Hola, buenas noches

Залазак сунца у Хавани је колоритни догађај. Град, чудесно, упија последње дневне трептаје светлости. Фасаде, попут камелеона, гипко мењају боје, добијајући, од наранџасто - исијавајућег неба, валер топле позлате.

Сенке балкона, од кованог гвожђа, издужују се дубоко преко улица и тргова, где на калдрми, корачајући по њима сада без страха, можете до ситних детаља видети сво мајсторство њихових градитеља.

А кад се на град спусти вечерњи мрак, тада дискретна светлост, уличних лампи и ненаметљивих неона, узвраћа илузију, па на тим истим балконима и фасадама, можете видети своју покретну сенку.

Са тим нестварним осећајем, да не корачаш сам, већ да си увек у добром друштву, упутили смо се ка Sociedad Cultural Rosalia de Castro.

Успут, свратили смо, на по један Mojitо у омалени кафе La Bodeguita del Medio.

Фотографије: Тања Николић

Успут, свратили смо, на по један Mojitо у омалени кафе La Bodeguita del Medio

У овој ,,радњи на средини,, Хемингвеј је, као карипски алас, често долазио, да са локалним рибарима разговара о инстикту сабљарки и лукавству туна. Иако и сам власник Мајсторског писма, одгонетао је са њима, до последње чаше, тајне риболовачког заната.

Легенда каже да је ту и упознао старца Santjaga.

Просторно мала “Bodeguita“ је најкомфорнији локал у Хавани.

Од раног јутра, на улици, окупљају се бројни гости, намамљени Son Cubano звуком.

Од раног јутра, на улици, окупљају се бројни гости, намамљени Son Cubano звуком, Фотографије: Тања Николић

Пије се - naturalmente - ледени чај од нане помешан са белим румом, усклађују се кораци са ритмом познате музике, и размењују се осмеси са непознатим званицама.

На крају, на уљаној фасади, ишараној именима и потписима са свих меридијана, дописао сам и имена: Тања и Зоран, ћирилицом, како би читав свет могао да разуме, да смо и ми ту били, и да би се радо вратили.

Фотографије: Тања Николић

На крају, на уљаној фасади, ишараној именима и потписима са свих меридијана, дописао сам и имена: Тања и Зоран, ћирилицом, како би читав свет могао да разуме, да смо и ми ту били, и да би се радо вратили

На путу ка Културном центру Rosalia de Castro, пролазимо поред мермерне терасе хотела Inglaterra, где туристичка, „аристократија,, са Веџвудовим прибором за јело, ужива у вечери, уз аутентичне ритмове музике.

А испред, једна сићушна и времешна бака, неоптерећена амбијентом, заиграла је салсу.

Ова плесачица, од преко деведесет година, без речи, поручила нам је, да је срце младо док у њему има страсти, а да се не игра само док си млад, већ да си млад док год играш.

Ова плесачица, од преко деведесет година, без речи, поручила нам је, да је срце младо док у њему има страсти, а да се не игра само док си млад, већ да си млад док год играш, Фотографије: Тања Николић

Подмлађени овим призором, дошли смо на концерт, достојних баштиника легендарног ансамбла Buena Vista Social Club.

Угостила нас је, рустична палата са двориштем у средини, око којег су се уздигле галерије, са балконима од кованог гвожђа, које овом простору, са погледом на звезде, дају посебну акустичну снагу.

Поветарац, који све време струји кроз објекат, указао ми је на прву ,,непремостиву,, разлику у односу на Кубанце. Они се, за разлику од нас не плаше промаје, напротив, они је песмом призивају.

Већ са првим тактовима, Son Cubano музике, схватите, да садашњи ансамбл, није копија старих мајстора, већ достојни - next generation - истог сензибилитета и темперамента.

Већ са првим тактовима, Son Cubano музике, схватите, да садашњи ансамбл, није копија старих мајстора, већ достојни - next
generation - истог сензибилитета и темперамента, Фотографије: Тања Николић

Салса, болеро, румба и самба - од првог такта, подигле су на ноге лагане, све присутне.

А песма - Chan Chan – чији сам рефрен, несвесно, све време боравка у Хавани певушио, на нестваран начин, разоткрива душу Кубанске музике.

Она, није само коктел речи, сазвежђе осећања, ход по месечини. Она је загонетни преображај бола у сладострашће, таме у блесак, туге у радост.

Son Cubano је лагана шетња, кроз брда и долове Кубе, карипски мерак, где свесно продужаваш корак, из познатог у непознато, где је ритам као - amor del destino - у сталној борби, за своју судбину, и са својом судбином.

Ако је музика ,,мека моћ,, онда је Куба светска сила.

А при повратку, у улици Lamparilla, у непосредној близини нашег смештаја, наше разигране сенке прешле су ,неопрезно,, преко једног комшијског стана у приземљу.

Фотографије: Тања Николић

Поветарац, који све време струји кроз објекат, указао ми је на прву ,,непремостиву,, разлику у односу на Кубанце. Они се, за разлику од нас не плаше промаје, напротив, они је песмом призивају

Та гарсоњера од 20-так квадрата, у којој има места и за дневни боравак, кухињу и гаражу, у трену, вратила ме је у реалност.

На двоседу, крај своје паркиране ‘’пеглице‘’ седео је пристојан човек, забринуто слушајући вести.

Са свог балкона, ослоњен на ограду од кованог гвожђа, без страха за себе, осетио сам свеж поноћни ветар.

Знајући, да сваки прави Habaneros зна, кад му са Атлантика прети опасност, упитао сам се, да ли је мој забринути комшија читао Фокнера?

За разлику од Хемингвеја, који је расипнички волео Кубу, Вилијам Фокнер је никада није посетио, али је, приликом доделе Нобелове награде, можда баш на њу помислио, када је рекао да ће, на његову жалост, Америка задржати за себе,своје најсветије право, да буде безумна на своју руку.

Buenas noches Habana, на твојој сам страни!

Крај…