ЗМАЈЕВ ДНЕВНИК - ИЛИ СЛИКА ЕПОХЕ

Живимо у времену хиперинфлације писаних речи, у коме је много више књига него читалаца. Од великих издавача, који нуде српским читаоцима највећи број наслова који се могу наћи у било којој светској књижари, до самосталних издања којима аутори покушавају да иза себе оставе некакав траг у времену – тек писање и објављивање књига на овом простору постаје необично снажна појава којој је обрнуто пропорционална застрашујуће растућа необразованост и полуписменост генерација. Популарне „звезде“ ријалитија објављују бестселере који су много траженији од Андрићевих или Пекићевих дела. Кога брига за Пекићево „Златно руно“ или за „Стражилово“ Милоша Црњанског, траже се мемоари бивших мафијаша или порно-звезда!
И кад се у таквој општој клими и уз такве вредносне аршине појави књига какву су ових дана подарили читаоцима приређивач Бранко Станић и издавач Марија Мурић, то је, само по себи, догађај који треба забележити и на тај начин помоћи читаоцима да из џунгле објављених садржаја извуку ово драгоцено штиво које никога (али заиста никога) не може оставити равнодушним. Таква је књига „Дневник једног змаја“.
Реч је о постхумно приређеном рукопису, дневничким белешкама Александра Милошевића Шумеровића, Шапчанима познатог по имену Аца Змај. На самом почетку треба читаоцима скренути пажњу на чињеницу да је то тек прва у низу књига која обухвата само један кратак временски период, јер је дневничка грађа овог аутора коју је он оставио да се приређује и објављује после његове смрти, толико богата и свеобухватна да ће тешко бити смештена и у десетак овако обимних књига. Због тога је одлука приређивача и издавача да се ухвате у коштац са овако великим подухватом сама по себи вредна пажње и, усуђујемо се рећи, заслужује сваку похвалу, јер су они овим својим подухватом помогли новим генерацијама да, читајући рукопис Аце Змаја, пред својим очима имају реконструисану епоху која је толико тумачена и објашњавана, да се слика о том времену претворила у баналност и недопустиво мешетарење и у различите злоупотребе.
У књизи коју препоручујемо читаоцима тога нема. Нема из простог разлога што је њен аутор учесник и сведок, који без икаквих претензија да да суд о том времену, да се навијачки односи према људима, покретима и догађајима, потпуно неутрално и детиње искрено бележи и записује догађаје и описује људе у тим догађајима тачно онако како их је он видео, без икакве примесе или накнадног дотеривања. Реч је о дневничким записима Аце Змаја које је он, из дана, у дан водио током целог живота. У овој, првој по реду књизи, обухваћени су ауторова сећања на породичне корене и порекло, а други, за читаоца импресивнији део обухвата догађаје које је писац проживео током 1941. и 1942. године. Младић, више голобради дечак него зрео и одрастао човек, имао је мудрости и снаге да свакодневно бележи у неколико реченица са ким је био, шта му се десило, шта је морао да ради и све друго што представља свакодневни живот људи у једном смутном времену, какво је било време окупације и устанка у Србији током 1941. и 1942. године. Разуме се његове дневничке белешке из овог периода обухватају само догађаје и људе који су везани за Шабац и околину, али је и то више него довољно да док читамо овај занимљиви рукопис испред себе као на филмској траци видимо целу епоху. Видимо расположење народа 27. марта 1941. године, видимо окупацију и бахатост немачких окупатора, видимо реке избеглица, незадовољство народа и устанак. Видимо казнену експедицију, страх, глад, колаборационизам и злочине које смо сами себи чинили, е да би се додворили окупатору. Видимо етнографску слику Шапца и његове околине тог времена. Змај до детаља и веома пластично описује и шта се јело и како се облачило, како су се куће зидале и намештај правио, како су се момци и девојке повезивали, какве су славе и сахране. Описује устанике и четнике и партизане. Описује и јунаке и оне који су се „острвили“. Бистрим детињим очима види све а Вуковом снагом, зрелошћу истинског емпиричара записује све.
Тако, после више од седам деценија од догађаја кад су Немци у окупираном, Шапцу водили на стрељање хиљаде шабачких невиних жртава, ми у књизи Аце Змаја видимо младог лепог Циганина, лепо обученог са белом марамом преко рамена, како леп и усправан иде у колони, полуосмехнут и видимо га, пар дана касније, како претучен иде на стрељање, а она бела марама сва крвава виси преко његовог рамена, као опомена да је пре само пар дана била бела и чиста као и Циганинова недосањана младост.
Да ништа друго није подарио читаоцима осим ове слике у којој младог Циганина Немци воде на стрељање, Аца Змај би се уврстио у врхунске мајсторе писане речи. А опис који смо издвојили у овом приказу само је један у низу сличних и још ефектнијих. Због тога његова књига заслужује да се свесрдно препоручи читаоцима. Уверени смо да ће се њен садржај дуго памтити и препричавати и на тај начин да ће отварати пут новим књигама које ће бити објављене по Змајевој рукописној заоставштини.