СТВОРЕНИ СМО ДА СЕ РАДУЈЕМО

Оче Серафиме, Ви велику пажњу поклањате Светој тајни исповести, у којој и почиње суштински преображај?
- Човек мисли да може сам, а само Господ може да нас промени кроз Свете тајне, а једна од најважнијих је Света тајна исповести. Ми се запрљамо, оптеретимо гресима, што доводи до разних недаћа и болести у животу. Ако се искрено загледамо у себе, видимо своје грехе и исповедимо их, Господ нас очисти и растерети. Онај ко заиста жели помоћ од Бога, ко је искрен и има веру, тај је и добије. Ако нема исповести, молитве и причести, човек пада, увек у другом види узрок свога зла, своје грехе на другоме, уместо у себи.
Поред Свете тајне исповести, често служите Свету тајну јелеосвећења, која је дуго била скрајнута у српској цркви?
- Света тајна јелеосвећења је веома јака, чисти нас и од заборављених грехова. Многи су оздравили и од најтежих болести, неке које су лекари отписали. Ако је искрена исповест, уз јелеосвећење, болесник се исцељује. Данас има много случајева депресије, а највећи број депресивних стања потиче од наталожених, неисповеђених грехова. Пали анђели нам дошаптавају помисли, подмећу нам сличице, а ако се упецамо на те замке, постајемо поробљене жртве. Само би требало да се сетимо и одбацујемо лоше помисли које нас уводе у депресију. Да помињемо име Господње које растерује демоне.
И Ви сте имали искуство дубоке депресије, у три наврата. Први пут у Енглеској, где сте једно време студирали?
- Због моје гордости, Господ је допустио да останем сам. Из Београда, у коме сам имао много пријатеља, свирао и певао, живео веома лепо и весело, одједном сам се нашао у енглеској чамотињи где се Сунце не види по два месеца, где су људи хладни и скептични... Прву годину сам некако прегурао, међутим, почео је да се појављује некакав страх, а касније сам сам пао у тешку депресију. Много тога се сплело, имао сам породичних проблема, тада сам био некрштена душа, осећао сам се паралисано, нисам могао да учим. Чак сам тражио највишу кулу са које бих могао да се бацим и попео се горе, а онда ми се одједном појавио лик моје уплакане мајке и побегао сам одатле. То ме је сачувало. После тог искуства, уз подршку родитеља, вратио сам се у Београд, где сам врло брзо дошао себи и завршио студије.
Није лако живети данас у Србији, посебно младим људима?
- Данас људи живе у смртних гресима, као да то није ништа. Чак има тенденција и у цркви да се блуд зове физичком потребом, али, не можемо да мењамо речи Христове и да стављамо на рамена нешто што касније морамо да платимо. После све иде како не треба, ђаво саплиће. Млади данас немају пример добрих бракова, што би их охрабрило, нестабилна је економија, постоји страх од будућности... Ако се живи без јеванђеља, онда је то страшно тешко. Људи се понашају као да Бога нема, а Он нас никада не оставља, Милостиви, само неће да учествује у нашем неверју.
Људи се све теже одлучују за склапање брака, али је зато развода све више?
- Велика замка савременог човека је да би требало прво да заврши факултет, па тек после да се ожени. Дешава се да лако упадне у грехе, почне да живи са женом као да је његова, а није, и тако обоје скупљају терет, а све крене наопако и са факултетом и са женидбом. Буду заједно неколико година, па после не буде ништа од тога. А када је човек са неким годинама, после тога му је веома тешко да буде са неким другим. Деси се да се човек заљуби у другу, остави жену са којом је живео, а после само о њој прича, јер се није очистио. На венчању се добија анђео чувар за ту породицу, благослов на благостање. Млади се не одлучују на брак и због економске несигурности, али, Господ је рекао: „Немојте се бринути шта ћете јести, ни шта ћете пити, иштите најпре Царство Небеско, остало ће вам се додати.“ Када млади улазе у брак, ја их целоживотно исповедим, дам им период покајања, после тога их прво причестим, па их венчам. Свака кућа која је на Гоподу, на камену је и опстаће. Када у брак уђемо са свим својим гресима, онда то ђаво још више замота и све пође наопако, породице се распадну.
Ваш став је, да без обзира на тешку ситуацију, треба остати у Србији?
- Сви се надају неком бољем материјалном животу негде другде, али, није то више као што је било раније, да човек оде негде и заради велики новац. Отићи ћете одавде, постаћете део једне велике машинерије, плаћаћете рачуне тамо, деца ће постати добри Канађани или Швеђани, а кроз две, три генерације Срба неће бити. И питање спасења је такође проблематично. Деца код куће треба да буду Срби, а напољу Канађани, што је шизоидно стање. Ми умемо да преживимо и у најтежим ситуацијама, да се нашалимо, живимо четрдесет година под санкцијама, ако се неко наратовао, ми смо, нама ни последња времена неће бити тешка. Навикли смо. А тамо ће бити катастрофа. Када нема Христа, човек нема за шта да се ухвати. Ми смо у шпицу догађања, о чему се мало говори и тумачи. Добили смо, као народ, велику улогу - да очувамо веру.
У каквом је, по Вашем мишљењу, духовно стање српског народа данас?
- Ја сам велики оптимиста. Био сам у Грчкој, Русији, у многим земљама и мислим да наша црква има најмлађи састав. И поред зла комунизма који је покушао да нас уништи, отац Голијан је добро рекао: „Наше бабе су се тако добро причестиле да та причест траје генерацијама“. Деца бивших комуниста се враћају истинској вери, што охрабрује. Није то огроман број, али, увек је било и биће мало стадо. А Господ ће своје да одбрани.
Када је реч о последњим временима и пророчанствима која су везана за њих, говоримо о вероватноћама?
- Могућности су разне. Старац Јосиф из Ватопеда је писао о томе да ће бити ускоро нека турбуленција на Земљи, али да ће се, после тога, образовати једна православна земља и да ће Господ дати неких тридесетак година да се укрепи православље, пре него што дођу последња времена. Кад би сад Господ дошао, питање је ко би опстао. Има и код Светог Серафима нешто слично ““ да ће руски народ са неколико мањих православних народа формирати државу која ће бити моћна, страх и трепет за остатак света. Слично су говорили и Оптински и неки други старци. Али, када ће то бити, само Бог зна. Он може да одложи последња времена, да би се што више људи спасло. То је као прича о пророку Јони и Ниниви. Јесте Господ рекао да ће да уништи Нинивљане због њихових грехова, али, они су се покајали и то се није догодило.
Ваша порука за читаоце „Гласа Подриња“?
Да не осуђујемо, јер тако губимо много благодати, посебно се тога треба чувати после службе. Потребан је стални труд, ако не одустанемо кад паднемо, него наставимо са молитвом и ревношћу, тек тад се отварају добродетељи, које потиру страсти. Због наше гордости и глупости, Господ нема другог начина да нас освести, осим да допусти наше падове, и опет је то љубав Његова, да видимо где су нам слабости, да се смиримо. И важно је да се не бојимо. Крај свих фараона је на дну океана. Дато нам је све и нисмо створени да будемо забринути и несрећни, него да се радујемо.
Манастирска купељ
Једно време је у манастиру био Рус, отац Сергеј, велики љубитељ купељи, које су у духу руске традиције. Међутим, то је код нас изазвало велике полемике. Кад су монаси поставили прво буре, прозвали су их „секта каца“, пошто је било од купуса. Али, много људи је ту добило помоћ, према речима оца Серафима, они који су у депресији, неки који су имали проблеме са кичмом, избегли су операције преко те једноставне купељи која и даље изазива коментаре.
„Крштење погружењем је нешто сасвим друго, осећа се сила у томе. Једном приликом су дошли да ме посете моји другови из Гимназије. Пирја, који је свирао са мном заједно у групи „Месечари“ је Хрват, мајка му је Далматинка, отац Загорац, а он се родио у Москви. Ја питам - Ко ће да се крсти -, само Пирја каже ““ Ја. Кад смо дошли до бурета са хладном водом, он пита. - Јел може само глава? И потопи њега отац Сергеј три пута, Пирја израња и каже: - Осећам се свет. И стварно је био у великој благодати, сав је сијао. И многи други који су се ту крстили.“
Два су пута, монашки и брачни, и оба су благословена, с тим што се у монаштву душа венчава са Христом и од тога нема ништа лепше и узвишеније. Тешко је и једно и друго, али, мени се чини да је много лакше бити монах него отац породице, добар хришћанин и поштен човек у овим временима
Да би се радови на конаку манастира Свете Тројице Бјеле Воде привели крају, Ваша помоћ би добродошла уплатом на рачун 160-262955-15
М.Филиповић