ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА
ДУГО ПУТОВАЊЕ У МИР
Ана Митровић је жена која је имала необичан живот, обрнуто од познате латинске пословице, од звезда, преко трња до спокоја. Рођена је 16. априла 1947. године у Малом Зворнику. Имала је „три велике љубави – књижевност, психологију и моду“, али је живот водио неким другим путевима. Рано се удала, родила две девојчице и, кад је постала самохрана мајка, одлучила је живот да узме у своје руке. Једино што је могла ванредно да упише у оно време, била је Виша економска школа, и иако није до тада показивала склоност ка економији, завршила је и факултет у року и брзо се запослила. Прво радно место је било руководеће у СДК у родном Зворнику, одакле се преселила у Ужице, а потом дошла у Шабац.
- У Шапцу сам добила посао директора једног сектора у Београдској банци. То је добар, али статичан посао, а ја сам по природи креативна особа, нисам се уклапала, иако сам квалитетно радила. Кад сам прешла у „Произвођач“, фирма је имала 400 радника, а мој колега и ја смо успели да запослимо још 800 њих.
Нови преокрет у Анином животу догодио се када је почела градња „Шећеране“, почетком осмдесетих година.
- Оганизован је затворен партијски састанак који је почео у 11 сати увече и трајао до три сата у ноћ. Притисак је био велики, требало је да се сви сагласе да се мора градити „Шећерана“. Ту су били челници из највиших државних и републичких кругова - министар финансија Дража Марковић, Петар Кочић и други. Нису никог прозивали, јављали су се они који су хтели да се додворе, како то обично бива. Ја сам ћутала. Одједном, секретар Комитета ми је рекао: „Ана, интересује Дражу Марковића Ваше мишљење, а ја, свесна да су ме прозвали као жену, лепу и младу, а не као руководиоца чије их мишљење заиста занима, устала сам и рекла: “Ако господина занима шта ја мислим, прећутаћу, али, ако га занима шта мисле радници које представљам, онда ћу рећи. И тада сам, с обзиром да сам била у банци када се елаборат радио, рекла да „Шећерана“ није потребна нашем граду, зато што у кругу од сто километара има седам Шећерана, Мачва је житница, њој шећерна репа не треба и друге аргументе. Наступио је тајац. Састанак је завршен. Кренула сам кући, тада сам живела у Кајмакчаланској, возач из Комитета ме је сустигао код „Шарана“: „Послали су ме да Вас вратим да вечерате са њима“, а ја сам одговорила: „Кажите им да је сад време доручка, да журим кући, имам двоје мале деце, а ујутру идем на годишњи одмор“.
Ана је отишла сутрадан на море са ћеркама, а преосталих неколико дана одмора, одлучила је да проведе у Малом Зворнику са родитељима. Тамо је дочекала мајка у сузама: „Зар да доживим да све новине пишу о теби, кажу да си упропастила „Произвођач“? Почело је.
- Таква хајка је била оранизована да су били спремни да униште предузеће, само да би мене склонили. На крају су уништили „Произвођач“, довели су Принудну управу, мене вратили у банку да радим као службеник у сектору где сам некада била директор. Били су то стравични психички притисци. Догодило се да ме је позвао човек кога нисам уопште познавала, гинеколог Срба Грујић, који је чуо шта ми се десило и понудио ми своју помоћ: „Ја ћу Вас водити да сте на боловању колико год Вам је потребно, да не бисте доживљавали понижења, а Ви смислите шта ћете урадити“. Имала сам две могућности, да се повучем и уроним у свет књижевности, да пишем, али, пошто сам имала две девојчице о којима сам бринула, одлучила сам да се окренем моди и отворила један од првих бутика у Шапцу.
Ана је од старог чардака направила бутик, помогле су јој бивше колеге да га реновира и адаптира, у почетку је било све импровизовано. Имала је једну машину, увече би нешто сашила, ујутру продала и онда испочетка... После је кренуло, одлазила је са робом на сајмове, запослила је неколико радника, а кад је почела да ради са ХТЗ опремом, посао јој је процветао.
- Догодило се једног јутра да ми се на вратима појавио човек кога никад пре нисам видела: „Добро јутро, ја сам из Лучана, чуо сам да Ви радите ХТЗ опрему, радио сам један контигент за Немачку, међутим, они су све вратили зато што није урађено по њиховим стандардима. Молим Вас да ми помогнете, морам да извучем новац који смо уложили, или ћу морати да одговарам“. Било је у питању 12.000 марака. Ја тај новац нисам имала, нисам знала ни колико тога има, ни каква је роба, рекла сам му да ћу размислити и јавити за два дана. Позвала сам једну задругу у Београду са којом сам раније сарађивала, испричала им о чему се ради и они су прихватили понуду. Тада је ХТЗ опрема ишла добро. Кад је стигло седам пуних камиона робе, узела сам магацин у Јеленчи, месец дана су жене разврставале опрему, коју сам продала преко поменуте задруге. Ја сам од те робе извукла 120.000 марака. Сам живот је тако наметнуо. Само сам препаковала и продала. Међутим, све што брзо дође, брзо и пропадне.
Још један преокрет. Наишао је потпуно другачији период, све што је Ана имала, стицајем околности је отишло. Остала је без имовине, без посла, куће, викендице... Без ичега. У Библији се помиње седам гладних година, код ње је, каже било „два пута по седам“. Четрнаест сушних година.
- Свашта сам доживела и прошла. Међутим, те године муке су за мене биле благословене. Окренула сам се духовној димензији живота, много сам читала, све оно што ме је могло надахнути.
Ана је позната и по томе што се несебично даје и помаже онима који су у невољи. Окренула се нечему изнад себе, да би себе надградила. Пре годину дана, одлучила је да поново ради оно што воли. Села је за машину и шије, живи у миру са собом и светом око себе, не чита више онолико као некада „да не би отишла у фанатизам“, гледа живот потпуно реално, онакав какав јесте, а људе не криви ни због чега, жао јој је оних који склизну у зло...За читаоце „Гласа Подриња“ поручује да човек мора да издржи сваку ситуацију, да ради на себи, јер, једино што ћемо понети одавде је карактер, све друго је пролазно.
- У Шапцу сам добила посао директора једног сектора у Београдској банци. То је добар, али статичан посао, а ја сам по природи креативна особа, нисам се уклапала, иако сам квалитетно радила. Кад сам прешла у „Произвођач“, фирма је имала 400 радника, а мој колега и ја смо успели да запослимо још 800 њих.
Нови преокрет у Анином животу догодио се када је почела градња „Шећеране“, почетком осмдесетих година.
- Оганизован је затворен партијски састанак који је почео у 11 сати увече и трајао до три сата у ноћ. Притисак је био велики, требало је да се сви сагласе да се мора градити „Шећерана“. Ту су били челници из највиших државних и републичких кругова - министар финансија Дража Марковић, Петар Кочић и други. Нису никог прозивали, јављали су се они који су хтели да се додворе, како то обично бива. Ја сам ћутала. Одједном, секретар Комитета ми је рекао: „Ана, интересује Дражу Марковића Ваше мишљење, а ја, свесна да су ме прозвали као жену, лепу и младу, а не као руководиоца чије их мишљење заиста занима, устала сам и рекла: “Ако господина занима шта ја мислим, прећутаћу, али, ако га занима шта мисле радници које представљам, онда ћу рећи. И тада сам, с обзиром да сам била у банци када се елаборат радио, рекла да „Шећерана“ није потребна нашем граду, зато што у кругу од сто километара има седам Шећерана, Мачва је житница, њој шећерна репа не треба и друге аргументе. Наступио је тајац. Састанак је завршен. Кренула сам кући, тада сам живела у Кајмакчаланској, возач из Комитета ме је сустигао код „Шарана“: „Послали су ме да Вас вратим да вечерате са њима“, а ја сам одговорила: „Кажите им да је сад време доручка, да журим кући, имам двоје мале деце, а ујутру идем на годишњи одмор“.
Ана је отишла сутрадан на море са ћеркама, а преосталих неколико дана одмора, одлучила је да проведе у Малом Зворнику са родитељима. Тамо је дочекала мајка у сузама: „Зар да доживим да све новине пишу о теби, кажу да си упропастила „Произвођач“? Почело је.
- Таква хајка је била оранизована да су били спремни да униште предузеће, само да би мене склонили. На крају су уништили „Произвођач“, довели су Принудну управу, мене вратили у банку да радим као службеник у сектору где сам некада била директор. Били су то стравични психички притисци. Догодило се да ме је позвао човек кога нисам уопште познавала, гинеколог Срба Грујић, који је чуо шта ми се десило и понудио ми своју помоћ: „Ја ћу Вас водити да сте на боловању колико год Вам је потребно, да не бисте доживљавали понижења, а Ви смислите шта ћете урадити“. Имала сам две могућности, да се повучем и уроним у свет књижевности, да пишем, али, пошто сам имала две девојчице о којима сам бринула, одлучила сам да се окренем моди и отворила један од првих бутика у Шапцу.
Ана је од старог чардака направила бутик, помогле су јој бивше колеге да га реновира и адаптира, у почетку је било све импровизовано. Имала је једну машину, увече би нешто сашила, ујутру продала и онда испочетка... После је кренуло, одлазила је са робом на сајмове, запослила је неколико радника, а кад је почела да ради са ХТЗ опремом, посао јој је процветао.
- Догодило се једног јутра да ми се на вратима појавио човек кога никад пре нисам видела: „Добро јутро, ја сам из Лучана, чуо сам да Ви радите ХТЗ опрему, радио сам један контигент за Немачку, међутим, они су све вратили зато што није урађено по њиховим стандардима. Молим Вас да ми помогнете, морам да извучем новац који смо уложили, или ћу морати да одговарам“. Било је у питању 12.000 марака. Ја тај новац нисам имала, нисам знала ни колико тога има, ни каква је роба, рекла сам му да ћу размислити и јавити за два дана. Позвала сам једну задругу у Београду са којом сам раније сарађивала, испричала им о чему се ради и они су прихватили понуду. Тада је ХТЗ опрема ишла добро. Кад је стигло седам пуних камиона робе, узела сам магацин у Јеленчи, месец дана су жене разврставале опрему, коју сам продала преко поменуте задруге. Ја сам од те робе извукла 120.000 марака. Сам живот је тако наметнуо. Само сам препаковала и продала. Међутим, све што брзо дође, брзо и пропадне.
Још један преокрет. Наишао је потпуно другачији период, све што је Ана имала, стицајем околности је отишло. Остала је без имовине, без посла, куће, викендице... Без ичега. У Библији се помиње седам гладних година, код ње је, каже било „два пута по седам“. Четрнаест сушних година.
- Свашта сам доживела и прошла. Међутим, те године муке су за мене биле благословене. Окренула сам се духовној димензији живота, много сам читала, све оно што ме је могло надахнути.
Ана је позната и по томе што се несебично даје и помаже онима који су у невољи. Окренула се нечему изнад себе, да би себе надградила. Пре годину дана, одлучила је да поново ради оно што воли. Села је за машину и шије, живи у миру са собом и светом око себе, не чита више онолико као некада „да не би отишла у фанатизам“, гледа живот потпуно реално, онакав какав јесте, а људе не криви ни због чега, жао јој је оних који склизну у зло...За читаоце „Гласа Подриња“ поручује да човек мора да издржи сваку ситуацију, да ради на себи, јер, једино што ћемо понети одавде је карактер, све друго је пролазно.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
