СТАЈАЊЕ НА ЦЕНТРУ

На центру се стајало, без обзира на временске прилике, доба дана и ноћи, годишње доба. Небројено пута сам покисао, а једне године су ми и прсти на ногама, од дугог стајања, промрзли. За нас, гимназијалце, била је велика част што смо се налазили у близини студената и виђенијих шабачких момака. Често смо виђали и задивљено гледали студента треће године електротехнике. Причало се да је имао све десетке, а изгледао је сасвим обично, чак му ни коса није опала. Стајали су само мушкарци и тачно се знало место где се које друштво налази, па нас је у случају преке потребе било лако наћи. Окупљали смо се испред зграде Старе жупаније у којој се налазила Берберска задруга из које су се ширили мириси лосиона. Многи су долазили на бријање, иако су исто и код куће могли да учине, само да би први чули најновије чаршијске приче. „Мелић прелази у Звезду! Знаш ли да је Мара напустила Бору? Вуку су ноћас покрали голубове!“- ширило се као после баченог каменчића у воду. Коментарисали смо направљене фризуре и подсмевали се високо подшишаним главама. Добро се знало ко има највећу, а ко најмању главу у Шапцу.
Најзанимљивије је било петком, када је много шароликог света долазило на пазарни дан. Нико није могао да промакне момку наших година који је важио за највећег шерета у граду. Ало, шешир! Човек у народном оделу окретао се на све стране, не схватајући шта га је снашло.
Пешачки прелази су били обележени жутом бојом и поменути момак је, скакутањем на једној нози, по жутој линији, прелазио улицу, а сељанка, средњих година, са цегером у руци, иза њега је то исто чинила.
Понекад је било претеривања, неугодних ситуација. И тако, једног поподнева, када је поред нас пролазио радник са чврстом, заштитном капом, неко из друштва га је прозвао, на шта је он нагло окренуо главу, док је капа остала у правцу његовог кретања. Љутито се удаљио успут гласно псујући.
Једног мајског дана, нашу пажњу је привукао Циганин са дугим брковима који је немилосрдно тукао и викао на мршавог коња, али коњ није хтео ни да се мрдне са места. Псовао је Циганин на свом језику, дрмао кајасима из све снаге, али ништа није вредело. На крају је, сав обливен знојем, викнуо: ,,’Ајде, мајмуне један!“
Кријући се од старијих, повремено смо одлазили на „меку“ ракију и завлачили се у боксове кафане „Зелени венац“ пушећи цигарете једну за другом. Прижељкивали смо да нас послужи конобар, који никад није могао да запамти поруџбину, па је, једном приликом, уместо нарученог вињака, донео палачинке.
Док се живот захуктавао, као велики точак пароброда, стајање на центру све више нам је недостајало.