У СПОМЕН на ивана саватиЋа
Иван Саватић, рођен у Засавици, живео у Шапцу, граду који је волео и у коме је провео највећи део живота, преминуо је у 81. години, 22. априла, на Младенце. Сахрањен је на шабачком Новом гробљу.
Поред редовног посла у Санитарној инспекцији, радио је као предавач и педагог. У Радничком универзитету организовао је курсеве хигијене, предавања о заштити од пожара и заштити при раду са транспортним средствима. У организацији Црвеног крста, годинама је, у граду и селима, предавао прву помоћ. Био је у комисији за испитивање возача и судски вештак из прописа хигијене и заштите човекове средине. У Медицинској и Школи ученика у привреди предавао је неколике предмете. Захваљујући његовом ангажовању, седамдесетих година су формиране Службе за заштиту човекове средине у Шапцу, које су мериле аерозагађење и радиле на озелењавању града. Био је председник Надзорног одбора Среског комитета омладине и секретар општинског Феријалног савеза.
Раду се научио од малих ногу, никад није заборавио да му је отац Димитрије говорио да мора да зна све сеоске послове, „никад се не зна кад могу затребати“.
У педесетседмој години је, због болести, отишао у пензију, што је зауставило активан живот, али, није сломило његов дух. Пензионерске дане је осмислио писањем прича, о „малим“ људима и стварним догађајима којих се живо сећао. Објавио је седам књига приповедне прозе: „У авиону над градом“, „Засавица, огледало лепоте“, „Шабачки мерак“, „Мачванска рапсодија 57“, „Беше, баш беше“, „Знање је знање дати“ и „Приче испод липе и крај камина“.
Ускоро, из штампе излази књига „Некад и сад“, која ће бити постхумно објављена. У рецензији за ову „књигу о времену доброте“, између осталог је забележено:
У осмој књизи прича Ивана Саватића, који се успешно опробао као реалистични приповедач и посведочио претходним књигама, читаоци постају посредни учесници у једном смисленом и заокруженом животу, у којој је љубав константа и најважнији лик у свим причама.
У књизи су садржане 23 приче, писане лаким, разумљивим језиком без имало претенциозности, са намером да спасу од заборава људе и догађаје, миље минулог века. Прва је о селу Засавица, у коме је аутор рођен и чије је вредности, честитост и праведност, пре свега, сачувао и пронео кроз живот. Поред фактографских података, праћених адекватним фотографијама, приповедач осветљава живот у том селу, у ком се „без обзира на тешке услове, на све стране орила песма“, увек, и „кад се иде на њиву, по повратку и кад се, због кише, остајало код куће“. Чињеници да неки мештани никад нису изашли из Засавице, чак ни у суседна села на вашаре и славе, а да су увек били задовољни и весели, писац се искрено чуди. Постојао је ред, недељом се није радило, ишло се у цркву, у госте, седело на клупи до шора, на приредбе у Дом културе, на фудбалске утакмице. Тада су људи разговарали једни са другима, „нису били отуђени као данас“. Захваљујући ауторовом сликовитом приповедању, читалац „види“ и осећа мирисе поља и ливада, заоране земље, минулих времена, радости које више нема. Ту је и „крушка илињача код колебе“, која би, да је нису посекли, „имала много тога да каже“, кудеља, која је некада била „главни сеоски производ“, јер се од ње правила одећа, пешкири, торбе, повезачи, вреће... Улична прела, која су почињала после Светог Илије, била су у оно време главна атракција у селу.
У књизи сећања упознајемо Миладина, „сеоског делију“, који је због стаса и лепоте, био регрутован у коњицу Краљеве гарде, Брану, кога је због имиџа „баџе“, напустила прва жена Илинка и „пошла за другог“, животни пут Бате Чекића... Ту су и Хасан, Џаид и Мустафа, стари шабачки посластичари, пекар Брка, Фејзула и његова ћевапџиница, Мухарем и прича о крвној освети. Невероватно је и задивљујуће са каквом се прецизношћу аутор сећа не само људи који су обележили његов живот, него и „епизодних“ ликова, чак и оних који су били само у пролазу, сведочећи да нико, ниједан човек, ниједна ситуација, није без смисла и промисла Божјег, у који је дубоко веровао. Саватић је добро запажао зато што је обраћао пажњу на људе око себе, познате и непознате, „мале“ и „велике“, тражећи оне којима може да помогне. Аутентична људска доброта извире из ових редова.
Дирљива је прича „Неуручена књига“, о просјаку који би пречучао пре подне поред зида Општинског суда од раног пролећа до касне јесени и коме би се сваки пут обрадовао што га види живог. Када је објавио књигу „Мачванска рапсодија 57“, у којој је написао причу „Улични просјак“, намеравао је да му је поклони и написао посвету, али се „тог пролећа није појавио, очито да није преживео зиму“. С обзиром да међу шабачким просјацима није нашао никог сличног свом бившем пријатељу, аутор је сачувао овај примерак као још једну од успомена којима обилује и ова књига.
Приповедач и опомиње, ненаметљиво али убедљиво, претачући у поуке богато животно и радно искуство. Читаоци упознају мајстор Доцу који је, заборавивши народну мудрост ““ „Кад радиш поштено, пола зараде је ђаволово, кад радиш непоштено, све је његово“, остао и без новца и без породице.
Засебно је поглавље „Тако је писао Божидар Новаковић Рокан“. У овој, последњој целини, аутор је прикупио, обрадио и објавио приче и песме свог пријатеља, желећи да остане забележен и његов траг на свету који је напустио.
Живо и аутентично, читко и доступно, израњају приче о људима и догађајима из Шапца и околине, али и Хан Пијеска, у ком је некада краљ Александар Карађорђевић имао вилу и Сарајева са његовом Баш Чаршијом „у којој се чуо уједначени звук чекића у кујунџијским радњама“, које је аутор памтио до последњег дана.
Уверења смо да ће ову књигу читаоци прихватити раширеног срца, онако како би Саватићево дело и требало читати“.
Поред редовног посла у Санитарној инспекцији, радио је као предавач и педагог. У Радничком универзитету организовао је курсеве хигијене, предавања о заштити од пожара и заштити при раду са транспортним средствима. У организацији Црвеног крста, годинама је, у граду и селима, предавао прву помоћ. Био је у комисији за испитивање возача и судски вештак из прописа хигијене и заштите човекове средине. У Медицинској и Школи ученика у привреди предавао је неколике предмете. Захваљујући његовом ангажовању, седамдесетих година су формиране Службе за заштиту човекове средине у Шапцу, које су мериле аерозагађење и радиле на озелењавању града. Био је председник Надзорног одбора Среског комитета омладине и секретар општинског Феријалног савеза.
Раду се научио од малих ногу, никад није заборавио да му је отац Димитрије говорио да мора да зна све сеоске послове, „никад се не зна кад могу затребати“.
У педесетседмој години је, због болести, отишао у пензију, што је зауставило активан живот, али, није сломило његов дух. Пензионерске дане је осмислио писањем прича, о „малим“ људима и стварним догађајима којих се живо сећао. Објавио је седам књига приповедне прозе: „У авиону над градом“, „Засавица, огледало лепоте“, „Шабачки мерак“, „Мачванска рапсодија 57“, „Беше, баш беше“, „Знање је знање дати“ и „Приче испод липе и крај камина“.
Ускоро, из штампе излази књига „Некад и сад“, која ће бити постхумно објављена. У рецензији за ову „књигу о времену доброте“, између осталог је забележено:
У осмој књизи прича Ивана Саватића, који се успешно опробао као реалистични приповедач и посведочио претходним књигама, читаоци постају посредни учесници у једном смисленом и заокруженом животу, у којој је љубав константа и најважнији лик у свим причама.
У књизи су садржане 23 приче, писане лаким, разумљивим језиком без имало претенциозности, са намером да спасу од заборава људе и догађаје, миље минулог века. Прва је о селу Засавица, у коме је аутор рођен и чије је вредности, честитост и праведност, пре свега, сачувао и пронео кроз живот. Поред фактографских података, праћених адекватним фотографијама, приповедач осветљава живот у том селу, у ком се „без обзира на тешке услове, на све стране орила песма“, увек, и „кад се иде на њиву, по повратку и кад се, због кише, остајало код куће“. Чињеници да неки мештани никад нису изашли из Засавице, чак ни у суседна села на вашаре и славе, а да су увек били задовољни и весели, писац се искрено чуди. Постојао је ред, недељом се није радило, ишло се у цркву, у госте, седело на клупи до шора, на приредбе у Дом културе, на фудбалске утакмице. Тада су људи разговарали једни са другима, „нису били отуђени као данас“. Захваљујући ауторовом сликовитом приповедању, читалац „види“ и осећа мирисе поља и ливада, заоране земље, минулих времена, радости које више нема. Ту је и „крушка илињача код колебе“, која би, да је нису посекли, „имала много тога да каже“, кудеља, која је некада била „главни сеоски производ“, јер се од ње правила одећа, пешкири, торбе, повезачи, вреће... Улична прела, која су почињала после Светог Илије, била су у оно време главна атракција у селу.
У књизи сећања упознајемо Миладина, „сеоског делију“, који је због стаса и лепоте, био регрутован у коњицу Краљеве гарде, Брану, кога је због имиџа „баџе“, напустила прва жена Илинка и „пошла за другог“, животни пут Бате Чекића... Ту су и Хасан, Џаид и Мустафа, стари шабачки посластичари, пекар Брка, Фејзула и његова ћевапџиница, Мухарем и прича о крвној освети. Невероватно је и задивљујуће са каквом се прецизношћу аутор сећа не само људи који су обележили његов живот, него и „епизодних“ ликова, чак и оних који су били само у пролазу, сведочећи да нико, ниједан човек, ниједна ситуација, није без смисла и промисла Божјег, у који је дубоко веровао. Саватић је добро запажао зато што је обраћао пажњу на људе око себе, познате и непознате, „мале“ и „велике“, тражећи оне којима може да помогне. Аутентична људска доброта извире из ових редова.
Дирљива је прича „Неуручена књига“, о просјаку који би пречучао пре подне поред зида Општинског суда од раног пролећа до касне јесени и коме би се сваки пут обрадовао што га види живог. Када је објавио књигу „Мачванска рапсодија 57“, у којој је написао причу „Улични просјак“, намеравао је да му је поклони и написао посвету, али се „тог пролећа није појавио, очито да није преживео зиму“. С обзиром да међу шабачким просјацима није нашао никог сличног свом бившем пријатељу, аутор је сачувао овај примерак као још једну од успомена којима обилује и ова књига.
Приповедач и опомиње, ненаметљиво али убедљиво, претачући у поуке богато животно и радно искуство. Читаоци упознају мајстор Доцу који је, заборавивши народну мудрост ““ „Кад радиш поштено, пола зараде је ђаволово, кад радиш непоштено, све је његово“, остао и без новца и без породице.
Засебно је поглавље „Тако је писао Божидар Новаковић Рокан“. У овој, последњој целини, аутор је прикупио, обрадио и објавио приче и песме свог пријатеља, желећи да остане забележен и његов траг на свету који је напустио.
Живо и аутентично, читко и доступно, израњају приче о људима и догађајима из Шапца и околине, али и Хан Пијеска, у ком је некада краљ Александар Карађорђевић имао вилу и Сарајева са његовом Баш Чаршијом „у којој се чуо уједначени звук чекића у кујунџијским радњама“, које је аутор памтио до последњег дана.
Уверења смо да ће ову књигу читаоци прихватити раширеног срца, онако како би Саватићево дело и требало читати“.
Мирјана Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
