МАЧВАНСКЕ КОЛЕБЕ РУШИ ВРЕМЕ
НЕКАД БИЛЕ, САД СЕ СПОМИЊУ
Сличне америчким ранчевима. У ретким, обновљеним из оџака се вије плавичасти дим. Многе запуштене јер наследници на другом месту траже безбрижнији и удобнији живот
Прича се да је у даљини изгледала као прави ранч у америчком стилу. Њена изражена белина уочавала се далеко. Помоћне зграде, воћњак и све около широко и дугачко, као Дрина, кад набуја.
То је била Зорбића колеба у широком атару клењачком, равном као тепсија, што би рекао Јанко Веселиновић. Често окружена широким пољима пшенице, кукуруза или каквих других пољопривредних култура које добро успевају у овом делу Мачве.
Село је одавде удаљено 5-6 километара. Далеко на хоризонту црвене се кровови првих кућа. На почетку пошљунчен, а до саме колебе водио је травнат, често клизав и раскаљан пољски пут. Још се чинило, као каква оаза у равници, под ведрим небом у којој је случајни намерник уз гостопримство домаћина могао пронаћи освежење, окрепљење и прави пут ако је залутао.
Педантни хроничар, бележи да је старинска грађевина озидана од непечене цигле на каменом цоклу, кречена у бело.
Много неславних крајева
Ову и више других колеба у Мачви, данас је обузео људски немар и небрига. Из овог оџака, озиданог од печеније цигле, вероватно да дуже траје и боље служи, одавно се не виори плавичасти дим. Озидану пећ у углу једне и једине собе прекрила је дебела прашина и маховина. Исто, као и преостали део покућства. Још увек је приметно да је овде некада “цветао живот”, кувао се ручак, рађала деца, одавде одлазила у школу.
- Колеба нас је одхранила. Ту сам децу одгајио и послао у свет. Некако сам се овде увек осећао боље неко код куће у селу. Наравно, има доста да се ради, док млађи ово овде, колебу схватају као излет, каже Живан, дугогодишњи колебар.
Није Зорбића колеба у атару Клења једина доживела неславан крај. Често, нико од родбине не жели да настави колебарским путем и ове старинске грађевине у атарима мачванским, које су многима значиле као хлеб, остају само као лепа успомена, забележена на већ пожутелим фотографијама.
Живот иде даље
Педесетих година прошлог века све је било другачије. У Маџаревића крају ( клењачки атар ) било је осам колеба. Станари су се међусобно посећивали. Ту је куван пасуљ у земљаном лонцу. Најслађа колебарска и војничка храна, добро је успевала и у богатинском атару Кец. И ту постоји читав низ колеба. Истицала се она Жиће Пузића. Преминуо газда и колебу “прегазило” време.
Не ретко колебари су пекли комаде белих бундева. Дуге зимске ноћи, мушкарци су скраћивали играјући мице. Жене су обично преле и чаврљале. Склапани су у колеби и брачни споразуми, препричавале догодовштине, чула песма и шала.
Оптимистички пример долази из Коларића колебе у клењачком атару Грабовац.
Домаћин, Живорад Жића Коларић, обрадује се кад га посете гости. Његова колеба је саздана пре једног века. Угостила је многе пролазнике и комшије. Домаћин истиче да пали петролејку, како би боље видео. Одавде је ишао у школу у селу. Колебу је освештао поп Цветин, а Жићу је петао будио рано. Мали транзистор који је као момак набавио, био му је једина веза са светом. Телевизор је могао само да сања. У колеби се најкомотније осећа, са супругом Милицом. Снаха Светлана, син Горан и унучад више брину о кући у селу.
- Поред собе за спавање, колеба има и помоћне објекте, стаје за стоку и пољопривредну механизацију, каже Жића.
Посебну драж и топлину пружа јој мали шљивик у коме има и другог воћа. Испред колебе је лоза која, посебно у жарким летњим данима даје доста хлада. Нешто даље је чесма с обиље хладне, готово изворске воде. Домаћин овде дуго живи и још је са дедом Јованом одлазио у оближњи Совљак по разне потрепштине. Тамо је упознао много људи, а посебно наглашава да колебарски живот има много својих чари, као и проблема.
Раније је у непосредној близини било још десетак колеба. Све је нарушио “зуб времена”. Остојића, Илића...сведочи старина оронуле су. Остао је без многих комшија. Његови вршњаци и старији, мање више нису живи, а млађи се повукли у сеоске куће. Из разговора са њима сазнајемо да своју срећу траже највише у великим градовима, било у Србији, било у свету.
СТРАХ “ПОДГРЕЈАЛА”КОМАСАЦИЈА
Многи колебари у Мачви уплашили су се за своје “хранитељке” у време спровођења комасације земљишта. Тада су се на удару геометара и жеље за укрупњавањем поседа нашле многе колебе. Неке, нажалост нису издржале трку са временом. Признати новинар, почивши Стеван Станић из Табановића у једном од својих импресивних текстова за београдски НИН комасацију земљишта у Мачви доживљава као ужасан сукоб са прошлошћу у коме страда ова последња.
- Булдожери рију плодну мачванску земљу. Чупају корење, руше колебе, симбол једног времена у коме су се рађале легенде, пише Станић.
То је била Зорбића колеба у широком атару клењачком, равном као тепсија, што би рекао Јанко Веселиновић. Често окружена широким пољима пшенице, кукуруза или каквих других пољопривредних култура које добро успевају у овом делу Мачве.
Село је одавде удаљено 5-6 километара. Далеко на хоризонту црвене се кровови првих кућа. На почетку пошљунчен, а до саме колебе водио је травнат, често клизав и раскаљан пољски пут. Још се чинило, као каква оаза у равници, под ведрим небом у којој је случајни намерник уз гостопримство домаћина могао пронаћи освежење, окрепљење и прави пут ако је залутао.
Педантни хроничар, бележи да је старинска грађевина озидана од непечене цигле на каменом цоклу, кречена у бело.
Много неславних крајева
Ову и више других колеба у Мачви, данас је обузео људски немар и небрига. Из овог оџака, озиданог од печеније цигле, вероватно да дуже траје и боље служи, одавно се не виори плавичасти дим. Озидану пећ у углу једне и једине собе прекрила је дебела прашина и маховина. Исто, као и преостали део покућства. Још увек је приметно да је овде некада “цветао живот”, кувао се ручак, рађала деца, одавде одлазила у школу.
- Колеба нас је одхранила. Ту сам децу одгајио и послао у свет. Некако сам се овде увек осећао боље неко код куће у селу. Наравно, има доста да се ради, док млађи ово овде, колебу схватају као излет, каже Живан, дугогодишњи колебар.
Није Зорбића колеба у атару Клења једина доживела неславан крај. Често, нико од родбине не жели да настави колебарским путем и ове старинске грађевине у атарима мачванским, које су многима значиле као хлеб, остају само као лепа успомена, забележена на већ пожутелим фотографијама.
Живот иде даље
Педесетих година прошлог века све је било другачије. У Маџаревића крају ( клењачки атар ) било је осам колеба. Станари су се међусобно посећивали. Ту је куван пасуљ у земљаном лонцу. Најслађа колебарска и војничка храна, добро је успевала и у богатинском атару Кец. И ту постоји читав низ колеба. Истицала се она Жиће Пузића. Преминуо газда и колебу “прегазило” време.
Не ретко колебари су пекли комаде белих бундева. Дуге зимске ноћи, мушкарци су скраћивали играјући мице. Жене су обично преле и чаврљале. Склапани су у колеби и брачни споразуми, препричавале догодовштине, чула песма и шала.
Оптимистички пример долази из Коларића колебе у клењачком атару Грабовац.
Домаћин, Живорад Жића Коларић, обрадује се кад га посете гости. Његова колеба је саздана пре једног века. Угостила је многе пролазнике и комшије. Домаћин истиче да пали петролејку, како би боље видео. Одавде је ишао у школу у селу. Колебу је освештао поп Цветин, а Жићу је петао будио рано. Мали транзистор који је као момак набавио, био му је једина веза са светом. Телевизор је могао само да сања. У колеби се најкомотније осећа, са супругом Милицом. Снаха Светлана, син Горан и унучад више брину о кући у селу.
- Поред собе за спавање, колеба има и помоћне објекте, стаје за стоку и пољопривредну механизацију, каже Жића.
Посебну драж и топлину пружа јој мали шљивик у коме има и другог воћа. Испред колебе је лоза која, посебно у жарким летњим данима даје доста хлада. Нешто даље је чесма с обиље хладне, готово изворске воде. Домаћин овде дуго живи и још је са дедом Јованом одлазио у оближњи Совљак по разне потрепштине. Тамо је упознао много људи, а посебно наглашава да колебарски живот има много својих чари, као и проблема.
Раније је у непосредној близини било још десетак колеба. Све је нарушио “зуб времена”. Остојића, Илића...сведочи старина оронуле су. Остао је без многих комшија. Његови вршњаци и старији, мање више нису живи, а млађи се повукли у сеоске куће. Из разговора са њима сазнајемо да своју срећу траже највише у великим градовима, било у Србији, било у свету.
СТРАХ “ПОДГРЕЈАЛА”КОМАСАЦИЈА
Многи колебари у Мачви уплашили су се за своје “хранитељке” у време спровођења комасације земљишта. Тада су се на удару геометара и жеље за укрупњавањем поседа нашле многе колебе. Неке, нажалост нису издржале трку са временом. Признати новинар, почивши Стеван Станић из Табановића у једном од својих импресивних текстова за београдски НИН комасацију земљишта у Мачви доживљава као ужасан сукоб са прошлошћу у коме страда ова последња.
- Булдожери рију плодну мачванску земљу. Чупају корење, руше колебе, симбол једног времена у коме су се рађале легенде, пише Станић.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
