ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ РАТНОГ ПАДА БЕОГРАДА И АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ
ЗАХВАЛНОСТ ЈЕ НАЈВЕЋИ ПОДСТРЕК ЗА НОВЕ ПОДВИГЕ
Дреновчанин Живан Ј. Кезић легендарни командант Сремског добровољачког одреда и српски официр који је 1915. последњи напустио Београд
Ово је прича Живана Ј. Кезића капетана ““ инвалида, последњем војном старешини Сремског добровољачког одреда. Рођен је у Дреновцу од оца Јована Кезића и мајке Насте. Био је по чину капетан и командант Сремског добровољачког одреда и официр који је 1915. године последњи напустио Београд. Истакао се као бранилац Дунавског кеја у борбама за Београд 1915. године. О његовим војним подвизима говори и наш чувени писац Добрица Ћосић у свом познатом делу „Време смрти“, водећи га под именом Живко Кезић.
Живан је имао рођеног брата Ивана Ј. Кезића до6ровољца о којем је писао Јов. Сретеновић у листу „Ратни поменик“ из 1938. године:
„Рођен у селу Дреновцу, среза Мачванског, Округа Подринског 1897. године. Одрастао је у старинској патријахалној кући мачванској и васпитаван од оца старог добровољца и мајке Шумадинке.
У почетку светског рата Иван врши дужност деловође велике Дреновачке општине. Сви су га ценили и волели, а стари људи мачвански Ивана су узимали за пример својој деци.
Поред свега тога лепог почаствовања, Иван „Ица“, није био задовољаи својим стањем. Њега је вукла друга жеља. Он је желео пушку, борбу, чојство и јунаштво. Његов стари отац ратовао за слободу и независност Србије, водио чете по бојним пољима, био рањаван, и постао неспособан; његов једини брат - „Кика“ („Кика“ је надимак Живана Кезића), бори се и води крваве чете већ три године по бојним пољима, а он - Иван, седи у општини и пише!... То не може бити... оставиће и оца и мајку и отићи ће и он иако још млад.
Месеца јуна 1915. године Ица се креће од куће, пешачи од Дреновца до Београда. На Чукарици сазнаје да му је брат као командир чете на малој ади „Зимовнику“ - по тамној ноћи прелази Саву чамцем на „Зимовник“, састаје се са братом, учествује у одбрани Аде десетину дана, а потом моли брата да га прими и упише у чету. Био је одбијен речима:
““ Ицо, отац и мајка не знају где си ти. Још ниси способан за војску, а ја као брат не могу те примити у моју чету. Иди кући, чувај оца, мајку и сестре, а ја ћу се за све вас, борити...
““ Не Кико, не. Кући се могу вратити тек онда, када не будем више чуо аустријске топове и митраљезе на обали Саве код Дреновца. Збогом Кико, видећемо се после завршеног рата код наше слободне куће!
Још исте ноћи оставио је брата на малој ади „Зимовнику“, прешао преко Саве на Чукарицу, отишао на Дрину. Ступио у другу јединицу, наоружао се, ступио у борбу, борио се раме уз раме са старијим друговима, а када је настало наше одступање, одступао је и Иван. Борећи се кроз Албанију, Иван је погинуо (са 19 година, у месту Фијери) негде близу Тиране, његов гроб је остао непознат његовој самохраној мајци, сестрама и брату „Кики“. Ивановог оца Јована су Аустријанци претукли (поживео 61 годину), а мајка остала да живи сама на огњишту храброг сина Ице...“
Након рата Живан Кезић се бавио списатељством и написао више аутентичних текстова о свом војевању. Тако је 1919. године, као учесник и последњи старешина у одбрани Београда, у листу „Београдске општинске новине“ описао уличне борбе у српској престоници у тексту под насловом „Борба са непријатељем по београдским улицама“.
Вредно помена је истаћи да је Живан Кезић био послератни лични телохранитељ краља Александра И Карађорђевића и пратио га свуда у државничким посетама и другде. Једино није био у краљевој пратњи приликом последњег краљевог боравка у Марсеју, у Француској 1934. године, када је и извршен атентат на српског краља Александра. Службе задужене за краљеву безбедност су сматрале да ће француска стража бити сасвим довољна за краљеву сигурност, што се на крају, нажалост, показало недовољним. До краја свог живота Живан је патио што није био уз свог краља када је извршено злочиначко убиство.
У листу народне захвалности „Ратни поменик“ из 1937. године (уредништво и администрација листа Кнегиње Љубице бр. 21а у Београду) своја лична запажања и размишљања кроз ратне догађаје у којима је учествовао у својству судионика и очевица страдања војске и народа српски официр описује на следећи начин:
ЖИВАН Ј. КЕЗИЋ:
ТРИ СЕДМА ПУКА
У туђини, без крова и огњишта, без милих и драгих, без игде икога свога. Изгнаници смо. Луталице. Огњишта ђедовска нам разорена, а светиње оскрнављене. Старе мајке уцвељене, ђедови са ситном дечицом и нејачи у збег се склонили, а сада, кријући се од очију мрских непријатеља, преживљавају најцрње дане свога живота. Уздишу и проклињу неслогу словенску. Далеко смо од својих топлих и богатих огњишта, живимо пустињачким животом. Уздишемо и ми, проклињемо судбину Србије а са њом и судбину све велике словенске браће, која су вештачким и политичким путем растављени једни од других, тако да скоро никада у тешким приликама један другоме помоћи не можемо.
У туђини смо. На туђем земљишту, под туђим кровом и одором, седимо и мислимо, а једина нам утеха беше што смо своју груду земље јуначки бранили и за њу гинули до последњег даха свога и до последњег метка. Гинули смо и море крви пролили, али нисмо жалили јер је све то прилог Отаджбини, која нам је дражија од свега. Сањамо о јунаштву наших старих јуначина и витезова, сањамо и о нашем сопственом јунаштву и силним победама, које задобисмо ратујући поносни и горди јер, иако мали бројем, бејасмо велики делима својим. Нашим радом, јунаштвом и племенитим делима задивисмо цео свет. Нама се дивише наши савезници и пријатељи, а поред њих и наши највећи напријатељи.
Живесмо од минуле славе и дивних успомена, а по карти Балкана и осталих делова простране Европе, на којима живи наш словенски народ, наши груби, крвави и израњављени прсти, непрекидно шеташе, показујући један другоме колико је велико, огромно и снажно Словенство. Показивасмо један другом вештачки границе и тврде политичке бране, које нам сметаше да будемо једно, да будемо огромна и силна Словенска Држава. Поносисмо се огромним словенским државама, огромним бројем Словенске браће, али која корист, ми смо овде сами без игде икога свога. Браћа Руси су нам и сувише далеко; браћа Хрвати и Словенци још су под гвозденим јармом силне Хабсбуршке монархије; Браћа Чеси и Словаци исто тако: браћа Срби у Босни и Херцеговини, Срему, Банату, Бачкој и Барањи такође: све је то ропским ланцима опасано. Трпе, ћуте, шкругућу зубима, умиру под ударцима тешких кундака солдата аустро-мађарских и херојски умиру. Браћа Бугари, иако нама најближи, само нас граница дели ““ наш Златни Тимок, у своје време ослобођени помоћу наше опште Словенске мајке ““ велике Русије, презреше братство и уместо захвалности мајки Русији за своју слободу, пређоше у табор наших општих словенских непријатеља, тражећи тамо некакву несигурну добит и срећу!
, сами смо у Мориовском и Малка Ниджеовом стењу. Стене хладне и неосетљиве, горе и кланци непроходни. Испели смо се на високе камењаре и као сури орлови са тих камењара гледамо своју поробљену Отаджбину. Ту смо, на капији Отаджбине, на домаку својих домова и својих милих и драгих. Са високих планина гледамо своје беле домове, осећамо дах свога народа. Ништа нам не вреди. Једина нам нада бејаше свемогући Бог, наша ратна срећа, наша несравњена жилавост, отпорност, нада за победом и наши драги савезници, који иако нам не беху браћа по крви, бејаху браћа по оружју.
Ту смо. Два брата један спрам другога. На словенској земљи, копају ровове, довлаче оруђа и спремају се за борбу на живот и смрт.
Зашто?
Нама Србима је познато и потпуно јасно, јер знамо шта хоћемо. Хоћемо својој кући, својој деци и на своја топла и јуначка огњишта.
Ко нам то пречи?
Брат Словен, истог језика, исте вере, истих обичаја.
Зашто?
Он не зна. Наређено му је. Има да се бије са својим братом, да гине и крв да пролива. Друго не сме ништа да зна и да мисли. Други о томе води рчауна.
А ко је тај?
Јасно је нама!
Није Словен и кроз жиле његовог тела не тече словенска крв. Он је послат у име штаба удружених Централних сила и његова је дужност да се овде на словенској земљи пролије што више братске словенске крви. Он је дотерао брата испред брата на љускаво Мориовско стење на свега 20 корака и сада једва чека да отпочне клање и уништавање наше.
Ту смо на линији, осећамо се, чујемо се, разумемо се, уздишемо, отимамо се од црних мисли да ћемо кроз неколико минута морати ударити један на другог и пролити своју сопствену ““ братску ““ Словенску крв, на своме сопственом словенском земљишту, а зашто?
Знамо и један и други, али тако мора бити. Браћи Бугарима је наређено и они морају, јер у сред Софије сада седи и диригује представник Централних сила, који је послат да искористи на овој страни бугарски народ и да проспе што више словенске крви. Крута немачка команда влада над осећајима бугарског народа. Бугарски народ је заведен за гору, он не зна где је и шта да ради. Уздише, дозива нас из својих мемљивих ровова и проклиње судбину, која га доведе овде.
Чујемо их, жалимо их, тешимо их и осуђујемо у исти мах, али нам то ништа не вреди. Код њих је преки ратни суд; ту су немачки и аустро-угарски официри; позади линије митраљеза и параграфи; претње о укидању хлеба и разоравању њихових огњишта. Слушати морају, погрешити никако.
4. августа 1916. године (по старом), рано у свануће, када смо се и најмање надали, у правцу Леринске станице, села Врбена и Неокази-а задими се Пелагониска Равница. Наше предстраже ““ мртве страже, напрегоше очни вид да утврде шта је то и откуда тај огромни облак од прашине. Из густих и прљавих облака појави се читава дивизија бугарске и немачке коњице, јуре к нама а у исто време, на линији од Чегана и планине Буфа, отпоче страшна пушчана и митраљеска, а потом и артиљеријска ватра.
Беше нам јасно. Нападнути смо. Брат се устремио на брата. Тера га виша сила, мора, јер назад не сме.
Борба беше јака и крвава. Проли се море крви и с једне и с друге стране на самој капији наше поробљене Отаджбине. Братска крв се пуши по Пелагониској равни, а преживела словенска браћа чуде се заједничкој несретној работи.
И по трећи пут примисмо борбу са браћом Бугарима. Морамо. На прагу смо, али преко прага не можемо. Пред кућом смо, жељни смо свога топлог огњишта, мајчиног загрљаја и крова ђедовског. Не дају нам јер то захтевају бугарски ““ по несрећи савезници. ““ Уместо да од Леринске станице кренемо Пелагониском Равницом преко Бабуне и Скопља својим белим домовима, морали смо се вратити натраг на Мориовско љускаво стење и на врхове Горничевских и Малка Ничеовских планина. Стигосмо на Чеган и Шумовиту Косу: на голе косе повише села Патели, изнад Островског и Петрског језера стадосмо и одахнусмо. Заустависмо силне валове нападача, а са врхова Чегана, Шумовите косе и Овчије Главе поново угледамо врхове поробљених планина.
У јесен 1916. године кретосмо са Чегана, код тврдог Горничева пробисмо фронт, а после свега два дана стигосмо на обалу Црне Реке, пређосмо је и већ смо једва једном на своме тлу, на својој рођеној груди земље.
После заузећа Кајмакчалана Браздасте и Рововске Косе, Усамљеног Ћувика, нађосмо се очи у очи са Седмим пуком бугарске војске. Бијемо се и дан и ноћ и један другога немилосредно сатиремо. Мозак нам стао, ум нам отказао послушност, постали смо обичне машине, навијени смо и ми функционишемо бесвесно. Наш седми пук хтео би кући, али нам тај пут пречи седми пук ““ браће Бугара.
Око половине зиме 1916. године, једне тамне мокре и до зла Бога страшне ноћи, седимо у каљавом и снежном рову. Објавнице испред ровова с времена на време опале по неки пушчани метак, тек колико руке да загреју и сан растерају. По неки топовски метак прохуји изнад наших уморних глава, иде у позадину непријатељске војске, свали се негде и свом силином дрекне, те страшном експолозијом узнемири и пробуди бугарске штабове и резерве. Седимо и даље, зима нам је, ребра нам подрхтавају, руке и ноге нам укочене као дрва, трчимо по рову и позади рова, дувамо у каљаве и изубијане шаке, загревамо се. Тешко нам је исувише, у својим главама замишљамо како би то силно и благотворно било да нам је бар само један ватраљ жара, да се сити нагрејемо, чај укувамо и у свој намучени стомак нешто топло унесемо. Немамо нигде ништа, и то жељно задовољство не можемо овде уживати јер смо свега 20 корака удаљени од непријатеља. Трпимо ми, трпи и наш комшија ““ противник. И њему је исто онако зима као и нама, и он се злопати као и ми. Два седма пука, укопани један спрам другога, проводе у мемљивим рововима своје најлепше дане, младост и доба највећег рада и привређивања. Дотрча батаљонски ордонанс Анђелковић из Малог Мокрог Луга и рапортира:
““ Господине потпоручниче, све нам долази појачање. Долази нам још један седми пук! Сад смо јаки, као земља. Један наш, један бугарски седми пук и један руски седми пук ““ све братски пукови где ће нам сада бити крај?
Не прође ни пола сата од како је ордонанс известио о доласку појачања, иза ровова зачу се тихи разговор. Ослушнусмо и разумесмо руски говор.
““ Здрав жељају, проговори руски официр, који сагнут уђе у ров.
““ Здраво брате и добро нам дошао, одговори му наш командир. Пружише један другом руке, стискоше а потом их раширише, загрлише се, уста им се слише у један, држе се тако дуго и дуго, хтели би да се растану, не могу, хтели би један другом нешто да кажу, не могу, али сузе, братске сузе које обилно натапаше груба и необријана лица она два брата, јасно рекооше све. Војници стали, и наши и руски, посматрају овај братски сусрет, а они би хтели један другоме нешто да кажу, али братске сузе радоснице им не дају. Сузе радоснице рекоше све. После дугог времена седоше оба официра на каљаво камење, које беше уместо седишта у робу, гледаше се, и опет се грлише и љубише, а потом отпоче споразум о смени наших јединица на левом крилу од наше чете и о линији поседнутих положаја од стране непријатеља.
““ Драги брате, рече наш командир руском официру Саши (Александру из Одесе), ево нас овде, ту смо три седма пука. Један је руски, други српски а трећи је опет братски ““ бугарски. Од овог тренутка имамо да се бијемо, крв лијемо и гинемо са разним циљевима и осећајима. Српски седми пук бије се и гине са жељом да ослободи своје заробљено огњиште и породице, бугарски седми пук бије се и гине по ћефу и нарађењу Врховне Команде Централних сила, а руски седми пук дошао је овде да се бије и гине за праведну ствар, са жељом да српском седмом пуку помогне да дође до свога разореног огњишта и казни непослушног брата Бугарина.
До зоре те ноћи изврши се смена. Руси сменише наш 6 пук, испред села Будимираца, а крвави Западни Крш доби на своја плећа и трећег словеначког брата. Још исте ноћи, приликом исправљања неких делова линије фронта, Руси су били нападнути од Бугара. Следовао је контра напад, а и у том контра нападу руски седми пук успео је да мало напредује. Друге ноћи, регрут из Бизерте, Јездимир, са још једним својим другом из свог места на објавници приметио је на једном камену силуету непријатељског војника, привукао је се као лисица дрекнуо је, а противник је бацио пушку и предао се младом али храбром регруту. Доведен је код командира на саслушање. Стао је пред командира војнички, поздравио је оштро и рапортирао:
““ Аз сум старши. По занимање сум даскал. Аз сум интелегентан човек. Аз позинам това лоша работа шчо чинимо тука. Тако мораше да будет, нија не сме криви за това!
““ Тако је јуначе, одговори му командир и понуди га да седне. Када је старши сео спрам командира, добио је цигарету и коњака да се окрепи. Од једаред командир изрогачи очи, на раменима старшиа стајао је број седам. Старши се пак загледао у рамена командира и он види број седам! Да не беше ово, ми би досада или завршили рат, или би још чували стражу на Дрини, Сави и Дунаву. Наши домови не би били порушени, не би било оволико гробова по урвинама македонских планина; по албанским кршевима и баруштинама; по морским дубинама и по целој жаркој Африци и далеком Сибиру. И наши и ваши домови били би читави, народ срећан и задовољан и живели би у миру, слози и љубави као права браћа.
Македонске планине тресу се из темеља. Три словенска брата се ухватила у коштац, бију се и крв лију, кости пуцају а јаруге се пуне гробовима несрећне браће. Телефони зује на све стране. О количини просуте братске крви распитују се Беч, Пешта, Берлин, Цариград и Софија, Солун, Петроград, Париз, Рим, Лондон и цела Америка. Сви су ради да чују колико је до сада мртвих и рањених на једној и другој страни и како се ова несрећна браћа држе у братској борби. Мртви и рањени леже на све стране, уста им сува, вапију за помоћ. Чујемо их, разумемо их, јер сва три брата говоре једним истим језиком, сваки рањеник шкрипи зубима и виче: Јао мајко моја!
Прекиде се прва борба, све се утише и наста мир. Крв братске пуши се на све стране. Ми, преживели ратници, поправљамо порушене заклоне, уздишемо и жалимо братску крв, јер су сва три седма пука наша.
Сличних примера у историји света није било, ово је ваљда судбина Словена хтела да искали свој гњев због греха браће Бугара, те да буду кажњени од браће Руса, који су их створили и ослободили.
Тврда капија за улаз у Србију прште у парам парчад, ми кретосмо победносно своме разореном огњишту, у страховитом гоњењу разбијеног непријатеља погледали смо згаришта наших домова, продужили смо даље и када су грешници пали на грешна колена и замолили мир, наше победоносне заставе залепршаше се на врху Триглава; на обали Јадранског мора и испред надувене Пеште.
Нека нам греси бивших политичара буду савет и наук за увек. Нека у будуће љубав, братство и слога међу Словенима буде вечита, да би и ми могли живети срећно и у задовољству, као остали срећни и велики народи.
Живан је имао рођеног брата Ивана Ј. Кезића до6ровољца о којем је писао Јов. Сретеновић у листу „Ратни поменик“ из 1938. године:
„Рођен у селу Дреновцу, среза Мачванског, Округа Подринског 1897. године. Одрастао је у старинској патријахалној кући мачванској и васпитаван од оца старог добровољца и мајке Шумадинке.
У почетку светског рата Иван врши дужност деловође велике Дреновачке општине. Сви су га ценили и волели, а стари људи мачвански Ивана су узимали за пример својој деци.
Поред свега тога лепог почаствовања, Иван „Ица“, није био задовољаи својим стањем. Њега је вукла друга жеља. Он је желео пушку, борбу, чојство и јунаштво. Његов стари отац ратовао за слободу и независност Србије, водио чете по бојним пољима, био рањаван, и постао неспособан; његов једини брат - „Кика“ („Кика“ је надимак Живана Кезића), бори се и води крваве чете већ три године по бојним пољима, а он - Иван, седи у општини и пише!... То не може бити... оставиће и оца и мајку и отићи ће и он иако још млад.
Месеца јуна 1915. године Ица се креће од куће, пешачи од Дреновца до Београда. На Чукарици сазнаје да му је брат као командир чете на малој ади „Зимовнику“ - по тамној ноћи прелази Саву чамцем на „Зимовник“, састаје се са братом, учествује у одбрани Аде десетину дана, а потом моли брата да га прими и упише у чету. Био је одбијен речима:
““ Ицо, отац и мајка не знају где си ти. Још ниси способан за војску, а ја као брат не могу те примити у моју чету. Иди кући, чувај оца, мајку и сестре, а ја ћу се за све вас, борити...
““ Не Кико, не. Кући се могу вратити тек онда, када не будем више чуо аустријске топове и митраљезе на обали Саве код Дреновца. Збогом Кико, видећемо се после завршеног рата код наше слободне куће!
Још исте ноћи оставио је брата на малој ади „Зимовнику“, прешао преко Саве на Чукарицу, отишао на Дрину. Ступио у другу јединицу, наоружао се, ступио у борбу, борио се раме уз раме са старијим друговима, а када је настало наше одступање, одступао је и Иван. Борећи се кроз Албанију, Иван је погинуо (са 19 година, у месту Фијери) негде близу Тиране, његов гроб је остао непознат његовој самохраној мајци, сестрама и брату „Кики“. Ивановог оца Јована су Аустријанци претукли (поживео 61 годину), а мајка остала да живи сама на огњишту храброг сина Ице...“
Након рата Живан Кезић се бавио списатељством и написао више аутентичних текстова о свом војевању. Тако је 1919. године, као учесник и последњи старешина у одбрани Београда, у листу „Београдске општинске новине“ описао уличне борбе у српској престоници у тексту под насловом „Борба са непријатељем по београдским улицама“.
Вредно помена је истаћи да је Живан Кезић био послератни лични телохранитељ краља Александра И Карађорђевића и пратио га свуда у државничким посетама и другде. Једино није био у краљевој пратњи приликом последњег краљевог боравка у Марсеју, у Француској 1934. године, када је и извршен атентат на српског краља Александра. Службе задужене за краљеву безбедност су сматрале да ће француска стража бити сасвим довољна за краљеву сигурност, што се на крају, нажалост, показало недовољним. До краја свог живота Живан је патио што није био уз свог краља када је извршено злочиначко убиство.
У листу народне захвалности „Ратни поменик“ из 1937. године (уредништво и администрација листа Кнегиње Љубице бр. 21а у Београду) своја лична запажања и размишљања кроз ратне догађаје у којима је учествовао у својству судионика и очевица страдања војске и народа српски официр описује на следећи начин:
ЖИВАН Ј. КЕЗИЋ:
ТРИ СЕДМА ПУКА
У туђини, без крова и огњишта, без милих и драгих, без игде икога свога. Изгнаници смо. Луталице. Огњишта ђедовска нам разорена, а светиње оскрнављене. Старе мајке уцвељене, ђедови са ситном дечицом и нејачи у збег се склонили, а сада, кријући се од очију мрских непријатеља, преживљавају најцрње дане свога живота. Уздишу и проклињу неслогу словенску. Далеко смо од својих топлих и богатих огњишта, живимо пустињачким животом. Уздишемо и ми, проклињемо судбину Србије а са њом и судбину све велике словенске браће, која су вештачким и политичким путем растављени једни од других, тако да скоро никада у тешким приликама један другоме помоћи не можемо.
У туђини смо. На туђем земљишту, под туђим кровом и одором, седимо и мислимо, а једина нам утеха беше што смо своју груду земље јуначки бранили и за њу гинули до последњег даха свога и до последњег метка. Гинули смо и море крви пролили, али нисмо жалили јер је све то прилог Отаджбини, која нам је дражија од свега. Сањамо о јунаштву наших старих јуначина и витезова, сањамо и о нашем сопственом јунаштву и силним победама, које задобисмо ратујући поносни и горди јер, иако мали бројем, бејасмо велики делима својим. Нашим радом, јунаштвом и племенитим делима задивисмо цео свет. Нама се дивише наши савезници и пријатељи, а поред њих и наши највећи напријатељи.
Живесмо од минуле славе и дивних успомена, а по карти Балкана и осталих делова простране Европе, на којима живи наш словенски народ, наши груби, крвави и израњављени прсти, непрекидно шеташе, показујући један другоме колико је велико, огромно и снажно Словенство. Показивасмо један другом вештачки границе и тврде политичке бране, које нам сметаше да будемо једно, да будемо огромна и силна Словенска Држава. Поносисмо се огромним словенским државама, огромним бројем Словенске браће, али која корист, ми смо овде сами без игде икога свога. Браћа Руси су нам и сувише далеко; браћа Хрвати и Словенци још су под гвозденим јармом силне Хабсбуршке монархије; Браћа Чеси и Словаци исто тако: браћа Срби у Босни и Херцеговини, Срему, Банату, Бачкој и Барањи такође: све је то ропским ланцима опасано. Трпе, ћуте, шкругућу зубима, умиру под ударцима тешких кундака солдата аустро-мађарских и херојски умиру. Браћа Бугари, иако нама најближи, само нас граница дели ““ наш Златни Тимок, у своје време ослобођени помоћу наше опште Словенске мајке ““ велике Русије, презреше братство и уместо захвалности мајки Русији за своју слободу, пређоше у табор наших општих словенских непријатеља, тражећи тамо некакву несигурну добит и срећу!
, сами смо у Мориовском и Малка Ниджеовом стењу. Стене хладне и неосетљиве, горе и кланци непроходни. Испели смо се на високе камењаре и као сури орлови са тих камењара гледамо своју поробљену Отаджбину. Ту смо, на капији Отаджбине, на домаку својих домова и својих милих и драгих. Са високих планина гледамо своје беле домове, осећамо дах свога народа. Ништа нам не вреди. Једина нам нада бејаше свемогући Бог, наша ратна срећа, наша несравњена жилавост, отпорност, нада за победом и наши драги савезници, који иако нам не беху браћа по крви, бејаху браћа по оружју.
Ту смо. Два брата један спрам другога. На словенској земљи, копају ровове, довлаче оруђа и спремају се за борбу на живот и смрт.
Зашто?
Нама Србима је познато и потпуно јасно, јер знамо шта хоћемо. Хоћемо својој кући, својој деци и на своја топла и јуначка огњишта.
Ко нам то пречи?
Брат Словен, истог језика, исте вере, истих обичаја.
Зашто?
Он не зна. Наређено му је. Има да се бије са својим братом, да гине и крв да пролива. Друго не сме ништа да зна и да мисли. Други о томе води рчауна.
А ко је тај?
Јасно је нама!
Није Словен и кроз жиле његовог тела не тече словенска крв. Он је послат у име штаба удружених Централних сила и његова је дужност да се овде на словенској земљи пролије што више братске словенске крви. Он је дотерао брата испред брата на љускаво Мориовско стење на свега 20 корака и сада једва чека да отпочне клање и уништавање наше.
Ту смо на линији, осећамо се, чујемо се, разумемо се, уздишемо, отимамо се од црних мисли да ћемо кроз неколико минута морати ударити један на другог и пролити своју сопствену ““ братску ““ Словенску крв, на своме сопственом словенском земљишту, а зашто?
Знамо и један и други, али тако мора бити. Браћи Бугарима је наређено и они морају, јер у сред Софије сада седи и диригује представник Централних сила, који је послат да искористи на овој страни бугарски народ и да проспе што више словенске крви. Крута немачка команда влада над осећајима бугарског народа. Бугарски народ је заведен за гору, он не зна где је и шта да ради. Уздише, дозива нас из својих мемљивих ровова и проклиње судбину, која га доведе овде.
Чујемо их, жалимо их, тешимо их и осуђујемо у исти мах, али нам то ништа не вреди. Код њих је преки ратни суд; ту су немачки и аустро-угарски официри; позади линије митраљеза и параграфи; претње о укидању хлеба и разоравању њихових огњишта. Слушати морају, погрешити никако.
4. августа 1916. године (по старом), рано у свануће, када смо се и најмање надали, у правцу Леринске станице, села Врбена и Неокази-а задими се Пелагониска Равница. Наше предстраже ““ мртве страже, напрегоше очни вид да утврде шта је то и откуда тај огромни облак од прашине. Из густих и прљавих облака појави се читава дивизија бугарске и немачке коњице, јуре к нама а у исто време, на линији од Чегана и планине Буфа, отпоче страшна пушчана и митраљеска, а потом и артиљеријска ватра.
Беше нам јасно. Нападнути смо. Брат се устремио на брата. Тера га виша сила, мора, јер назад не сме.
Борба беше јака и крвава. Проли се море крви и с једне и с друге стране на самој капији наше поробљене Отаджбине. Братска крв се пуши по Пелагониској равни, а преживела словенска браћа чуде се заједничкој несретној работи.
И по трећи пут примисмо борбу са браћом Бугарима. Морамо. На прагу смо, али преко прага не можемо. Пред кућом смо, жељни смо свога топлог огњишта, мајчиног загрљаја и крова ђедовског. Не дају нам јер то захтевају бугарски ““ по несрећи савезници. ““ Уместо да од Леринске станице кренемо Пелагониском Равницом преко Бабуне и Скопља својим белим домовима, морали смо се вратити натраг на Мориовско љускаво стење и на врхове Горничевских и Малка Ничеовских планина. Стигосмо на Чеган и Шумовиту Косу: на голе косе повише села Патели, изнад Островског и Петрског језера стадосмо и одахнусмо. Заустависмо силне валове нападача, а са врхова Чегана, Шумовите косе и Овчије Главе поново угледамо врхове поробљених планина.
У јесен 1916. године кретосмо са Чегана, код тврдог Горничева пробисмо фронт, а после свега два дана стигосмо на обалу Црне Реке, пређосмо је и већ смо једва једном на своме тлу, на својој рођеној груди земље.
После заузећа Кајмакчалана Браздасте и Рововске Косе, Усамљеног Ћувика, нађосмо се очи у очи са Седмим пуком бугарске војске. Бијемо се и дан и ноћ и један другога немилосредно сатиремо. Мозак нам стао, ум нам отказао послушност, постали смо обичне машине, навијени смо и ми функционишемо бесвесно. Наш седми пук хтео би кући, али нам тај пут пречи седми пук ““ браће Бугара.
Око половине зиме 1916. године, једне тамне мокре и до зла Бога страшне ноћи, седимо у каљавом и снежном рову. Објавнице испред ровова с времена на време опале по неки пушчани метак, тек колико руке да загреју и сан растерају. По неки топовски метак прохуји изнад наших уморних глава, иде у позадину непријатељске војске, свали се негде и свом силином дрекне, те страшном експолозијом узнемири и пробуди бугарске штабове и резерве. Седимо и даље, зима нам је, ребра нам подрхтавају, руке и ноге нам укочене као дрва, трчимо по рову и позади рова, дувамо у каљаве и изубијане шаке, загревамо се. Тешко нам је исувише, у својим главама замишљамо како би то силно и благотворно било да нам је бар само један ватраљ жара, да се сити нагрејемо, чај укувамо и у свој намучени стомак нешто топло унесемо. Немамо нигде ништа, и то жељно задовољство не можемо овде уживати јер смо свега 20 корака удаљени од непријатеља. Трпимо ми, трпи и наш комшија ““ противник. И њему је исто онако зима као и нама, и он се злопати као и ми. Два седма пука, укопани један спрам другога, проводе у мемљивим рововима своје најлепше дане, младост и доба највећег рада и привређивања. Дотрча батаљонски ордонанс Анђелковић из Малог Мокрог Луга и рапортира:
““ Господине потпоручниче, све нам долази појачање. Долази нам још један седми пук! Сад смо јаки, као земља. Један наш, један бугарски седми пук и један руски седми пук ““ све братски пукови где ће нам сада бити крај?
Не прође ни пола сата од како је ордонанс известио о доласку појачања, иза ровова зачу се тихи разговор. Ослушнусмо и разумесмо руски говор.
““ Здрав жељају, проговори руски официр, који сагнут уђе у ров.
““ Здраво брате и добро нам дошао, одговори му наш командир. Пружише један другом руке, стискоше а потом их раширише, загрлише се, уста им се слише у један, држе се тако дуго и дуго, хтели би да се растану, не могу, хтели би један другом нешто да кажу, не могу, али сузе, братске сузе које обилно натапаше груба и необријана лица она два брата, јасно рекооше све. Војници стали, и наши и руски, посматрају овај братски сусрет, а они би хтели један другоме нешто да кажу, али братске сузе радоснице им не дају. Сузе радоснице рекоше све. После дугог времена седоше оба официра на каљаво камење, које беше уместо седишта у робу, гледаше се, и опет се грлише и љубише, а потом отпоче споразум о смени наших јединица на левом крилу од наше чете и о линији поседнутих положаја од стране непријатеља.
““ Драги брате, рече наш командир руском официру Саши (Александру из Одесе), ево нас овде, ту смо три седма пука. Један је руски, други српски а трећи је опет братски ““ бугарски. Од овог тренутка имамо да се бијемо, крв лијемо и гинемо са разним циљевима и осећајима. Српски седми пук бије се и гине са жељом да ослободи своје заробљено огњиште и породице, бугарски седми пук бије се и гине по ћефу и нарађењу Врховне Команде Централних сила, а руски седми пук дошао је овде да се бије и гине за праведну ствар, са жељом да српском седмом пуку помогне да дође до свога разореног огњишта и казни непослушног брата Бугарина.
До зоре те ноћи изврши се смена. Руси сменише наш 6 пук, испред села Будимираца, а крвави Западни Крш доби на своја плећа и трећег словеначког брата. Још исте ноћи, приликом исправљања неких делова линије фронта, Руси су били нападнути од Бугара. Следовао је контра напад, а и у том контра нападу руски седми пук успео је да мало напредује. Друге ноћи, регрут из Бизерте, Јездимир, са још једним својим другом из свог места на објавници приметио је на једном камену силуету непријатељског војника, привукао је се као лисица дрекнуо је, а противник је бацио пушку и предао се младом али храбром регруту. Доведен је код командира на саслушање. Стао је пред командира војнички, поздравио је оштро и рапортирао:
““ Аз сум старши. По занимање сум даскал. Аз сум интелегентан човек. Аз позинам това лоша работа шчо чинимо тука. Тако мораше да будет, нија не сме криви за това!
““ Тако је јуначе, одговори му командир и понуди га да седне. Када је старши сео спрам командира, добио је цигарету и коњака да се окрепи. Од једаред командир изрогачи очи, на раменима старшиа стајао је број седам. Старши се пак загледао у рамена командира и он види број седам! Да не беше ово, ми би досада или завршили рат, или би још чували стражу на Дрини, Сави и Дунаву. Наши домови не би били порушени, не би било оволико гробова по урвинама македонских планина; по албанским кршевима и баруштинама; по морским дубинама и по целој жаркој Африци и далеком Сибиру. И наши и ваши домови били би читави, народ срећан и задовољан и живели би у миру, слози и љубави као права браћа.
Македонске планине тресу се из темеља. Три словенска брата се ухватила у коштац, бију се и крв лију, кости пуцају а јаруге се пуне гробовима несрећне браће. Телефони зује на све стране. О количини просуте братске крви распитују се Беч, Пешта, Берлин, Цариград и Софија, Солун, Петроград, Париз, Рим, Лондон и цела Америка. Сви су ради да чују колико је до сада мртвих и рањених на једној и другој страни и како се ова несрећна браћа држе у братској борби. Мртви и рањени леже на све стране, уста им сува, вапију за помоћ. Чујемо их, разумемо их, јер сва три брата говоре једним истим језиком, сваки рањеник шкрипи зубима и виче: Јао мајко моја!
Прекиде се прва борба, све се утише и наста мир. Крв братске пуши се на све стране. Ми, преживели ратници, поправљамо порушене заклоне, уздишемо и жалимо братску крв, јер су сва три седма пука наша.
Сличних примера у историји света није било, ово је ваљда судбина Словена хтела да искали свој гњев због греха браће Бугара, те да буду кажњени од браће Руса, који су их створили и ослободили.
Тврда капија за улаз у Србију прште у парам парчад, ми кретосмо победносно своме разореном огњишту, у страховитом гоњењу разбијеног непријатеља погледали смо згаришта наших домова, продужили смо даље и када су грешници пали на грешна колена и замолили мир, наше победоносне заставе залепршаше се на врху Триглава; на обали Јадранског мора и испред надувене Пеште.
Нека нам греси бивших политичара буду савет и наук за увек. Нека у будуће љубав, братство и слога међу Словенима буде вечита, да би и ми могли живети срећно и у задовољству, као остали срећни и велики народи.
Приредио: Зоран С. Радовановић дрk
Најновији број
25. април 2024.
