„ТЕАТАР НА ПРАВОМ ПУТУ“ ОДРЖАН ЈЕДАНАЕСТИ ПУТ
ОД КОМЕДИЈЕ ДО ДРАМЕ
Позоришна сезона 2015/2016. у Шабачком позоришту отворена је прошлог четвртка Ретроспективном изложбом Владислава Лалицког, откривањем бисте сценографу који је оставио велики печат у српској позоришној уметности, као и премијерним извођењем представе „Перикле“, која је, протеклог уторка, проглашена за најбољу представу Ревије позоришних представа
Поштоваоци имена и дела једног од највећих уметника, сликара, сценографа и костимографа Владислава Лалицког, рођеног Шапчанина, окупили су се у галерији Шабачког позоришта која с поносом носи његово име да му још једном одају почаст.
- Улазак шабачке јавности у фасцинантни и сложени свет модернизма не би био могућ без људи као што је Владислав Лалицки. Он је после Другог светског рата постављао стандарде у усвајању модернизма, а то није било лако у првим петољеткама Федеративне Народне Републике Југославије. Са деветнаест година постао је сценограф једне угледне велике позоришне куће у Србији, односно Шабачког позоришта. Радио је за Југословенско драмско позориште и Атеље 212. Био је параметар успеха у уметничком делању не само за шабачке уметнике него и за српске. Ниједан разговор о напретку шабачког сликарства није почињао ни завршавао без спомињања његовог имена – рекао је Радован Миразовић, сликар и историчар уметности, аутор Ретроспективне изложбе Владислава Лалицког.
Присећајући се времена у коме је стварао Лалицки Воја Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије, истакао је да је он био прво велико име са којим се сусрео још као члан Аматерског друштва „Абрашевић“ у Ваљеву.
- Дошао је да нам помогне око представе „Мизантроп“ у којој смо глумили тада деветнаестогодишњи Петар Лазић и ја, три године млађи. Ту подршку коју смо од њега имали никада нећу заборавити. Сценограф је један од великих помагача драмске уметности, редитељу, драмском писцу, глумцу, зато што је његов гениј способан не само да ликовно обликује представу него да, рецимо, направи јединствено место простора које омогућава да се у позоришту, театру, за тих неких два и по сата ефикасно изврше све промене без препрека које увек иду на штету правом доживљају гледаоца. Влада Лалицки био је један од тих ретких мајстора свога посла. Један од најзначајнијих уметника кога смо ми имали у нашим редвима. Више није са нама али има добре наследнике, врсне сценографе - истакао Брајовић по откривању бисте Владиславу Лалицком, рад академског сликара Драгише Марсенића.
Целокупну свечаност уприличио је наступ Мушког хора „Невен“, Хора 66 девојака, Шабачког певачког друштва и Дечјег хор „ВиВа“ са диригентом Бранком Ђурковићем, а уз клавирску пратњу Милене Ђурковић Пантелић.
Годишња награда „Борис
Ковач“ „Ћелавој певачици“
Осврћући се на протеклу позоришну сезону директор Шабачког позоришта Зоран Карајић истакао је, да у години када се још увек прославља сто седамдесет пет година постојања театра у Шапцу, нису поклекли духом ни ентузијазмом. Директан телевизијски пренос премијере представе „Каинов ожиљак“ на првом програму РТС, пет премијера на Великој сцени, учешће на бројним фестивалима, појединачне и колективне награде, само су потврда да је Шабачко позориште и даље на правом путу.
Имајући у виду значај Годишње награде „Борис Ковач“ за уметнички допринос раду Шабачког позоришта и узимајући у обзир све оно што је постигнуто током претходне сезоне, Уметнички савет у саставу Деана Костић, Соња Милојевић и Иван Томашевић донео је одлуку да се награда додели ансамблу представе „Ћелава певачица“ кога данас чине Зоран Карајић (Г. Смит), Деана Костић (Гђа. Смит), Иван Томашевић (Г. Мартин), Анета Томашевић (Гђа Мартин), Драгана Радојевић (Мери, служавка) и Љубиша Баровић (ватрогасни капетан).
- Ретко које позориште, не само код нас, него и у свету може да се похвали да на свом репертоару има представу која улази у трећу деценију свог живота. Имали смо ту срећу и привилегију, и не само ми, него и наша верна публика. У оно време, када је настала, била је хит представа у Југославији, одмах је освојила срца и симпатије публике која је хрлила да је поново гледа, по ко зна који пут. И данас та публика радо долази да погледа „Ћелаву певачицу“ али сада са њима у сали седе и њихова деца и унуци. Уз „Ћелаву певачицу“ заједно са нама су одрастле генерације љубитеља позоришта. На жалост, неки од оних који су почели, нису више са нама. Александра Саша Гавански и Горан Ивановић су своје таленте подарили вечној позорници и сигурни смо, да су ма где били, срећни што „Ћелава певачица“ још живи, а и они са њом у нашим срцима. Магију „Ћелаве певачице“ су наставили да шире Јелица Војиновић, Љубиша Баровић, Анета и Иван Томашевић и уместо Саше и Горана, Драгана Радојевић и Зоран Карајић. Оно што је уметнички савет имао на уму, размишљајући о овогодишњој награди, је и то што је прошле године „Ћелава певачица“ била на неколико успешних гостовања и на великом фестивалу у Враци, Бугарској, где је високо оцењена од жирија и публике – истакнуто је, између осталог, у образложењу одлуке коју је прочитао доајен Шабачког позоришта Петар Лазић.
У име породице Ковач награду је уручио Ханибал Ковач истакавши при том да је, услед друштвених дешавања, представа рађена деведесетих година поново добила на својој актуелности.
Од Шекспира до Стојиљковића
На репертоару шестодневне Ревије, коју је отворила глумица Мира Бањац, нашло се пет представа. Овогодишњи куриозитет огледао се у премијерном и репризном извођењу представе „Перикле“ која је, због ограничених места на Великој сцени „Љубиша Јовановић“, отворила и затворила Ревију.
Симболично, али заслужно, „Перикле“ у режији Никите Миливојевића, а по делу Вилијема Шекспира, понео је титулу најбоље представе. Шапчани су имали прилику да погледају и добро познату комедију Реја и Мајкла Кунија „Кидај из моје кухиње“ у режији Андрее Аде Лазић, а у извођењу ансамбла Шабачког позоришта, Егзперијевог „Малог Принца“ у режији Саше Б. Латиновића, Позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар, „Власт“ Бранислава Нушића у режији Душана Петровића, Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, и „Дуге ноћи и црне заставе“ рађену по роману Дејана Стојиљковића, а у режији Ивана Вуковића, Шабачког позоришта и Народног позоришта у Нишу.
Од комедије до драме, некадашњих и садашњих недаћа и мука, радости и жалости, историјских момената косовске трагедије и потраге за реликвијом, али и Малим Принцом у нама, до критике савременог друштва кроз режисерску визуру, а све захваљујући глумачким настојањима, и овога пута гледаоци су постали део позоришног света који је потврдио да се у њему огледа наша стварност ма каква она била.
ГЛУМЦИ ВЕЧЕРИ
За глумце вечери трочлани жири у саставу Лилијана Ивановић, редитељ, Мирослав Трифуновић, редитељ, и Иван Томашевић, глумац, изабрао је Владимира Милојевића и Милоша Војновића, „Перикле“, Шабачко позориште, Владимира Милојевића, „Кидај из моје кухиње“, Шабачко позориште, Милоша Танасковића, „Мали принц“, Позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар, Јована Торачког, „Власт“, Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин, Љубишу Баровића и Дејана Цицмиловића, „Дуге ноћи и црне заставе“, Шабачко позориште и Народно позориште Ниш.
Позориште је живућа уметност и траје незаустављиво као вековна цивилизацијска и културна потреба човека. Ово време данас нас опомиње да морамо узети у своје руке судбину нас свих у позоришту. Позориште се данас изједа изнутра. Наше немире условљава систем у коме понеки лоши управни одбори и комисије одлучују о нашој судбини, али и ми сами међусобно и понеким повишеним острашћеностима доводимо до непотребних људских односа који се свакако одражавају на озбиљан посао. Ту је и беспарица за коју не знамо када ће и да ли ће проћи. Делећи судбину друштва у коме живимо сетимо се само да у том друштву имамо своје место које припада сваком цивилизованом народу. Ипак, ми смо вам потребни.
Мира Бањац
- Улазак шабачке јавности у фасцинантни и сложени свет модернизма не би био могућ без људи као што је Владислав Лалицки. Он је после Другог светског рата постављао стандарде у усвајању модернизма, а то није било лако у првим петољеткама Федеративне Народне Републике Југославије. Са деветнаест година постао је сценограф једне угледне велике позоришне куће у Србији, односно Шабачког позоришта. Радио је за Југословенско драмско позориште и Атеље 212. Био је параметар успеха у уметничком делању не само за шабачке уметнике него и за српске. Ниједан разговор о напретку шабачког сликарства није почињао ни завршавао без спомињања његовог имена – рекао је Радован Миразовић, сликар и историчар уметности, аутор Ретроспективне изложбе Владислава Лалицког.
Присећајући се времена у коме је стварао Лалицки Воја Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије, истакао је да је он био прво велико име са којим се сусрео још као члан Аматерског друштва „Абрашевић“ у Ваљеву.
- Дошао је да нам помогне око представе „Мизантроп“ у којој смо глумили тада деветнаестогодишњи Петар Лазић и ја, три године млађи. Ту подршку коју смо од њега имали никада нећу заборавити. Сценограф је један од великих помагача драмске уметности, редитељу, драмском писцу, глумцу, зато што је његов гениј способан не само да ликовно обликује представу него да, рецимо, направи јединствено место простора које омогућава да се у позоришту, театру, за тих неких два и по сата ефикасно изврше све промене без препрека које увек иду на штету правом доживљају гледаоца. Влада Лалицки био је један од тих ретких мајстора свога посла. Један од најзначајнијих уметника кога смо ми имали у нашим редвима. Више није са нама али има добре наследнике, врсне сценографе - истакао Брајовић по откривању бисте Владиславу Лалицком, рад академског сликара Драгише Марсенића.
Целокупну свечаност уприличио је наступ Мушког хора „Невен“, Хора 66 девојака, Шабачког певачког друштва и Дечјег хор „ВиВа“ са диригентом Бранком Ђурковићем, а уз клавирску пратњу Милене Ђурковић Пантелић.
Годишња награда „Борис
Ковач“ „Ћелавој певачици“
Осврћући се на протеклу позоришну сезону директор Шабачког позоришта Зоран Карајић истакао је, да у години када се још увек прославља сто седамдесет пет година постојања театра у Шапцу, нису поклекли духом ни ентузијазмом. Директан телевизијски пренос премијере представе „Каинов ожиљак“ на првом програму РТС, пет премијера на Великој сцени, учешће на бројним фестивалима, појединачне и колективне награде, само су потврда да је Шабачко позориште и даље на правом путу.
Имајући у виду значај Годишње награде „Борис Ковач“ за уметнички допринос раду Шабачког позоришта и узимајући у обзир све оно што је постигнуто током претходне сезоне, Уметнички савет у саставу Деана Костић, Соња Милојевић и Иван Томашевић донео је одлуку да се награда додели ансамблу представе „Ћелава певачица“ кога данас чине Зоран Карајић (Г. Смит), Деана Костић (Гђа. Смит), Иван Томашевић (Г. Мартин), Анета Томашевић (Гђа Мартин), Драгана Радојевић (Мери, служавка) и Љубиша Баровић (ватрогасни капетан).
- Ретко које позориште, не само код нас, него и у свету може да се похвали да на свом репертоару има представу која улази у трећу деценију свог живота. Имали смо ту срећу и привилегију, и не само ми, него и наша верна публика. У оно време, када је настала, била је хит представа у Југославији, одмах је освојила срца и симпатије публике која је хрлила да је поново гледа, по ко зна који пут. И данас та публика радо долази да погледа „Ћелаву певачицу“ али сада са њима у сали седе и њихова деца и унуци. Уз „Ћелаву певачицу“ заједно са нама су одрастле генерације љубитеља позоришта. На жалост, неки од оних који су почели, нису више са нама. Александра Саша Гавански и Горан Ивановић су своје таленте подарили вечној позорници и сигурни смо, да су ма где били, срећни што „Ћелава певачица“ још живи, а и они са њом у нашим срцима. Магију „Ћелаве певачице“ су наставили да шире Јелица Војиновић, Љубиша Баровић, Анета и Иван Томашевић и уместо Саше и Горана, Драгана Радојевић и Зоран Карајић. Оно што је уметнички савет имао на уму, размишљајући о овогодишњој награди, је и то што је прошле године „Ћелава певачица“ била на неколико успешних гостовања и на великом фестивалу у Враци, Бугарској, где је високо оцењена од жирија и публике – истакнуто је, између осталог, у образложењу одлуке коју је прочитао доајен Шабачког позоришта Петар Лазић.
У име породице Ковач награду је уручио Ханибал Ковач истакавши при том да је, услед друштвених дешавања, представа рађена деведесетих година поново добила на својој актуелности.
Од Шекспира до Стојиљковића
На репертоару шестодневне Ревије, коју је отворила глумица Мира Бањац, нашло се пет представа. Овогодишњи куриозитет огледао се у премијерном и репризном извођењу представе „Перикле“ која је, због ограничених места на Великој сцени „Љубиша Јовановић“, отворила и затворила Ревију.
Симболично, али заслужно, „Перикле“ у режији Никите Миливојевића, а по делу Вилијема Шекспира, понео је титулу најбоље представе. Шапчани су имали прилику да погледају и добро познату комедију Реја и Мајкла Кунија „Кидај из моје кухиње“ у режији Андрее Аде Лазић, а у извођењу ансамбла Шабачког позоришта, Егзперијевог „Малог Принца“ у режији Саше Б. Латиновића, Позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар, „Власт“ Бранислава Нушића у режији Душана Петровића, Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, и „Дуге ноћи и црне заставе“ рађену по роману Дејана Стојиљковића, а у режији Ивана Вуковића, Шабачког позоришта и Народног позоришта у Нишу.
Од комедије до драме, некадашњих и садашњих недаћа и мука, радости и жалости, историјских момената косовске трагедије и потраге за реликвијом, али и Малим Принцом у нама, до критике савременог друштва кроз режисерску визуру, а све захваљујући глумачким настојањима, и овога пута гледаоци су постали део позоришног света који је потврдио да се у њему огледа наша стварност ма каква она била.
ГЛУМЦИ ВЕЧЕРИ
За глумце вечери трочлани жири у саставу Лилијана Ивановић, редитељ, Мирослав Трифуновић, редитељ, и Иван Томашевић, глумац, изабрао је Владимира Милојевића и Милоша Војновића, „Перикле“, Шабачко позориште, Владимира Милојевића, „Кидај из моје кухиње“, Шабачко позориште, Милоша Танасковића, „Мали принц“, Позориште Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ Зајечар, Јована Торачког, „Власт“, Народно позориште „Тоша Јовановић“ Зрењанин, Љубишу Баровића и Дејана Цицмиловића, „Дуге ноћи и црне заставе“, Шабачко позориште и Народно позориште Ниш.
Позориште је живућа уметност и траје незаустављиво као вековна цивилизацијска и културна потреба човека. Ово време данас нас опомиње да морамо узети у своје руке судбину нас свих у позоришту. Позориште се данас изједа изнутра. Наше немире условљава систем у коме понеки лоши управни одбори и комисије одлучују о нашој судбини, али и ми сами међусобно и понеким повишеним острашћеностима доводимо до непотребних људских односа који се свакако одражавају на озбиљан посао. Ту је и беспарица за коју не знамо када ће и да ли ће проћи. Делећи судбину друштва у коме живимо сетимо се само да у том друштву имамо своје место које припада сваком цивилизованом народу. Ипак, ми смо вам потребни.
Мира Бањац
Текст и фото: Оља Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
