МИЛУТИН Ж. ПАВЛОВ
СЛИКА ЕДВАРДА МУНКА У КУЋИ МОГ БРАТА
( Други део)
Разастирем пред очима наслове медицинских књига као бесмислени шпил тарот карата у ишчитавању личне судбине. Ноздрвама трагам за мирисима лековитог биља. Ништа, само гомилам слике са латинским називима у којима се не сналазим.
Никуд из ове коже. Уходи ме сопствена сенка оседлана Ђаволом. Имам ли двојника у себи самом? Двоструко лице гунђа у мени, а не зна шта ће са уклетим речима на језику или куда би без дуплог образа у профилу? Можда сам дојадио и салашарској тишини или јој једноставно, сопственом ћутњом у невреме, нисам ни дорастао?! Најтеже је тражити кривца у себи, а не подлећи сопственом ласкању. Да, наивно сам упадао у замке туђих подвала, кадикад ми је и рођена мисао приређивала подвалу коју и данас носим као усијани жиг на ковертираном срцу. Нисам вампир да би био тајанствен. Борим се и у сну да добрим пригушим зло. Зло уме да нагриза и разједа душу, да ненадано излети као грабљиви лешинар, да ме унизи и укаља поразом, глупошћу, да ме котрља угруваног стидом и срамотом. Иза најситније злобе осећам се мизерно, ништавно; при самој помисли на злобу, стресем се, обузме ме гађење. Ђаво не спава, он је увек пропето спреман и страшилу усред њиве да науди. Враг зна коме се ја то ковертирам, зарад личне утехе, да смирим учињене увреде, увреде од којих се не може побећи, али које се могу ублажити и које ми се могу опростити. Не постоји орах, испао из обележеног јата гавранова, о чије стабло се нисмо огрешили. Не вреди ми то слегање раменима у сопственом огледалу, без геста покајања... Живим ли посрнуло време? Невидиво, а посувраћено, дрхти ми на длану изврнуте рукавице, сатна казаљка.
Блиску везаност имам са Гришом и Фодором, браћом по матери, али сам некако удаљен од Јакова; мени бар, очево презиме не чини неку близину.
Гриша је плаховит, очас плане, уме бити прек уз одсечну официрску реч којој уме бити војнички одан. Федор је тих, фамилијарни памук, уредно успорен, осмехнуто спретан за сваки шрафцигер. Јаков кипи од обести и зависти, још ако наврне коју чашицу ракије, очас започне кавгу, замахне измакнутом столицом, обавезно се узјогуни песницама као да је у вестерн филму.
Мој очух, Гришин и Федоров отац, умео је у налету непредвидиве јарости, преврнути пун астал са недељним ручком.
- Боље је угостити керове, него дивље окотнике!
Мати би бежала у шталу, горко би јецала над јаслама међ коњима, а ја би се сјуривао ка ујаковој кући, да ловачком пушком примири напаст пијаног очуха. Минуле су кише, врућине, кошаве и снегови, али порцулански тањири са емајлираним посуђем и никлованим есцајгом, сабласном звоњавом, не излазе ми из памети, загубе се неко време, и ненадано блесну на белом згужваном столњаку.
Ни очуха више нема, намакао је себи омчу конопца окаченог о кваку кухињских врата. Брисала је те ноћи кошава мокра и блатњава.
Гриша је развезао очеву омчу и окупао га. Глатко избријаном, облачећи белу кошуљу, без кравате, са тегет оделом и назувајући му чарапе са ципелама, говорио је: Нека ти на том вечном путу буде онолико лепо колико си мука нама оставио! Положио га на одар и чело главе, уденуту у песак, припалио свећу. На сахрани очевој није га било. Очуха сам испратио са Федором и Јаковом. Покопан је, уз брундање земље над ковчегом у раци, у, казали би, пуној тишини коју у животу није подносио, на рубу гробља где се, обично, сахрањују самоубице.
Очух ме је често водио у циркус. Показивао ми и неке мађионичарске трикове са црвеним, плавим и белим марамицама. Упознао ме са главним кловном Колорадо циркуса. То што волим комедијаша у себи, од њега ми је, коначно, знало се то и пре Шопенхауера, свет око нас је запетљан циркуским сценама и афектно црним представама са олаким комедијантима у пролазу.
Хектар земље и кућни тал, даровно сам, судски овереним потписом, оставио Гриши и Федору.
Гриша је хектар дароване му њиве, уцело, продао мени непознатом купцу. Зашто; не знам? Можда никада ни сазнати нећу.
Ближи се сумрак. Салашарска веранда упире у засад кајсија и лешника. Тек, ту и тамо, међусобно забеле се глатка орахова стабла.
На моменте се осетим лагодно у царству салашарске тишине, а онда ме обузме страх од глуве осаме.
(Наставиће се...)
Никуд из ове коже. Уходи ме сопствена сенка оседлана Ђаволом. Имам ли двојника у себи самом? Двоструко лице гунђа у мени, а не зна шта ће са уклетим речима на језику или куда би без дуплог образа у профилу? Можда сам дојадио и салашарској тишини или јој једноставно, сопственом ћутњом у невреме, нисам ни дорастао?! Најтеже је тражити кривца у себи, а не подлећи сопственом ласкању. Да, наивно сам упадао у замке туђих подвала, кадикад ми је и рођена мисао приређивала подвалу коју и данас носим као усијани жиг на ковертираном срцу. Нисам вампир да би био тајанствен. Борим се и у сну да добрим пригушим зло. Зло уме да нагриза и разједа душу, да ненадано излети као грабљиви лешинар, да ме унизи и укаља поразом, глупошћу, да ме котрља угруваног стидом и срамотом. Иза најситније злобе осећам се мизерно, ништавно; при самој помисли на злобу, стресем се, обузме ме гађење. Ђаво не спава, он је увек пропето спреман и страшилу усред њиве да науди. Враг зна коме се ја то ковертирам, зарад личне утехе, да смирим учињене увреде, увреде од којих се не може побећи, али које се могу ублажити и које ми се могу опростити. Не постоји орах, испао из обележеног јата гавранова, о чије стабло се нисмо огрешили. Не вреди ми то слегање раменима у сопственом огледалу, без геста покајања... Живим ли посрнуло време? Невидиво, а посувраћено, дрхти ми на длану изврнуте рукавице, сатна казаљка.
Блиску везаност имам са Гришом и Фодором, браћом по матери, али сам некако удаљен од Јакова; мени бар, очево презиме не чини неку близину.
Гриша је плаховит, очас плане, уме бити прек уз одсечну официрску реч којој уме бити војнички одан. Федор је тих, фамилијарни памук, уредно успорен, осмехнуто спретан за сваки шрафцигер. Јаков кипи од обести и зависти, још ако наврне коју чашицу ракије, очас започне кавгу, замахне измакнутом столицом, обавезно се узјогуни песницама као да је у вестерн филму.
Мој очух, Гришин и Федоров отац, умео је у налету непредвидиве јарости, преврнути пун астал са недељним ручком.
- Боље је угостити керове, него дивље окотнике!
Мати би бежала у шталу, горко би јецала над јаслама међ коњима, а ја би се сјуривао ка ујаковој кући, да ловачком пушком примири напаст пијаног очуха. Минуле су кише, врућине, кошаве и снегови, али порцулански тањири са емајлираним посуђем и никлованим есцајгом, сабласном звоњавом, не излазе ми из памети, загубе се неко време, и ненадано блесну на белом згужваном столњаку.
Ни очуха више нема, намакао је себи омчу конопца окаченог о кваку кухињских врата. Брисала је те ноћи кошава мокра и блатњава.
Гриша је развезао очеву омчу и окупао га. Глатко избријаном, облачећи белу кошуљу, без кравате, са тегет оделом и назувајући му чарапе са ципелама, говорио је: Нека ти на том вечном путу буде онолико лепо колико си мука нама оставио! Положио га на одар и чело главе, уденуту у песак, припалио свећу. На сахрани очевој није га било. Очуха сам испратио са Федором и Јаковом. Покопан је, уз брундање земље над ковчегом у раци, у, казали би, пуној тишини коју у животу није подносио, на рубу гробља где се, обично, сахрањују самоубице.
Очух ме је често водио у циркус. Показивао ми и неке мађионичарске трикове са црвеним, плавим и белим марамицама. Упознао ме са главним кловном Колорадо циркуса. То што волим комедијаша у себи, од њега ми је, коначно, знало се то и пре Шопенхауера, свет око нас је запетљан циркуским сценама и афектно црним представама са олаким комедијантима у пролазу.
Хектар земље и кућни тал, даровно сам, судски овереним потписом, оставио Гриши и Федору.
Гриша је хектар дароване му њиве, уцело, продао мени непознатом купцу. Зашто; не знам? Можда никада ни сазнати нећу.
Ближи се сумрак. Салашарска веранда упире у засад кајсија и лешника. Тек, ту и тамо, међусобно забеле се глатка орахова стабла.
На моменте се осетим лагодно у царству салашарске тишине, а онда ме обузме страх од глуве осаме.
(Наставиће се...)
Најновији број
25. април 2024.
