној изложби у Атељеу 212 код Мире Траиловић. Од продатих слика смо финансирали пругу Београд- Бар. Сви смо добили захвалнице и карту до Бара и назад. Не знам колико њих ју је на крају заиста и искористило, али је то једно лепо сећање- истиче.
У Шуматовачкој школи учио је класично цртање, актове и портрете код чувеног професора Лале који је спремао будуће студенте за Академију ликовне уметности.
-Милић је скоро свима био „ветар у леђа“. Много сам научио од њега, не само о љубави према сликарству. Заволео сам, као и сви ми, посебно овај крајолик Мачве који се осећа на сликама свих нас. То је та наша прелепа Мачва и још лепша Србија коју смо ми преносили на платно и заволели- наглашава.
Повратак коренима
Поновно окупљање мачванских сликара на недавно одржаној колонији оцењује као прилику да се уметности врати заслужена пажња.
-Били смо помало и заборављени. Општинске власти су се тако брзо смењивале да није постојао континуитет, ни у сећању, ни у навикама, о једној средини која је требала бити подржана. Огромно искуство и добри сликари који су сад већ зрели људи имају шта да понуде овој нашој заједници. Милић је оставио такав снажан утисак на нас да нисмо морали и могли да одступимо од његове намере да нас окупи и да нас претвори у једно такво сликарско друштво да нам многи завиде. Били смо претеча бројних сада већ великих скупина. На пример, већ једна Ковачичка школа је достигла УНЕСКО- ву заштиту, а ми још тапкамо овде и приватно се састајемо. Ипак, у једном богатом искуству сликарског опуса и мог и мачванског, дивно дружење- подвлачи.
Сликарство је за њега вечна инспирација и снага. Године су испуњене тим надахнућем од кога се не живи, али које одржава у животу.
-То иде по инерцији. Немам други хоби, немам неки велики интерес. Однос према сликарству брише све пороке, и то је велика љубав, поготово што ме, као и многе друге, Бог надарио и треба да му вратимо својим радом и покажемо захвалност за пружене дарове. Ја не живим од сликарства, оно мени испуњава душу- закључује Берић.
Сусрет са Милићем
-Познанство са Милићем траје од кад сам био основац. Имао је прву изложбу 1964. године у општинској свечаној сали и тај сусрет са њим је на мене оставио дубок утисак. Расадник талената у овој мачванској скупини датира од основне школе, код Рала Торбице, још давно, пре 50 и више година, да би нас касније, 1968. године, Милић окупио кад је завршена Радован кула. Нас, људе који су већ умели да цртају, сликају, тзв. наивце. Милић нас је осетио и препознао и направио Удружење мачванских сликара које и данас постоји. Од тих младих људи неки су завршили академију, али има нас и самоуких сликара, као и наставника са вишом и високом школом, чак о и чланова УЛУС-а, тако да имамо разне нивое заната и знања у сликарству- прича Берић, који је био ученик у Милићевом атељеу.
Неколицина их је, додаје, ушла у антологију српског и југословенског наивног сликарства. -Појављивали смо се на много заједничких изложби са уздинским, ковачичким сликарима, где је родоначелник Зузана Халупова, па онда Јанко Брашић из Опарића, Милан Рашић, Алексић и вајари, имали смо сусрете. Учествовао сам на изложби светске наиве у Загребу 1971. године. Ту сам упознао Рабузина, Ковачића, Ивана и Јосипа Генералића - легенде Хлебинске школе хрватског сликарства- напомиње.
Љубав са којом се путује
Излагао је додаје, у Београду, Светозареву и даље и путујући доживљавао незаборавна искуства.
-Ми сликари ишли смо као путујеће позориште са глумцима и играчима фолклора. У оквиру свечаности локалног карактера учествовали смо на наменској продајној изложби у Атељеу 212 код Мире Траиловић. Од продатих слика смо финансирали пругу Београд- Бар. Сви смо добили захвалнице и карту до Бара и назад. Не знам колико њих ју је на крају заиста и искористило, али је то једно лепо сећање- истиче.
У Шуматовачкој школи учио је класично цртање, актове и портрете код чувеног професора Лале који је спремао будуће студенте за Академију ликовне уметности.
-Милић је скоро свима био „ветар у леђа“. Много сам научио од њега, не само о љубави према сликарству. Заволео сам, као и сви ми, посебно овај крајолик Мачве који се осећа на сликама свих нас. То је та наша прелепа Мачва и још лепша Србија коју смо ми преносили на платно и заволели- наглашава.
Повратак коренима
Поновно окупљање мачванских сликара на недавно одржаној колонији оцењује као прилику да се уметности врати заслужена пажња.
То иде по инерцији. Немам други хоби, немам неки велики интерес. Однос према сликарству брише све пороке, и то је велика љубав, поготово што ме, као и многе друге, Бог надарио и треба да му вратимо својим радом и покажемо захвалност за пружене дарове. Ја не живим од сликарства, оно мени испуњава душу
-Били смо помало и заборављени. Општинске власти су се тако брзо смењивале да није постојао континуитет, ни у сећању, ни у навикама, о једној средини која је требала бити подржана. Огромно искуство и добри сликари који су сад већ зрели људи имају шта да понуде овој нашој заједници. Милић је оставио такав снажан утисак на нас да нисмо морали и могли да одступимо од његове намере да нас окупи и да нас претвори у једно такво сликарско друштво да нам многи завиде. Били смо претеча бројних сада већ великих скупина. На пример, већ једна Ковачичка школа је достигла УНЕСКО- ву заштиту, а ми још тапкамо овде и приватно се састајемо. Ипак, у једном богатом искуству сликарског опуса и мог и мачванског, дивно дружење- подвлачи.
Сликарство је за њега вечна инспирација и снага. Године су испуњене тим надахнућем од кога се не живи, али које одржава у животу.
-То иде по инерцији. Немам други хоби, немам неки велики интерес. Однос према сликарству брише све пороке, и то је велика љубав, поготово што ме, као и многе друге, Бог надарио и треба да му вратимо својим радом и покажемо захвалност за пружене дарове. Ја не живим од сликарства, оно мени испуњава душу- закључује Берић.
Д.Д.
Најновији број
14. август 2025.
