НЕ ДАЈТЕ СЕ

Обрад Ковић рођен је у Богатићу 10. јула 1938. године. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Шапцу, а социологију је дипломирао на Филозофском факултету у Београду. У два мандата, од 1970. до 1978. године, био је главни и одговорни уредник „Гласа Подриња”. Преласком у Београд радио је као новинар и уредник у разним медијима - недељним („Комунист“) и дневним новинама (“Политика експрес“), затим у издавачкој делатности „Привредног прегледа“, Радио Југославији и Телевизији Политика. После четрдесетогодишњег бављења новинарством, пензионисан је 2002. године као уредник документарног програма ТВ Политика. Живи у Београду, бави се публицистиком – објављује књиге и повремено пише за новине и часописе. Поводом годишњице омиљеног завичајног листа, евоцира своје утиске о слављеничком листу у коме је оставио своју младост.
Сећате ли се Ваших првих корака у „Гласу Подриња“?
- Још у Шабачкој гимназији, далеких педесетих година прошлог века, определио сам се за писану реч. Као члан ђачке литерарне дружине „Поука“ објавио сам, чак, две приче у часопису „Подриње“ који је излазио у Шапцу као претеча књижевних часописа „Уствари“ и „Провинција“ . А када се, 1957. године, у „Гласу Подриња“ појавио позив средњошколцима за сталну хонорарну сарадњу, послао сам писану пријаву и чекао, чекао. Нико да ме позове. Сретнем тада мог друга са литерарних састанака Драгана Ивановића из “Зорке“ који је познавао главног и одговорног уредника „Гласа“ Душка Лолића. Поведе ме код њега. Лолић нам објасни да никог није појединачно позивао, нити ће га позивати. Рече, посао новинара није за стидљиве. Ко сам не дође у редакцију, тај није за новинарство...
И тако почнем свакодневно, после часова, долазити у редакцију. Једва сам чекао да ме неки од уредника пошаље „на терен“ да му донесем по коју вест. Временом сам се осмелио, па сам и сам почео да предлажем теме и пишем краће текстове. А онда, пред празник Дана Републике, те 1957, позове ме изненада главни уредник Лолић речима:
„Оковићу“, (тако ме је у шали звао због мојих потписа испод текстова) „напиши репортажу о борцима - Нати Јеличић, Цалу Јанковићу и Бошку Стојковићу Точкоњи“.
Репортажу ?!
Данима сам, сав важан, ишао од човека до човека и бележио сећања на ове погинуле борце; писао сам, брисао, беспомоћно цепао листове, хладио мокром марамом главу и, коначно, у „минут до дванаест“ ставио сам рукопис на уредников сто. После извесног времена позва ме Душко Лолић:
„Прегледао сам оно што си написао. Добро је. Одлично... али као реферат да га прочиташ на неком састанку. Пиши поново!“
Друга верзија рукописа била је много боља и „Глас Подриња“ га је објавио на целој страни листа. Тада сам схватио да ће моје животно опредељење бити новинарство.
Какав професионални пут сте прошли у овој редакцији?
- После годину дана сталне хонорарне сарадње у „Гласу Подриња“, у септембру 1958, позвао ме је Витомир Бујишић, који је тада обављао дужност директора ове установе и главног и одговорног уредника листа, и саопштио ми да су, оцењујући мој дотадашњи рад, у редакцији одлучили да ме приме у стални радни однос у звању новинара-приправника. И тако сам, од 1. октобра 1958. године, постао најмлађи професионални новинар „Гласа Подриња“.
Редакција листа била је тада смештена у две омалене собе на првом спрату хотела „Зелени венац“, изнад летње баште. Поред Витомира Бујишића, који је био међу покретачима „Гласа“ 1944. године, чланови редакције овог листа тада су били: уредник и секретар редакције Јован Иванковић, некадашњи новинар „Политике“ Никола Смиљанић, дечји писац и репортер Драгиша Пењин и уредник Бранимир Шкулић. Генерацијски и по годинама најближи био ми је Брана Шкулић, који се у свој родни град вратио из Београда као дипломирани филмски сниматељ. Поред писања и уређивања текстова, обављао је и послове фоторепортера и руководиоца фото-службе. Дружили смо се и он је мене, двадесетогодишњака, уводио у тајне професионалног новинарског позива.
У тако малобројној редакцији сви су радили све, па сам се и сам огледао у свим рубрикама листа. После две године, 1960, одлучио сам да редовно студирам социологију на Филозофском факултету Београдског универзитета. Али ни тада нисам оставио новинарство и „Глас Подриња“. Радио сам хонорарно годинама на прелому „Гласа Подриња“, који је штампан у београдској штампарији „Глас“; повремено сам пискарао у свом завичајном листу и у другим новинама и тако сам се издржавао на студијама. И онда, по повратку из ЈНА, 1966. године, опет сам се запослио у „Гласу Подриња“. Поново ме је примио мој некадашњи и тадашњи директор и главни и одговорни уредник, Витомир Бујишић.
„Глас Подриња“ више није био онај бивши, мали локални лист са ограниченим бројем страна, у којем је радило свега неколико новинара. Кроз лист су пролазили или остајали у њему новинари моје генерације, талентовани млади ствараоци - Јован Радосављевић, Миодраг Спајић, Љубисав Андрић, Павле Павловић, Јован Лукић, Томислав Јеротић, Петар Николић... Информативна кућа се проширила и кадровски ојачала, а када је 1969. у оквиру установе почео да емитује програм Радио Шабац, у заједничку редакцију листа и радија, почетком седамдесетих, стигли су нови људи - новинари Слободан Ћурчић, Драган Филиповић, Драган Ивановић, Гордана Радовановић-Стојшић, Балша Радовановић, Веселин Крстић, Цветин Мићић, Новица Прстојевић, Живорад Степандић, Брана Филиповић... Поред тога, у свим подринским општинама лист и радио имали су сталне дописнике, а у Лозници, чак, малу редакцију професионалних новинара. Уз фото лаборанте, дактилографе, експедиторе и референте тиража, појавила су се и кадрови са новим занимањима - музички уредници, спикери, радио техничари, чувари радио предајника... Проширио се и број службеника; раније се све вртело око шефа рачуноводства Миће Станимировића и комерцијалиста Ивана Којића и Веље Милошевића, а сад су кадровски ојачане службе, посебно комерцијална, успешно увећавале приходе установе.
У таквим условима, када је НИРО „Глас Подриња“ доживљавао прави информативни и пословни бум, постепено сам се, уз помоћ мојих колега, пео степеницама новинарске професије, од сарадника до уредика рубрике и главног и одговорног уредника листа.
Ко Вам је посебно помогао у мукотрпном стварању имиџа овог предузећа?
- Помогли су ми многе моје колеге, они које сам овде поменуо, али и они чија имена, на жалост, нисам навео у одговорима на ваша питања. Наравно, не учи човек само од старијих, већ и од млађих који собом носе разумевање за долазећа времена.
Ипак, највише ми је помогао Витомир Бујишић, који је од свих нас оставио и несумњиво најснажнији траг у стварању имиџа „Гласа Подриња“. Био је деценијама директор и главни и одговорни уредник листа и када је успон ове новинске куће био на врхунцу, 1970. године, добровољно се одрекао свих функција и до пензије, као обичан новинар, објављивао ауторске текстове у листу и на радију. Био је скроман, беспорочан, привржен својој породици и пријатељима, човек који се ретко среће у тешким и злим временима. Наџивео је свој 20. век и иза себе, поред мноштва новинских текстова, оставио 28 написаних књига. Преминуо је у 98. години, а ја сам имао част да се у име колега из завичаја опростим од њега, на београдском Новом гробљу, 9. јануара ове године.
Које је било Ваше основно опредељење у периоду док сте били главни и одговорни уредник листа?
- Када сам далеке 1970. године био изабран за главног и одговорног уредника „Гласа Подриња“, директор установе постао је Милован Ђорђевић Цицибан, а главни и одговорни уредник Радио Шапца Томислав Јеротић. Онако млад и полетан, желео сам да пишемо објективно, одговорно и истинито, у складу са кодексом новинарске етике. Није то увек било ни лако ни могуће. И онда су, као и сада, новинари били изложени снажним политичким притисцима. Одолевали смо колико смо могли, настојећи да истраживачким новинарством и квалитетнијим уређивањем новина, без сензационализма, постигнемо што већу читаност. Тираж новина стално је растао, не само због занимљивог садражаја листа, већ и због добро организоване продајне мреже, тако да је достигао 20.000 продатих примерака. Знали смо да је већи тираж резултат већег поверења међу читаоцима, а самим тим и већег угледа новина у друштву. И показатељ објективнијег новинарства.
Године су остале за нама. Шта бисте посебно истакли, сабирајући утиске?
- Сећам се једног, чини ми се за историју подринског новинарства значајног, броја листа „Гласа Подриња“ који се појавио 27. децембра 1973. године, у сусрет новој 1974. години. Штампан је као ревијално издање на тада рекордних 48 страна. У његовом садржају намерно сам запоставио „актуелна политичка збивања“. Уместо тога, објавио сам прилоге четрдесетак подринских новинара из наше земље и света. Неки од њих били су тадашње легенде југословенског новинарства.
Каква је Ваша порука младима који се данас опредељују за новинарство?
- Шта може да поручи човек из бившег времена онима који боље од њега познају захтеве времена садашњег? Једино: Не дајте се!...