ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ У КОЦЕЉЕВИ
РАДОСТ НА ДАР
Идеја Робин Худа: да се узме од оних који имају мало више и да се да онима којима то стварно значи ““ у пракси
Да се хуманост учи и развија од малих ногу схватили су наставник верске наставе Ранко Кнежевић и школски психолог Драгица Симић. Стога су недавно покренули и реализовали акцију прикупљања школског прибора под слоганом “Радост на дар“.
- Идеја се родила када сам упознао конкретно једног дечака у школи у Дружетићу који пише оловком дугачком само шест, седам центиметара и то није једино дете код којег сам спазио тај проблем. Аналогно ми је одмах прошла мисао како се овде у школи у Коцељеви деца гађају гумицама на одморима и другим прибором. Тада се родила идеја Робин Худа да се узме од оних који имају мало више и да се да онима којима то стварно значи - каже иницијатор, вероучитељ Ранко, чију идеју је радо прихватила психолог ове школе и кренула у реализацију.
Акција је трајала пет дана и у току само једне радне недеље прикупљена је велика количина школског прибора која ће бити подељена деци у сеоским школама. Још битније од количине прикупљеног прибора, како кажу ови млади ентузијасти, јесте чињеница да је у акцији учествовао велики број ђака.
- Деца су радо поклањала другарима све оно што им је вишак. Ја сам презадовољан. Нисам очекивао такав одзив. Прво су деца акцију схватила као компензацију, а после смо их ми подсетили да је част бити у прилици помоћи ономе коме је помоћ потребна, да је то благодет. Онда су они схватили да у ствари чине праву ствар иако не добију ништа за узврат у материјалном смислу, па чак ни смајлић беџ којим смо их ми награђивали за поступак даривања прибора. Било је и оних који су у кутију истресали чак и свој прибор па следећи час нису имали чиме да пишу - рекао је Ранко Кнежевић.
Према његовим речима примаран циљ акције јесте био да се сакупи прибор, али је такође важан циљ био да деца прошире видике и стекну одређене навике, да погледају и виде шта се дешава лево и десно од њих, да се развија солидарност а не себичност.
Драгици Симић као школском психологу битан сегмент акције је пут за здраво одрастање и стасавање деце у хумане људе, који ће бити спремни да помогну другима у невољи. Она није крила задовољство због успешно реализоване акције и великог одзива ђака.
- Одушевили су ме својом хуманошћу. Ја сам се трудила да им објасним зашто то радимо и чини ми се да су они то јако добро схватили. Давали су и свој прибор за рад, своје пернице, своје оловке...Суштина акције је развијање хуманости, људскости, да деца стекну тај осећај помоћи некоме. Веома је битно то развијати посебно у основној школи. Они су се хвалили својим учитељицама и учитељима како су помогли и како су за узврат добили беџ. На овај начин деца лакше развијају свест о томе колико је важно да и другима поред нас буде добро како би било добро и нама. Они су заправо сами развијали акцију, почели су међусобно да говоре о томе, да се хвале како су добили беџ смајлић за учешће у акцији и сами су ширили позитивну енергију. Неки су доносили новац али смо им саветовали да за ту суму купе нешто у књижари и донесу. Скупљање овог вида помоћи сигурно не би имао жељену тежину и сумњам да би деца из такве акције нешто научила - изјавила је Драгица Симић и додала да су и поједине колеге у школи ову акцију препознали као добар модел за решавање одређених проблема.
- Са појединим колегама смо заиста презадовољни. Између осталих, велику подршку смо добили од Весне Поповић, Љиљане Илинчић, Наде Савић, Мире Лазаревић, Добривоја Дојчиновића... Посебно смо захвални нашем колеги Верољубу Бабићу који је донео све оно што му је претекло из књижаре коју је некада имао - истакла је Симић.
Ранку и Драгици је такође важно да могу да рачунају на подршку у колективу и да постоје људи који размишљају на сличан начин, те су сада спремнији за покретање, како кажу, озбиљнијих акција.
- Битно је да људи схвате да није добро то чаурење, да многе ствари можемо и морамо да покренемо сами. Ми смо обично ту једни за друге само кад дође стани-пани, кад надође вода или нагрне војска. Требали би да обратимо пажњу једни на друге и у неким нормалним приликама и сигуран сам да би брже и напредовали- додаје наставник верске наставе.
Говорећи о дистрибуцији прикупљеног прибора иницијатор акције је напоменуо да ће све што је донирано бити подељено деци у четвороразредним, како истиче, заборављеним школама, којих се нико не сећа и у којима је веома тешко радити.
- Зато смо решили да их се сетимо, да им олакшамо рад. Када држим часове на пример у Зуквама имам прилику да видим учитељицу која у школи има четири детета и сви су различитог узраста. Иду у различите разреде. Она је принуђена да ради четири лекције истовремено са тим ђацима пет или шест часова у току једног дана. Притом доноси дрва, угаљ, ложи ватру...Баш бих волео да видим да ли постоји нешто теже од тога, пошто у школама у урбаним срединама кукају како немају климу или се у учионици надуо ламинат. Нама су некако увек изговори водич - закључио је Ранко Кнежевић.
Да се хуманост учи и развија од малих ногу схватили су наставник верске наставе Ранко Кнежевић и школски психолог Драгица Симић. Стога су недавно покренули и реализовали акцију прикупљања школског прибора под слоганом “Радост на дар“.
- Идеја се родила када сам упознао конкретно једног дечака у школи у Дружетићу који пише оловком дугачком само шест, седам центиметара и то није једино дете код којег сам спазио тај проблем. Аналогно ми је одмах прошла мисао како се овде у школи у Коцељеви деца гађају гумицама на одморима и другим прибором. Тада се родила идеја Робин Худа да се узме од оних који имају мало више и да се да онима којима то стварно значи - каже иницијатор, вероучитељ Ранко, чију идеју је радо прихватила психолог ове школе и кренула у реализацију.
Акција је трајала пет дана и у току само једне радне недеље прикупљена је велика количина школског прибора која ће бити подељена деци у сеоским школама. Још битније од количине прикупљеног прибора, како кажу ови млади ентузијасти, јесте чињеница да је у акцији учествовао велики број ђака.
- Деца су радо поклањала другарима све оно што им је вишак. Ја сам презадовољан. Нисам очекивао такав одзив. Прво су деца акцију схватила као компензацију, а после смо их ми подсетили да је част бити у прилици помоћи ономе коме је помоћ потребна, да је то благодет. Онда су они схватили да у ствари чине праву ствар иако не добију ништа за узврат у материјалном смислу, па чак ни смајлић беџ којим смо их ми награђивали за поступак даривања прибора. Било је и оних који су у кутију истресали чак и свој прибор па следећи час нису имали чиме да пишу - рекао је Ранко Кнежевић.
Према његовим речима примаран циљ акције јесте био да се сакупи прибор, али је такође важан циљ био да деца прошире видике и стекну одређене навике, да погледају и виде шта се дешава лево и десно од њих, да се развија солидарност а не себичност.
Драгици Симић као школском психологу битан сегмент акције је пут за здраво одрастање и стасавање деце у хумане људе, који ће бити спремни да помогну другима у невољи. Она није крила задовољство због успешно реализоване акције и великог одзива ђака.
- Одушевили су ме својом хуманошћу. Ја сам се трудила да им објасним зашто то радимо и чини ми се да су они то јако добро схватили. Давали су и свој прибор за рад, своје пернице, своје оловке...Суштина акције је развијање хуманости, људскости, да деца стекну тај осећај помоћи некоме. Веома је битно то развијати посебно у основној школи. Они су се хвалили својим учитељицама и учитељима како су помогли и како су за узврат добили беџ. На овај начин деца лакше развијају свест о томе колико је важно да и другима поред нас буде добро како би било добро и нама. Они су заправо сами развијали акцију, почели су међусобно да говоре о томе, да се хвале како су добили беџ смајлић за учешће у акцији и сами су ширили позитивну енергију. Неки су доносили новац али смо им саветовали да за ту суму купе нешто у књижари и донесу. Скупљање овог вида помоћи сигурно не би имао жељену тежину и сумњам да би деца из такве акције нешто научила - изјавила је Драгица Симић и додала да су и поједине колеге у школи ову акцију препознали као добар модел за решавање одређених проблема.
- Са појединим колегама смо заиста презадовољни. Између осталих, велику подршку смо добили од Весне Поповић, Љиљане Илинчић, Наде Савић, Мире Лазаревић, Добривоја Дојчиновића... Посебно смо захвални нашем колеги Верољубу Бабићу који је донео све оно што му је претекло из књижаре коју је некада имао - истакла је Симић.
Ранку и Драгици је такође важно да могу да рачунају на подршку у колективу и да постоје људи који размишљају на сличан начин, те су сада спремнији за покретање, како кажу, озбиљнијих акција.
- Битно је да људи схвате да није добро то чаурење, да многе ствари можемо и морамо да покренемо сами. Ми смо обично ту једни за друге само кад дође стани-пани, кад надође вода или нагрне војска. Требали би да обратимо пажњу једни на друге и у неким нормалним приликама и сигуран сам да би брже и напредовали- додаје наставник верске наставе.
Говорећи о дистрибуцији прикупљеног прибора иницијатор акције је напоменуо да ће све што је донирано бити подељено деци у четвороразредним, како истиче, заборављеним школама, којих се нико не сећа и у којима је веома тешко радити.
- Зато смо решили да их се сетимо, да им олакшамо рад. Када држим часове на пример у Зуквама имам прилику да видим учитељицу која у школи има четири детета и сви су различитог узраста. Иду у различите разреде. Она је принуђена да ради четири лекције истовремено са тим ђацима пет или шест часова у току једног дана. Притом доноси дрва, угаљ, ложи ватру...Баш бих волео да видим да ли постоји нешто теже од тога, пошто у школама у урбаним срединама кукају како немају климу или се у учионици надуо ламинат. Нама су некако увек изговори водич - закључио је Ранко Кнежевић.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
