ШАМПИОН КРЕНУО ИЗ ШКОЛСКОГ ДВОРИШТА

Сигурно да највећи број наших читалаца никада није ни чуо за стрит воркаут. Спорт је настао у Америци 80-их година, а обухвата различите вежбе снаге које се изводе на вратилу и разбоју. Шабац још увек нема клуб у овом спорту, али има дечаке који вредно тренирају и, за сада, једног шампиона, и то вишеструког. На међународном такмичењу одржаном недавно у Ваљеву, петнаестогодишњи Немања Станковић освојио је прва места у руским згибовима, пропадањима и обичним згибовима, био је други у пропадањима, а трећи у фристајлу. Из Ваљева је донео и пехар као најбољи најмлађи такмичар.
-За такмичење сам сазнао на интернету. На мој Фејсбук профил писали су ми људи који тренирају стрит вркаут, из различитих градова. Пратили су мој рад и сматрали су да сам добар и да бих требао да покушам, објашњава Немања.
Такмичило се око 300 учесника из целе Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, Немачке. Наступила је и једна девојка. Немања је био међу најмлађим такмичарима. Поред тога, непосредно пре такмичења се повредио, а и за верме извођења вежби ударио је леђима о шипку, али је наставио даље.
-Када смо чули за такмичење прво смо један дан ишли у Ваљево да се упознамо са организаторима и видимо на лицу места како ће то изгледати. Дан пре такмичења сви учесници су били тамо да се упознају и одрже тренинг. Тамо смо и преспавали, у хотелу. Све смо финансирали сами, прича Немањина мајка Роса.
Немања је овај спорт почео да тренира пре две године, заједно са друговима Теодором Васиљевићем и Стефаном Ђорђевићем. Почетком ове године придружио им се Милорад Трифуновић, а пре неколико месеци и Стефан Митровић. Сви су рођени исте, 2000. године, одрасли у Делиградској улици и ишли заједно у ОШ „Јеврем Обреновић“.
-Почели смо да вежбамо из досаде на летњем распусту, јер нисмо знали шта друго да радимо. Имали смо у школском дворишту једну шипку. На почетку нисмо могли да урадимо ништа, ни један згиб. Ипак, временом смо постајали све бољи. Сада углавном вежбамо на Градском стадиону и то нам је постао стил живота. Тренирамо сваки дан, око сат времена, затим ту останемо још, причамо и урадимо још по нешто. Вежбе проналазимо на интернету, прича Теодор.
Зими тренирају код куће, ко има разбој, или ако није много хладно опет иду на Градски стадион.
-Ретки су тренери за овај спорт. Углавном сви сами раде. То је још једна од предности, јер не мора ништа да се плаћа. Свако направи себи распоред шта који дан вежба, објашњава Милорад.
Иако дефиниција спорта звучи једноставно: елементи гимнастике и атлетике, ради се тежином свог тела, није потребна додатна опрема, снимци на којима ови момци вежбају показују да они често пркосе законима гравитације. Кажу да акробације нису обавезне, али да се са напредовањем раде све теже вежбе. Дешавају се и повреде.
-Ја сам се пред такмичење повредио док сам радио акробацију, окретање. Шипка је била врућа и при трењу је дошло до повреде, прича Немања ком се на обе надлактице још увек виде опекотине.
Милорад је при паду сломио руку.
Уписали су различите средње школе. Немања „Хемијску“, Теодор „ПТТ“ у Београду, Стефан Митровић и Милорад „Техничку“. Немања се у међувремену и преселио на “Тркалиште“. Наставиће заједно да тренирају, и надају се успети да региструју клуб. Тада би се можда појавио и неки спонзор. Негде у свету, од овог спорта може лепо да се живи. За гледање је јако атрактиван, а за храбрије може бити изазов да се окушају.
Следеће такмичење је за десетак дана у Сремској Митровици. Егзибиције ових дечака могу се видети и на Јутјубу.