ЖЕЉКО ВЕСЕЛИНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК СИНДИКАТА „СЛОГА“
НЕИЗВЕСНОСТ СЕ НАСТАВЉА
Пре усвајања закона речено нам је да ће нови Закон о раду омогућити лакше запошљавање, а у пракси имамо само лакше отпуштање. Деценија изолације је учинила да не будемо конкурентни у области тешке индустрије, те нас сада инвеститори посматрају као државу у којој је могуће развијати тзв. „шрафцигер индустрију“. Држава хитно мора да уведе платне разреде
О положају радника у Србији, протестима запослених у јавном сектору и ефектима новог Закона о раду, разговарали смо са Жељком Веселиновићем, председником синдиката „Слога“
Пре девет месеци усвојен је нови Закон о раду. Какви су његови ефекти у пракси?
- Ефекат је никакав, раван нули. За девет месеци нисам чуо да је било интересовања за било какву озбиљну инвестицију у Србији. Пре усвајања закона речено нам је да ће нови Закон о раду омогућити лакше запошљавање, а у пракси имамо само лакше отпуштање. Закон је створен за рачун послодаваца, којима, због велике незапослености и малих зарада, одговара могућност да лако отпуштају раднике. Мислим да и у наредном периоду не можемо очекивати никакве промене на боље.
До краја године треба да се реши питање скоро 50.000 запослених у предузећима у реструктурирању. Каква ће бити њихова судбина?
- Прво треба да се пронађу критеријуми шта нам представља јавни сектор. Здравство, просвета и полиција се третирају тако. У здравству и полицији имамо хроничан мањак запослених, а они свакако нису виша. Вишак запослених постоји у појединим републичким и локалним јавним предузећима и државним агенцијама. Иако је било говора да ће се највећи број агенција укинути, то се није догодило, јер ниједна странка на власти не може себи да дозволи тај луксуз да затвара установе у које по правилу запошљава своје чланове. У њима су плате енромне, а добијају их лојални чланови странака. Са друге стране, већина предузећа у реструктурирању ће отићи у стечај, а судбина њихових радника биће тешка. Недавно сам разговарао са запосленима у некадашњем гиганту „ИМТ“. Тамо је тренутно запослено свега 300 људи, а како ствари стоје, једино што ће добити је социјални програм. У таквим фирмама раде људи који нису примили плате по годину-две дана. Индустрија нам је у колапсу, изостала је реиндустријализација а са њом и шанса да некадашњи гиганти преживе, буду конкурентни и послују позитивно.
Читава држава је усмерена на решење проблема смедеревске Железаре, док се о судбини радника неких других компанија, попут шабачке „Зорке“, није водило рачуна.
- Прилике у Железари познајем одлично, јер сам тамо радио до 2008. године. Евентуални престанак рада ове фабрике би могао да представља социјалну бомбу. Не ради се само о судбини 5.500 радника, већ и о њиховим породицама, као и фирмама које сарађују са овом фабриком. Видећемо каква ће бити судбина Железаре са новим менаџментом. Ова фабрика је специфична и по безбедоносној структури, јер би и у случају затварања сви радници морали да раде скоро годину дана на затварању, док би за одржавање по затварању морало да буде ангажовано 500-600 запослених. Велики системи су пропали због неодговорне привредне политике, али и других фактора, попут санкција и застарелости технологије. Деценија изолације је учинила да не будемо конкурентни у области тешке индустрије, те нас сада инвеститори посматрају као државу у којој је могуће развијати тзв. „шрафцигер индустрију“, односно место где ће се производити не превише компликовани полупроизводи. Потребна нам је реиндустријализација, где морамо видети који системи могу да опстану. Домаћим фабрикама се мора пружити заштита, због сопствених, државних интереса.
Синдикат „Слога“ је подржао протесте просветних радника. Да ли су њихови захтеви оправдани? Министар Вербић је рекао да је скоро 10.000 запослених у просвети вишак.
- Мислим да је то претња, јер министарство није успело да се договори са свим синдикатима. Без обзира на критике да просветни раднице не раде много, свако нормалан подржава захтеве просветних радника. То су људи који су задужени за образовање наше деце, а који, сигуран сам, не могу бити мотивисани да раде за плату од 30.000 динара.
У појединим системима, попут Електропривреде, плате неквалификованих радника су веће него плате професора. Како је то могуће?
- Држава хитно мора да уведе платне разреде. Неквалификовани радник, без обзира у ком државном предузећу ради мора да има сличну зараду. Исти систем важи и за високообразоване раднике у државном апарату. Мени је, као синдикалцу, драго да су радници ЕПС успели да се изборе за добар колективни уговор, али разумем и све друге, попут лекара и просветних радника, који, са правом, постављају питање због чега су њихова примања толико нижа када се и они финансирају из буџета. Жалосно је што су професије које су важне за будућност наше деце у потпуности деградиране.
Једна од критика рада синдиката је да се баве заштитом положаја само радника запослених у јавном сектору. Како то коментаришете? Да ли је могуће синдикално организовање у приватном сектору, пре свега у мањим компанијама?
- Синдикати у приватним предузећима су организовани само у оним фирмама које добијају субвенције од државе или које су затекле јаке синдикате по приватизацији. Посебно се истичу немачке, америчке и скандинавске фирме које у својим земљама имају развијене синдикате. Са друге стране, поједине фирме, попут јужнокорејске „Јуре“ не дозвољавају синдикално организовање. Због тога плаћају казне, али им се, очигледно, више исплети да буду кажњени а да наставе са кршењем права радника. У таквим и у мањим компанијама је немогуће деловати кроз синдикате.
Синдикати су нејединствени, а то је један од највећих проблема. Држава води антисиндикалну кампању, што се види по томе да имамо позиционе и опозиционе синдикате. Појединци се труде да синдикати које они предводе буду уз власт, рачунајући на високе плате и бенефиције које такав положај доноси. Са друге стране, „Слога“ не пристаје на компромисе и на решења која угрожавају положај радника, који је већ довољно тежак, каже Веселиновић.
О положају радника у Србији, протестима запослених у јавном сектору и ефектима новог Закона о раду, разговарали смо са Жељком Веселиновићем, председником синдиката „Слога“
Пре девет месеци усвојен је нови Закон о раду. Какви су његови ефекти у пракси?
- Ефекат је никакав, раван нули. За девет месеци нисам чуо да је било интересовања за било какву озбиљну инвестицију у Србији. Пре усвајања закона речено нам је да ће нови Закон о раду омогућити лакше запошљавање, а у пракси имамо само лакше отпуштање. Закон је створен за рачун послодаваца, којима, због велике незапослености и малих зарада, одговара могућност да лако отпуштају раднике. Мислим да и у наредном периоду не можемо очекивати никакве промене на боље.
До краја године треба да се реши питање скоро 50.000 запослених у предузећима у реструктурирању. Каква ће бити њихова судбина?
- Прво треба да се пронађу критеријуми шта нам представља јавни сектор. Здравство, просвета и полиција се третирају тако. У здравству и полицији имамо хроничан мањак запослених, а они свакако нису виша. Вишак запослених постоји у појединим републичким и локалним јавним предузећима и државним агенцијама. Иако је било говора да ће се највећи број агенција укинути, то се није догодило, јер ниједна странка на власти не може себи да дозволи тај луксуз да затвара установе у које по правилу запошљава своје чланове. У њима су плате енромне, а добијају их лојални чланови странака. Са друге стране, већина предузећа у реструктурирању ће отићи у стечај, а судбина њихових радника биће тешка. Недавно сам разговарао са запосленима у некадашњем гиганту „ИМТ“. Тамо је тренутно запослено свега 300 људи, а како ствари стоје, једино што ће добити је социјални програм. У таквим фирмама раде људи који нису примили плате по годину-две дана. Индустрија нам је у колапсу, изостала је реиндустријализација а са њом и шанса да некадашњи гиганти преживе, буду конкурентни и послују позитивно.
Читава држава је усмерена на решење проблема смедеревске Железаре, док се о судбини радника неких других компанија, попут шабачке „Зорке“, није водило рачуна.
- Прилике у Железари познајем одлично, јер сам тамо радио до 2008. године. Евентуални престанак рада ове фабрике би могао да представља социјалну бомбу. Не ради се само о судбини 5.500 радника, већ и о њиховим породицама, као и фирмама које сарађују са овом фабриком. Видећемо каква ће бити судбина Железаре са новим менаџментом. Ова фабрика је специфична и по безбедоносној структури, јер би и у случају затварања сви радници морали да раде скоро годину дана на затварању, док би за одржавање по затварању морало да буде ангажовано 500-600 запослених. Велики системи су пропали због неодговорне привредне политике, али и других фактора, попут санкција и застарелости технологије. Деценија изолације је учинила да не будемо конкурентни у области тешке индустрије, те нас сада инвеститори посматрају као државу у којој је могуће развијати тзв. „шрафцигер индустрију“, односно место где ће се производити не превише компликовани полупроизводи. Потребна нам је реиндустријализација, где морамо видети који системи могу да опстану. Домаћим фабрикама се мора пружити заштита, због сопствених, државних интереса.
Синдикат „Слога“ је подржао протесте просветних радника. Да ли су њихови захтеви оправдани? Министар Вербић је рекао да је скоро 10.000 запослених у просвети вишак.
- Мислим да је то претња, јер министарство није успело да се договори са свим синдикатима. Без обзира на критике да просветни раднице не раде много, свако нормалан подржава захтеве просветних радника. То су људи који су задужени за образовање наше деце, а који, сигуран сам, не могу бити мотивисани да раде за плату од 30.000 динара.
У појединим системима, попут Електропривреде, плате неквалификованих радника су веће него плате професора. Како је то могуће?
- Држава хитно мора да уведе платне разреде. Неквалификовани радник, без обзира у ком државном предузећу ради мора да има сличну зараду. Исти систем важи и за високообразоване раднике у државном апарату. Мени је, као синдикалцу, драго да су радници ЕПС успели да се изборе за добар колективни уговор, али разумем и све друге, попут лекара и просветних радника, који, са правом, постављају питање због чега су њихова примања толико нижа када се и они финансирају из буџета. Жалосно је што су професије које су важне за будућност наше деце у потпуности деградиране.
Једна од критика рада синдиката је да се баве заштитом положаја само радника запослених у јавном сектору. Како то коментаришете? Да ли је могуће синдикално организовање у приватном сектору, пре свега у мањим компанијама?
- Синдикати у приватним предузећима су организовани само у оним фирмама које добијају субвенције од државе или које су затекле јаке синдикате по приватизацији. Посебно се истичу немачке, америчке и скандинавске фирме које у својим земљама имају развијене синдикате. Са друге стране, поједине фирме, попут јужнокорејске „Јуре“ не дозвољавају синдикално организовање. Због тога плаћају казне, али им се, очигледно, више исплети да буду кажњени а да наставе са кршењем права радника. У таквим и у мањим компанијама је немогуће деловати кроз синдикате.
Синдикати су нејединствени, а то је један од највећих проблема. Држава води антисиндикалну кампању, што се види по томе да имамо позиционе и опозиционе синдикате. Појединци се труде да синдикати које они предводе буду уз власт, рачунајући на високе плате и бенефиције које такав положај доноси. Са друге стране, „Слога“ не пристаје на компромисе и на решења која угрожавају положај радника, који је већ довољно тежак, каже Веселиновић.
М.Максимовић
Најновији број
25. април 2024.
