Од Солфериња до Шапца: историја хуманости Црвеног крста

Рађање најхуманије организације, јединe у коју је укључен цео свет, отпочело је давне 1859. године. Швајцарски држављанин Анри Динан нашао се у Солферињу, на северу Италије, у тренутку када су француска и италијанска војска водиле рат против аустријске окупаторске војске.

Био је то ужасан сукоб који је на бојишту оставио десетине хиљада рањених бораца. Ужаснут језивим призорима људске патње, Динан није наставио пут којим је кренуо, већ је одмах организовао становнике околних села и даноноћно збрињавао страдалнике. Био је то тежак посао, и психички и физички, али су многи борци са обе стране бојишта захваљујући њему напустили ратиште збринути.

Призори из Солфериња дуго су га прогањали и подстакли да учини нешто више како би у будућности патње бораца на ратиштима биле подношљивије. Месецима је бележио своја сећања на страхоте рата и три године касније написао књигу „Сећање на Солферино“. Књигу је сам финансирао, а примерке је поделио угледним Швајцарцима и послао владама свих европских држава.

Књига је постигла свој циљ. Већ почетком 1863. године формирана је радна група угледних Швајцараца који су подржали Динанову идеју и основали Међународни комитет за помоћ рањеницима. Истe године организована је Међународна конференција на којој је учествовало 16 представника европских држава. Идеја је једногласно прихваћена, иницијатор похваљен, а за знак организације усвојен је црвени крст на белом пољу. Убрзо је усвојен и назив – Међународни покрет Црвеног крста.

Црвени крст у Србији и Шапцу
За оснивање Црвеног крста у Кнежевини Србији најзаслужнији је био др Владан Ђорђевић. Као добровољац у Француско-пруском рату, упознао се са Динановом идејом и већ почетком 1876. године именован је Главни одбор, на чијем је челу био митрополит Михаило Јовановић, који је ту дужност обављао више од седам година. Пре тога био је епископ шабачки.

За званичан датум оснивања узима се 6. фебруар 1876. године. Да би организација била примљена у чланство Међународног комитета, била је неопходна одлука Владе Кнежевине Србије, што је учињено 24. марта 1876. године.

Након тога отпочели су први задаци. Формирано је 35 пододбора, међу којима и Пододбор у Шапцу. Убрзо након оснивања избио је Српско-турски рат. Иако тек формирана, организација је, уз подршку грађана Србије, пружила огромну помоћ рањеницима, ангажујући о свом трошку више од 30 лекара и велики број болничарки.

Због ефикасности и хуманости, тадашњи кнез Милан Обреновић назвао је Црвени крст „најлепшим делом човечанства“. Ни ране из првог рата нису зацелиле, а већ је избио Други српско-турски рат, у ком је Црвени крст био још организованији и опремљенији, уз значајну помоћ из многих европских земаља.

Пододбор Црвеног крста у Шапцу
Према оскудној документацији, Пододбор у Шапцу радио је у следећем саставу: председник Стеван Топузовић, деловођа Светислав Миленковић, а чланови Јанко Јовановић, Димитрије Николић, Јосиф Куртовић, Миле Дамњановић, Никола Пејиновић, Павле Сружарић, Риста Бајић, Мита Новаковић, Леон Ђераси, Никола Јефтић, Стојиша Милићевић и Коста Марковић. Сви су дужност обављали волонтерски.
Чести ратни сукоби захтевали су стално ангажовање организације у обнови опреме и припреми за нове изазове. У то време било је тешко наћи грађанина који није био члан или донатор Црвеног крста.
Хроничари бележе да је током рата са Бугарском 1885. године Црвени крст Србије, поред бриге о сопственим рањеницима, издејствовао да се пружи помоћ и бугарским рањеницима и болесницима, што представља јединствен пример у ратној историји.

Ратови, страдања и истрајност
Балканске ратове Црвени крст је дочекао кадровски и материјално ојачан. Донет је и Закон о овлашћењима и правима Црвеног крста, којим су обезбеђене бројне повластице. Захваљујући активностима у иностранству, нарочито међу исељеницима, стизала је значајна помоћ, а међу првима у Америци пододбор је водио Михајло Пупин.

Први светски рат донео је нове патње. Црвени крст није прекидао рад ни током повлачења преко Албаније, нити у избеглиштву на Крфу. Оснивани су одбори широм света који су слали помоћ Србији. У тим тешким временима и Црвени крст Шапца давао је немерљив допринос у збрињавању војске, цивила и ратних заробљеника.

После рата – обнова, преиспитивање и нове организације
И овог пута рат је оставио пустош – не само у виду срушених кућа и јавних објеката, већ и дубоко у душама грађана. Није се смело стати. Напротив, Црвени крст је још већим интензитетом наставио да помаже у превазилажењу тешких ратних последица.

Грађани Шапца, који су масовно и несебично учествовали у пружању помоћи, нису били задовољни дотадашњим радом руководства Црвеног крста, те је изабрана нова управа. За председника је изабран Душан Рајковић, потпредседник је био Рајшић, благајник Воја Стефановић, а деловођа Риста Ковачевић. Чланови управе били су Марко Матић, свештеник, др Михаило Дуњић, лекар, Милош Максимовић, учитељ, Лазар Топаловић, адвокат, и Милан Николић, абаџија – људи од поверења грађана Шапца.

Извештаји о раду Црвеног крста са новом управом сведоче да се организација интензивно бавила збрињавањем бораца, повређених и оболелих, али и да је започето систематско хигијенско-здравствено просвећивање становништва у граду и селима шабачке општине. Вредно се радило на обуци, припреми и јачању капацитета организације, иако се у ваздуху осећала најава нових страдања.

Шабачка организација се убрзо поново реорганизовала и за новог председника изабран је Милош Павловић, учитељ. Уведени су нови програми обуке грађана, пре свега из области прве помоћи, и то у сваком селу. Истовремено, то је било време сталних упозорења на могућност новог рата, због чега је појачан рад на промоцији значаја Црвеног крста, доношењу закона о његовом раду, као и на интензивирању активности са подмлатком Црвеног крста.

Непосредно пред почетак новог рата уследила је још једна реорганизација, а за председника је изабран Паун Протић. Гласине о новим патњама и страдањима, нажалост, нису биле неосноване – било је јасно да ће Црвени крст поново имати пуне руке посла.

Наставиће се.