БРАНКУ ЋОПИЋУ У СПОМЕН
ВЕЧЕ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Поводом 100 година од рођења Бранка Ћопића, у препуној порти Саборног храма у Шапцу, уочи Ивањдана, уприличено је вече сећања на једног од најомиљенијих српских књижевника. Говорили су песник Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник Српске кљижевне задруге и протођакон др Љубомир Ранковић.
- Две ноћи су чаробне у години ““ Божићна и Ивањска, ноћ која је увек била инспирација за велике песнике, попут Шекспира и Гогоља. И ова Ивањска ноћ пали ватре сећања на детињство и књижевну љубав ““ Бранка Ћопића. Он има атрибут свог народа ““ најомиљенији српски и југословенски писац. Михиз је први запазио да је он песник туге, што је касније потврдила и песникиња из Бранковине , а Бранко се није бранио. “Башта сљезове боје је величанствени споменик српске књижевности, биографија и Бранка Ћопића и његовог народа. Ова библијска књига почиње најпотреснијим писмом српске књижевности. “Црни коњи, црне потковице“, Лоркин стих кога наводи у писму, тутњали су Бранковим животом и српским родом, рекао је др Ранковић.
Према речима Драгана Лакићевића, “Бранко је баштинио косовску , витешку традицију, а сви његови јунаци су били на путу славних предака“.
На једном месту, уз „Пионирску трилогију“, штампану у „Сабраним делима“ (1964), Бранко Ћопић је записао: „Шта желим да постигнем својим књигама? Желим исто оно што је народна револуција стварала од нас: да одгајам срећно и здраво покољење наших младих људи који ће знати да воле, цијене и чувају човјека, своју земљу и културу.“
Трагичан је крај земаљског пута Бранка Ћопића. Скоком са Бранковог моста, одлучио је да, према речима Достојевског, “врати улазницу у овај свет“. Освојила га је његова црна слутња: “видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд“.
Бранко Ћопић, основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, учитељску школу похађао је у Бањалуци, Делницама и Сарајеву, а завршио је у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године. Аутор је више књига прича и романа, збирки песама за одрасле и децу, међу којима су и култне књиге: „Пролом“ (1952), „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ (1955), „Глуви барут“ (1957), „Орлови рано лете“ (1959), „Не тугуј бронзана стражо“ (1962), „Башта сљезове боје“ (1969)“¦ Његова дела су превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
Изгон Бранка Ћопића
Бранка Ћопића, једног од највећих српских писаца, данас нигде нема. Онога који је, колико јуче, био најтиражнији, данас не штампају. Онога који је био међу децом најомиљенији, овдашња деца не познају. Изгон Ћопића из лектире, из издавачких кућа и школа, из јавности, из наших живота, из сећања, из памћења“¦
““ Разорили су државу, војску, судство, здравство, школство, породицу, сад разарају цркву, а већ одавно, и нарочито, културу, књижевност, поготово ону која стоји у темељу идентитета. Са књижевношћу ће то бити мало теже, јер се лако не одаје забораву оно што је на памћењу и сећању створено и што има незгодну моћ ““ да васкрсне. Био је уобразио да неће имати од чега да плати кирију и струју. Већи део народа, у то време, већ није имао од чега да плати. Страховао је да ће ускоро да дођу и да га одведу „мрке убице с људским ликом“. Говорио је: „Видим неку ноћ прохладну са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано ку䓦 Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири.“
Свашта је у својим стрепњама и сновиђењима слутио худи Бранко Ћопић, али да ће му дневни и ноћни вампир, и то још у његовој Босанској Крупи, са постоља бисте главу откинути и у контејнер је свалити ““ таквом мрачном уздарју није се могао надати. Високо горе на небу ““ недохватне су сени песника.
Човек двапут, а ево можда и трипут умире: једном кад стварно умре, други пут кад га и после смрти изгоне, и трећи пут кад га забораве. Бранко Ћопић неће бити никада заборављен.
У књигама Бранка Ћопића, које представљају цео један свет: географију, историју, хијерархију, породичне и друштвене односе, примећује Драган Лакићевић, важну улогу има ““ стриц. Уосталом, као и у пишчевом животу. Ћопић је рано остао без оца. Био је упућен на деду и стрица: „Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Нидже.“ Сенка тог стрица пратила је Ћопићеве многе књиге и године.
Рајко Петров Ного
- Две ноћи су чаробне у години ““ Божићна и Ивањска, ноћ која је увек била инспирација за велике песнике, попут Шекспира и Гогоља. И ова Ивањска ноћ пали ватре сећања на детињство и књижевну љубав ““ Бранка Ћопића. Он има атрибут свог народа ““ најомиљенији српски и југословенски писац. Михиз је први запазио да је он песник туге, што је касније потврдила и песникиња из Бранковине , а Бранко се није бранио. “Башта сљезове боје је величанствени споменик српске књижевности, биографија и Бранка Ћопића и његовог народа. Ова библијска књига почиње најпотреснијим писмом српске књижевности. “Црни коњи, црне потковице“, Лоркин стих кога наводи у писму, тутњали су Бранковим животом и српским родом, рекао је др Ранковић.
Према речима Драгана Лакићевића, “Бранко је баштинио косовску , витешку традицију, а сви његови јунаци су били на путу славних предака“.
На једном месту, уз „Пионирску трилогију“, штампану у „Сабраним делима“ (1964), Бранко Ћопић је записао: „Шта желим да постигнем својим књигама? Желим исто оно што је народна револуција стварала од нас: да одгајам срећно и здраво покољење наших младих људи који ће знати да воле, цијене и чувају човјека, своју земљу и културу.“
Трагичан је крај земаљског пута Бранка Ћопића. Скоком са Бранковог моста, одлучио је да, према речима Достојевског, “врати улазницу у овај свет“. Освојила га је његова црна слутња: “видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд“.
Бранко Ћопић, основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, учитељску школу похађао је у Бањалуци, Делницама и Сарајеву, а завршио је у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године. Аутор је више књига прича и романа, збирки песама за одрасле и децу, међу којима су и култне књиге: „Пролом“ (1952), „Доживљаји Николетине Бурсаћа“ (1955), „Глуви барут“ (1957), „Орлови рано лете“ (1959), „Не тугуј бронзана стражо“ (1962), „Башта сљезове боје“ (1969)“¦ Његова дела су превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.
Изгон Бранка Ћопића
Бранка Ћопића, једног од највећих српских писаца, данас нигде нема. Онога који је, колико јуче, био најтиражнији, данас не штампају. Онога који је био међу децом најомиљенији, овдашња деца не познају. Изгон Ћопића из лектире, из издавачких кућа и школа, из јавности, из наших живота, из сећања, из памћења“¦
““ Разорили су државу, војску, судство, здравство, школство, породицу, сад разарају цркву, а већ одавно, и нарочито, културу, књижевност, поготово ону која стоји у темељу идентитета. Са књижевношћу ће то бити мало теже, јер се лако не одаје забораву оно што је на памћењу и сећању створено и што има незгодну моћ ““ да васкрсне. Био је уобразио да неће имати од чега да плати кирију и струју. Већи део народа, у то време, већ није имао од чега да плати. Страховао је да ће ускоро да дођу и да га одведу „мрке убице с људским ликом“. Говорио је: „Видим неку ноћ прохладну са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано ку䓦 Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири.“
Свашта је у својим стрепњама и сновиђењима слутио худи Бранко Ћопић, али да ће му дневни и ноћни вампир, и то још у његовој Босанској Крупи, са постоља бисте главу откинути и у контејнер је свалити ““ таквом мрачном уздарју није се могао надати. Високо горе на небу ““ недохватне су сени песника.
Човек двапут, а ево можда и трипут умире: једном кад стварно умре, други пут кад га и после смрти изгоне, и трећи пут кад га забораве. Бранко Ћопић неће бити никада заборављен.
У књигама Бранка Ћопића, које представљају цео један свет: географију, историју, хијерархију, породичне и друштвене односе, примећује Драган Лакићевић, важну улогу има ““ стриц. Уосталом, као и у пишчевом животу. Ћопић је рано остао без оца. Био је упућен на деду и стрица: „Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Нидже.“ Сенка тог стрица пратила је Ћопићеве многе књиге и године.
Рајко Петров Ного
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
